Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

A sada nešto sasvim drugačije. Tema od koje se živi i umire: meso.

Sebe smatramo uglednim mesožderima. Kad se oproleti, a i pre, pogotovo kasnije, okreću se ražnjevi, cvrče roštilji, prosipa se masnoća iz rerni i golemih pećnica. Bacaka se mast u kazančićima, cede se vrući čvarci, bira meso za svadbarski kupus. Prave se domaće kobasice od svega što se ugura u plastična creva.

Svaka palanka koja drži do sebe organizuje kobasicijade, roštiljijade, pihtijade, mudijade, slaninijade, Guče, prve harmonike. Uz čorbast pasulj i vruća, suva rebarca, hladan špricer, pivo, debele pevaljke golih trbuha, etničku četničku nošnju…

Posle prvomajskog uranka, čitavi odredi pasa lutalica jedva stignu da poglođu bačene koske po Košutnjaku. Takvi smo mi, jedino u paganskim bahanalijama prestajemo da budemo sirotinja, makar na slavi, svadbi ili sahrani. Bar na jedan dan. A posle će vidimo.

Recimo da ste sami svoj gazda, imate tor i nezaštićenu životinjsku koloniju koju koljete po svom ćefu. Veterinar pregleda, sveže je i zdravo, mirisno, neodoljivo. Kad zamiriše krmče na ražnju, ljubitelji prasetine duboko zalaze u stanje sužene svesti. Između Ralje i Mladenovca, autor ovog mrsnog i toksičnog teksta prebrojao je nešto više od 30 pečenjara. Sve rade i sve su pune. U proseku pet žderonja po glavi nedužnog prasca.

Šumadija, brale!

U stvari, sve ovo do sada ipak beše lepša strana priče. Ovog trenutka ulazimo u mesare i markete. Ne bih mogao da se pohvalim da bilo šta znam o kasapskim podvizima. Mada je meso svačija tema, i velika i mračna tajna. Kupovina mesa za kućne potrebe je moj posao. Oni koji me zadužuju da se bavim tako opasnim poduhvatom misle kako umem da izaberem. Šta god da nađem, piletina svakako zaudara. Ne znam na šta smrdi, tu je više suprotstavljenih aroma izmešanih na najgori način. Verovatno je počivše pile suviše dugo putovalo od klanične linije do mene. – Ovo ne miriše na dobro, žalim se prodavcu. „Ne brini“ – kaže, „sve ima da reši termička obrada. Samo mu ga daj po ognju!“ I dam mu ga po ognju, salmonela ne trpi vrelinu.

Ni druga mesa, junećeg, goveđeg ili svinjskog porekla ne ostavljaju utisak svežine. Ali, dobro, valjda neko vodi računa o tome šta ja jedem, ako sam već mesarski laik. I zašto bih uopšte verovao svom čulu mirisa!? Mrtvačko bledilo mesa nestaje pred ružičastim bojama, koje ga reanimiraju za presudan susret sa budalastim kupcem.

Pre nekoliko dana ušao sam u jednu mirijevsku mesaru, vlasništvo firme koja je na sramnom spisku vraćenog mesa iz Rusije. U toj kasapnici smrdi kao u prosekturi: pomešani miris hemije, deponije i organskog raspadanja. Odmah sam razumeo Ruse, ali sebe ne.

Logika umerenog potrošača mesa vodi neopozivom zaključku: mi ovde jedemo crkotine. A evo i premisa za takvu tvrdnju: Rusi su vratili meso koje je posebno birano za izvoz. Posebno birano meso njima ne valja, mada je neuporedivo bolje od otpada koji ostaje nama. Iz Tenisa se još ne čuje skičanje i groktanje, nemačke svinje nikako da nam stignu.

Dobili smo utešno ali vrlo škrto objašnjenje kako je vraćeno meso iz Rusije osim što ne valja, sasvim u redu. Ali ne odgovara visokim standardima koje je postavio uvoznik štiteći svoje potrošače. Šta su to visoki standardi? Na primer, da je meso sveže, zdravo, da lepo miriše i ima kvalitet koji je na nivou zahteva probirljivog kupca, željnog zdravlja svoje dece i familije.

Naši trgovci, eto, nisu uspeli, iako su se uzdali u svoj kvarni murdarluk i isplative, po mnoge živote opasne podvale. Tako su naučeni, njihov poslovni moral je odavno ispod nule. Meso koje mi trošimo često u sebi ima vrlo opasne bakterije, akumulirane antibiotike, hormone, rikecije, gljivice i tragove fekalija. Lude krave su naš najviši standard. Tako kažu sanitarni inspektori, koji još drže do svog posla, ali bi preterana revnost mogla da ih liši mnogo čega.

Dakle, meso za izvoz koje je loše nedostižno je za našeg neuglednog homo mesojeda. Za nas se ovde iz životinjskih lešinarnica izdvaja proizvod najgoreg kvaliteta. Ruske potrošače ima ko da zaštiti od naših trovača, a mi smo dati u ruke Bordžijama da brinu o nama.

Pouzdani izvor mi kazuje da je najgora i najodvratnija varijanta upotrebe pokvarenog mesa pronalazak koji se zove ružičasti šlajm. Taj se specijalitet pravi od najgadnijeg materijala, vrlo opasnog za ljude, pa mu se dodaju mlevena vimena, vezivna tkiva, pileće nogice, razne neupotrebljive iznutrice, boje, aditivi, pojačivači ukusa, šećer, mesni parfemi, obilne količine natrijumove soli, biber, soja i crni luk. I sve drugo što je u okviru te žonglerske kreativnosti.

Od toga se mese pljeskavice i valjaju ćevapi i sve to odlazi u daščare koje peku brze ulične specijalitete, ili u bircuze koji drže do jeftine nabavke.

Informacija o tome da su nam Rusi vratili loše meso, iako ima provorazredni značaj za zdravlje i bolest građanstva, ovde je prošla skoro nezapaženo. Vratili, pa šta! Eto, čak i oni su počeli da nas mrze, okrenuli ćurak naopako i pridružuju se međunarodnoj zaveri. Protiv svega što je srpsko.

Inače je bilo dovoljno loših vesti i razloga da se javnosti promptno obrate premijerka i ministar poljoprivrede. I da odmah podnesu ostavke.

Makar Ana rekla da ništa od toga nije tačno. Da je meso za izvoz samo malo kvarno, tu i tamo. A nju su obrazloženja ruskog uvoznika silno zabavila. Čak se i slatko nasmejala: meso kao meso, šta tu ima! Šta uopšte Rusi znaju o mesu? Da se premijerka upiša od smeha!

A šta mi znamo o tome? Skoro ništa! Čak ni to kako smo preživeli tolike pojedene lešine, osim ako nismo imuni na sve što truje. Otpad, smeće, šljam, lipsotine, svuda i na svakom mestu. To je najbolje što imamo za sebe.

Nasilna ili prirodna smrt životinje, zar to nije svejedno? Jestivo živo biće smaknuto po mesarskoj higijenskoj proceduri, u konačnom smislu se ne razlikuje od lipsalog junca na nekoj farmi. Zla sudbina takvog štićenika farme, reče mi moj izvor, često vodi u mesne prerađevine. Šteta da ga zemlja jede kad mogu ljudi. U oba slučaja, leš je leš.

Mislite o tome kad na nekoj govedijadi odrežete sebi sočan komad pečenog vola, glavne ličnosti te svetkovine.

Peščanik.net, 04.06.2019.