Gradonačelnik Londona Boris Džonson traži povlačenje ministra obrazovanja u senci, laburiste Tristrama Hanta, Hant tvrdi da su stavovi aktuelnog ministra obrazovanja Majkla Gouva šokantni, Gouv optužuje istoričare sa levice da „umanjuju značaj Britanije i njenih lidera“. Šta je sledeće? Duel u zoru u kom se protivnici gađaju udžbenicima istorije i jedni drugima uništavaju mitove? Ko bi mogao da zamisli da će prvi svetski rat, stotinu godina kasnije, izazivati takve strasti?

Problem u debati o Velikom ratu leži u tome što ono što jedni smatraju mitom, drugi drže za neporecivu istinu. Ili su svi generali bili magarci, ili su bili razumni ljudi koji su dali sve od sebe. Rat je bio ili kolosalna greška ili borba za važne principe. Takva polarizacija možda može poslužiti za dobar spektakl, ali ne radi ono što bi istorija trebalo da radi – a to je da nam pomogne da razumemo svu složenost prošlosti.

Predložila bih da počnemo od shvatanja da postoji ključna razlika između mitova, koji se dokazima mogu pobiti, i interpretacija – koje se na dokaze oslanjaju. Mitovi o ratu koje su istoričari vremenom dokrajčili govore, na primer, da su svi Evropljani rat dočekali uz aplauz i cveće. Danas znamo da je širom kontinenta javno raspoloženje radije bilo mešavina zebnje, rezignacije, straha ili, u nekim slučajevima, radosti što je konačno izbila oluja koja je tako dugo pretila.

Još jedan mit kaže da su generali sa obe strane bili aristokrati i bezdušni slabići što u pozadini fronta srču šampanjac dok zaludno razmatraju izazove modernog industrijskog rata. Istoričari kao što su Geri Šefild i Džon Terejn pokazali su da su generali bili vrlo svesni tih izazova ali da naprosto nije postojala odgovarajuća tehnologija – bar ne do pred kraj rata. Takođe nisu svi bili iz više klase. General Erih Ludendorf, jedan od najuspešnijih nemačkih generala, poticao je iz srednje klase, dok je general Artur Kiri, verovatno najsposobniji general britanske imperije, bio promašeni trgovac osiguranjem.

Interpretacije su druga stvar. Ljudi mogu imati iste dokaze o nekom događaju pa ipak sasvim različito shvatati njihovo značenje. Decembra 1912. u vreme rastućih tenzija u Evropi usled rata na Balkanu, Kajzer Vilhelm pozvao je svoje omiljene vojne savetnike u palatu u Potsdamu kako bi razgovarali o situaciji i nemačkim šansama ukoliko izbije veći rat. Ništa nije odlučeno a njegov kancelar Teobald Betman Holveg je pobesneo što nije konsultovan.

Dakle, da li je taj skup bio ratno veće koje ukazuje na odlučnost nemačkog rukovodstva da se upusti u osvajački rat, kao što to misle neki istoričari uključujući Franca Fišera ili je reč, kao što sam sklona da mislim, o još jednom primeru kajzerovog busanja u prsa? Vilhelm je često zvučao ratoborno ali kad bi došlo do odluke, obično bi izabrao mir. Njegovi voljeni oficiri zvali su ga Stidljivi Vilijam, što ga je vređalo i možda ga 1914. učinilo rešenim da ne ustukne. Smatram da nema druge nego da prihvatimo da su obe interpretacije validne i da možda nikada neće biti moguće odlučiti koja je uverljivija.

Istorija je sva u neslaganjima, pa bi i đake i javnost trebalo obavestiti da je prvi svetski rat od početka do kraja predmet mnogih sporova. I to treba prihvatiti bez straha. Podsticanje diskusije o prošlosti može samo proširiti i produbiti naše razumevanje. Ove godine ćemo mnogo razgovarati o uzrocima i odgovornosti za rat. Za razliku od Drugog svetskog rata, ovde nemamo jasan konsenzus o tome kako je rat započeo – i nikada ga nećemo ni imati. Da, možemo pripisivati manje ili više odgovornosti – ja krivim Austrougarsku i Nemačku zbog njihove sumanute rešenosti da unište Srbiju iako su znali da bi to moglo dovesti do opšteg rata – ali još uvek ima mnogo prostora za neslaganja. Potrebno je da sagledamo stvari mimo pojedinih aktera ili država i uzmemo u obzir čitav kontekst. U Evropi je do 1914. stvoreno opasno raspoloženje da je rat moguća opcija – da je verovatno neizbežan. (Čemu je, naravno, pomoglo i to što su oficiri pretpostavljali, uprkos mnogim suprotnim dokazima, da će rat biti kratak i jasan.)

Zaista, mnogi su verovali da je sukob duboko ukorenjen u ljudsko društvo i da su nacije preživele zahvaljujući svojoj spremnosti za borbu. Ministar Gouv je optužio Nemce da su privrženi socijalnom darvinizmu, ali bi trebalo da zna da su takve ideje bile široko rasprostranjene u Evropi a da je jedan od njegovih najiscrpnijih opisa dao Herbert Spenser, Englez.

Takođe bi trebalo da se klonimo pripisivanja ideja i motiva retroaktivno, da bi odgovarali trenutnim potrebama. Kanadski premijer Stiven Harper rekao je da je bitka kod uzvišice Vimi, gde su kanadske trupe osvojile ključni položaj uprkos snažnoj nemačkoj odbrani, pokazala „nepokolebljivu posvećenost Kanađana odbrani mira i slobode“. Sumnjam da bi vojnici koji su se tamo borili to baš tako rekli. Moj deda i njegovi rođaci su se borili za svoju otadžbinu. Takođe sumnjam da su britanski vojnici mislili da brane, kao što to ministar Gouv tvrdi, „liberalni međunarodni poredak Zapada“. Trebalo bi zapamtiti da su se vojnici na svim stranama, kao i moji preci, borili za svoju zemlju, za svoje porodice i prijatelje.

Obeshrabruje kako se naša sećanja na jedan katastrofalan i monumentalan događaj savremene istorije uvlače u tekuće političke rasprave. Bila bi velika šteta ako stotu godišnjicu ne iskoristimo kao trenutak za razumevanje i razmenu iskustva koje je pogodilo čitavu Evropu, pa i priličan ostatak sveta, uključujući i moju zemlju, Kanadu. Poštujmo mrtve na koje se tako često pozivamo u raspravama, nastojanjem da razumemo šta se desilo umesto da ih koristimo za osvajanje jeftinih poena.

 
Margaret MacMillan, The Guardian, 10.01.2014.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 14.01.2014.

TEMA – PRVI SVETSKI RAT