Za trenutak, zamislimo da je 2020. bila normalna godina. U barem dva smisla: globalno, manje opasna po život i, lokalno, pod manje primitivnim i krvožednim režimom. Ako sklonimo ta dva teška nanosa nelagode s 2020, šta će mimo toga ostati, šta ćemo, recimo, pamtiti od serija ili muzike ili, što da ne, stripova?
1.
Jedno ime iz sveta muzike praktično nas je zatrpalo u 2020. I to ne samo kvalitetnim pesmama na dva cela nova albuma, nego još i sa dva dokumentarna filma. U julu je Taylor Swift na mreže pustila album „Folklore“, da bismo već u decembru slušali njene nove pesme sa albuma „Evermore“. Ako se tome doda da je Swift i 2019. imala album „Lover“, pitanje nije samo otkuda stižu sve te pesme. Zapravo, pravo pitanje bilo bi: ko su adresati tih pesama?
Pitanje nije teško. Publika ove tridesetjednogodišnje američke autorke i pevačice broji se u desetinama, pa i stotinama miliona. Ali, stvar je u tome što su se ti silni milioni vernih pratilaca okupili oko pesama drugačijih od onoga što će slušati na „Folklore“ i „Evermore“. To je (tinejdžerska) publika stasala na pevljivim i preko mere dopadljivim, sladunjavim country-pop pesmicama na teme iz ličnog (često nesrećnog) ljubavnog života same autorke.
Dva albuma iz 2020. nešto su sasvim drugo. Krajnje pojednostavljeno, sama Swift je u međuvremenu odrasla, pa se verovatno računalo da je zrelija postala i njena publika. To ostaje da se proveri. Ne bi bilo neočekivano da dosadašnja (mlađa) publika Taylor Swift pronađe neku novu zvezdu sa čijim će se ljubavnim problemima identifikovati, a da pevačicu prigrle novi slušaoci, koji je do sada nisu smatrali vrednom pažnje. A moguće je da Swift veruje da njena publika zaista odrasta zajedno sa njom.
Jedna takva pretpostavka stoji iza osnovne ideje prvog dokumentarnog filma o Swift iz januara 2020: „Miss Americana“, rediteljke Lane Wilson. Žanrovski gledano, reč je tu o filmu o odrastanju (coming of age), gde se biti zreo i odrastao barem delimično definiše kao – imati politički stav. Naravno, u filmu ćemo gledati i niz opštih mesta iz filmova o zvezdama popa – izloženost javnosti, mentalni problemi u vezi sa izgledom i ishranom, tako poznati tinejdžerkama – ali oni neće iz središta istisnuti politiku.
Film stavlja naglasak na dve stvari: prva je svest pevačice da njen glas vredi; druga je da taj glas može poslati (političku) poruku koja promašuje njenu publiku, ako je baš i ne iritira. Potonje bi značilo ne samo gubitak publike, nego i velikog novca. Oko toga se lome koplja u menadžerskom i porodičnom štabu Taylor Swift. Kako nam film pokazuje, pevačica je presekla i okončala dramu – sa patosom ravnim patosu nekih od najvećih američkih aktivista, poput Howarda Zinna na primer, Swift zaključuje da se ne može stajati po strani i biti neutralan u vozu koji punom brzinom hrli u provaliju.
Ako se zna da je u miljeu countryja Trump daleko manje sporna figura nego u nekim drugim kontekstima, kao i da pitanja prava manjinskih grupa nisu na vrhu prioriteta ljubitelja te muzike, onda odluka Swift da javno istupi protiv Trumpa i založi se za prava žena i gay osoba raste do herojskih razmera. Ili barem film to tako hoće da nam predstavi. Naravno, u svetu countryja odavno ima izvođača koji bez problema nose svoje gay identitete, poput Brandi Carlile na primer, ali ako se uporede brojevi pratilaca i zarađenog novca ove dve autorke, odmah postaje jasno da se radi o praktično različitim univerzumima.
Kao što je jasno i to da Swift svojim političkim angažmanom hoće da pređe iz svog univerzuma u svet Carlile, a da pri tom sa sobom povede i svoju publiku. Kako će se taj prelazak/izlazak gotovo biblijskih razmera završiti, možda saznamo u 2021. Za sad joj dobro ide, reklo bi se. Da publici olakša seobu iz jednog u drugi svet, Swift je, ni manje ni više nego u produkciji kompanije Walt Disney, snimila i drugi dokumentarni film u 2020 – „Folklore: The Long Pond Studio Sessions“. Pored toga što izvodi pesme, u ovom filmu Swift objašnjava i njihovo značenje u stilu kratkih pouka o smislu života. Gledljivo je, zaista.
Na ovaj muzički put, Swift se nije odvažila da krene sama: njenom ulasku i indie vode svojim kompetencijama i visokim statusom legitimitet kao producenti i saradnici očito svesrdno daju Aaron Dessner (The National i Big Red Machine) i Jack Antonoff. Tako su dva dueta, po jedan sa svakog albuma („Exile“ sa Bonom Iverom iz Big Red Machine na „Folklore“ i „Coney Island“ sa Mattom Berningerom iz The National na „Evermore“), izašli u prvi plan kao slike nove Swift.
Čitava ova priča nije zanimljiva samo iz ugla muzičkih žanrova i ukusa. Okolnosti iz 2020. bacaju na nju i jedno nešto drugačije svetlo. Swift je mašina za pravljenje novca. Kako je to fino primetio kritičar Guardiana, film „Miss Americana“ najbolje je gledati kao još jedan korak u procesu brendiranja. Ništa u tom filmu nije otkriveno što menadžment iza Swift nije želeo da se otkrije. Taj film ne govori o rascepu ili zaokretu u karijeri. To je samo koherentan nastavak karijere koja počiva na kvaziautobiografskoj priči o popularnoj pevačici.
Swift pažljivo i promišljeno sklapa priču o Swift za publiku. Jedna sa drugom imaju taman toliko veze koliko veze ima između autora i junaka njegove priče. Istina, u 2020. ta priča postala je znatno bogatija i slojevitija, ne ponajmanje i u muzičkom smislu. Što upućuje na zaključak da se u tek završenoj godini novac morao zarađivati stalnom proizvodnjom novog sadržaja. U normalnim godinama, za proizvedenim sadržajem usledilo bi njegovo recikliranje – na koncertima, na primer. U 2020. to nije bilo moguće, pa se moralo praviti stalno nešto novo: ako ni zbog čega drugog, onda zbog novca. Ako uzmemo da ovaj zaključak jeste tačan, to opet ne bi promenilo ništa na stvari: Taylor Swift je 2020. proizvodila odlične – kvalitetne i zanimljive – sadržaje.
2.
Iako bismo da je zaboravimo, 2020. je primeren kontekst i kada razmišljamo o seriji „Treći dan“ („Third Day“). Za seriju se ponajviše čulo zahvaljujući Judeu Lawu u glavnoj ulozi. Pored njega, briljiraju i Katherine Waterston, Naomie Harris i Emily Watson. Serija ima tri dela. Prvi i treći čine tri epizode, dok je drugi svojevrsni eksperiment – desetočasovni živi prenos festivala na ostrvu na kome se dešava priča.
Posle prve epizode, kritika serijom nije bila oduševljena. Naprotiv, kritičari su požurili da zaključe da je reč o klišeiziranom folklornom horroru na granici sa mračnom fantastikom. Zaista, osnovni zaplet je (neočekivano) krajnje predvidljiv. Stranac se spletom čudnih okolnosti nađe na ostrvu čiji su žitelji samo na prvi pogled obični. Ispod privida prepoznatljive (turističke) svakodnevice, krije se međutim splet mračnih povesti i običaja čija je svrha da izolovanu i ugroženu zajednicu zaštite od spoljnog sveta i sačuvaju je od propasti.
U te svrhe, praktikuju se krvavi obredi žrtvovanja, kako se sve vreme direktno sugeriše, upravo samih meštana, to jest njihove dece.
Trebalo je da kritičari ne žure i strpe se. Koliko god da liči na horror ili mračnu fantastiku, „Treći dan“ to nije. Odnosno, jeste, ako imaginarijum horrora razumemo kao otelovljenje stanja svesti karaktera pod pritiskom teškog gubitka: ostrvo veoma lako može da se shvati kao krajolik sačinjen od ospoljenih osećanja i strahova glavnog junaka. Ali, to nije jedini razlog zašto „Treći dan“ uprkos očiglednim razlozima ne treba razumeti kao horror priču. Drugi jak razlog je jednostavan: najstrašnije se glavnom junaku već dogodilo. Strahota ne izvire iz očekivanja najgoreg, strašno je gledati glavnog junaka kako pokušava da osmisli tragediju koja mu se već dogodila i izbori se sa njom: gubitkom deteta.
U vezi sa tim, kao u svojevrsnoj narativnoj studiji, gledamo kako glavni junak u prve tri epizode i njegova žena sa dvoje njihove dece u poslednje tri epizode, prolaze kroz razne folklorne i religiozne narativne šablone kojima bi se mogao osmisliti događaj koji im je razorio porodicu. Ti obrasci ne mogu biti drugačiji nego kolektivni. Ali, gubitak se ne može podeliti ravnomerno na sve članove zajednice, koliko god se obrasci (žrtvovanja ili ritualnog rađanja) upinjali da ga baš tako predstave i daju mu smisao. Smrt je u priči iz „Trećeg dana“ i u tom simboličnom smislu nesavladiva, barem za oca.
Autori serije Felix Barrett i Dennis Kelly izneverili su žanr horrora u još jednom smislu. Najvećim svojim delom, horror priče stoje iza konzervativnog pogleda na svet. Funkcija strave kojom nas plaše banalna je – da se očuvaju poredak i stanje stvari onakvima kakvim smo ih zatekli. „Treći dan“ pak pokazuje da nema razloga za to: kada se dogode zaista strašne stvari, ti poreci nisu ni od kakve koristi i ničemu ne služe. Gledano iz ugla zaraze u Srbiji 2020, ovdašnja publika bi tu poruku morala prigrliti iz sve snage.
3.
Za kraj, o stripu iz 2006, čiji nam je prevod dala zagrebačka Fibra u 2020. „Batman: Godina stota“ Paula Popea svojevrsni je omaž dve decenije starijoj priči „Batman: Godina prva“ iz 1987, scenariste Franka Millera i crtača Davida Muzzucchellija. Ima kadrova koji se doslovno ponavljaju u ove dve priče, kao što im je i osnovna narativna potka slična. Pa ipak, zbog promene konteksta, reč je o dva suštinski različita pristupa liku Batmana.
Millerov Batman iz 1987. jeste junak u usponu. On ne samo što brani pravdu, nego nastoji da sačuva i poredak. Taj poredak nije bespovratno iskvaren. Njega ugrožavaju korumpirani pojedinci/policajci. Kada se oni odstrane, utisak je, sve će biti u redu.
Popeov Batman izgrađen je na iskustvu „tvrđave“ Amerika posle 11. septembra 2001. Iako Pope svog Batmana smešta u neku dalju budućnost, jasno vidimo da je ta budućnost po svojim glavnim karakteristikama – potpuni nadzor žitelja zemlje pod izgovorom staranja za njihovu bezbednost – Popeova bušovska sadašnjost.
Apsolutna kontrola u ime bezbednosti nije ništa drugo do apsolutna korupcija u grabljenju moći. Poredak se, u Popeovoj priči, više ne može popraviti, ali se ne može ni sruštiti. Može se samo smanjiti šteta. A štetu mogu smanjiti samo pojedinci sa margine, izvan sistema nadzora i totalne moći. Popeov Batman stoga nije ni jak ni svemoguć, kakav je u svojim raznim drugim inkarnacijama. Pa čak i u onoj iz 1987, barem u najavi. Njegova snaga izvire iz njegovog otpadništva. Pope ga crta po svemu nalik na beskućnika. I baš kao beskućnik, apsolutni otpadnik, Batman je opasan po iskvareni poredak.
Ako nekome medijska situacija u Srbiji izgleda beznadežno, Popeov Batman bi ga mogao ohrabriti. Šaka preostalih nezavisnih medija ovde je po svemu nalik na figuru Popeovog superjunaka. Naizgled slabi i nemoćni, upravo zato što su na margini, ti mediji su fatalna pretnja po domaći režim. Tako je barem u stripu. Ne mora biti da je stvarnost nešto drugo.
Peščanik.net, 02.01.2021.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Greška bi nas spasila - 23/04/2024
- Everyone keeps talking about Banjska - 20/04/2024
- Bojkot - 19/04/2024
