Razgovor sa Dubravkom Stojanović o novoj knjizi „Prošlost dolazi. Promene u tumačenju prošlosti u srpskim udžbenicima istorije 1913-2021“ u izdanju Biblioteke XX vek. Razgovor vodi Svetlana Lukić.

Svetlana Lukić: Ne znam da li si videla da je poslednji predizborni miting Vučić održao u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti…

Dubravka Stojanović: Kako da ne

Svetlana Lukić: Tamo ima dovoljno zavetnika da su sada izmislili neki jubilej od 182 godine, 3 dana i 25 minuta Akademije, ne bi li on izrekao da se plaši izbora sledeće godine u Evropi, što će biti pogubno, naravno, za Kosovo. Njegov alter ego, tako da kažem, Orban, je praktično preplavio Budimpeštu plakatima na kojima je glavni arhineprijatelj Ursula fon der Lajen, sad je ona zamenila Sorosa, jer sad nije zgodno biti antisemita.

E sad, zajednički imenitelj i jednom i drugom jeste što vole da se mešaju, između ostalog, u nastavu, sve više se u stvari govori o nastavi tih identitetskih predmeta, kako ih zovu. To su maternji jezik, istorija i geografija. Ti 30 godina čitaš te udžbenike istorije i uvek se postavlja to pitanje zdravorazumsko kome to treba, kada znamo da đaci zapamte možda neku godinu neke bitke, možda nekog junaka, i da jednostavno to nije mesto gde oni stiču nekakva znanja i nekakav okvir. Mnogo više je to preko najnovijih junaka tabloida…

Dubravka Stojanović: Grafita…

Svetlana Lukić: Zašto 30 godina udžbenici istorije, i zašto ovaj naslov „Prošlost dolazi“?

Dubravka Stojanović: Uh, sad ovde ima pitanja za ceo intervju, i sad ne znam gde da počnem, ali moram od Akademije nauka. To ipak ne mogu da propustim nikako, jer ne znam šta mi je gore, iskreno rečeno, da li ovo što je Vučić govorio i najavio najtežu godinu u srpskoj istoriji, dakle ponovo sebe stavljao na mesto najvažnije ličnosti čitave istorije, ili što je tom prilikom rekao da će biti teško, ali da mi umemo da čekamo i da ćemo mi sačekati naš trenutak, čime je akademike sigurno obradovao da će biti rata, za šta su oni ionako veoma zaslužni. Ili mi je grozna sama uloga Akademije nauka, koja se, evo, podastire, kao što to radi već decenijama, i sad je uspela da se podastre pred izbore i da on opet kaže da su Srpska pravoslavna crkva, SANU i Srbija večne. To je otprilike zaključak i poslednja rečenica njegovog govora. Dakle, to su stvari koje se po mom mišljenju politički ne bi smele oprostiti nikada, pre svega Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.

Drugo pitanje je bilo odakle te stalne histerije s udžbenicima. Da, biologija je jedno vreme bila u prvom planu, ali nemoj da zaboraviš veliku histeriju koju je pokrenuo Aleksandar Vulin, koji je neprekidno ponavljao da država mora da piše udžbenike. To bih baš volela da vidim kako to izgleda kad to država radi, i krenuo je u ogromnu kampanju protiv stranih autora, dakle već je pokazao da uopšte ne zna ko ovde piše udžbenike i ko ih odobrava. Dakle, oni su uvek napisani po domaćim programima. Sve su napisali domaći autori i sve su domaći recenzenti, a među domaćim autorima ima mnogo i fanova Srpske akademije nauka, eto, mogao je o tome da se obavesti. Prema tome, on je jednom notornom laži pravio veliku histeriju čiji je cilj bio, koji je on otvoreno i proglašavao, to da se ukine ovo tržište udžbenika, da nema većeg broja udžbenika, da nema nikakvog tu vrludanja, da se to lepo da ponovo državnoj instituciji i da tu država diktira ono što ona želi.

E sad, tu polako dolazimo do toga da li su udžbenici uopšte važni. I mnogi istoričari, a ne samo laici, bi rekli: pa dokle više o tim udžbenicima, stvarno ti đaci ništa u toj školi ne nauče. I moj odgovor, decenijama već, njima je: najbolje od svega je da ne nauče. Dakle, moja jedina nada je da oni zaista neće ništa naučiti. Međutim, nije stvar u tome da li će oni zapamtiti datume ili imena, stvar je u tome što se kod njih nedvosmisleno ostavlja jedan utisak o celoj našoj istoriji, i kad god da slušamo, bilo da gledamo te grafite, da slušamo na slavama, da slušamo na TV Hepi, i tako dalje, mi ćemo stalno čuti tu jednu istu priču. Dakle, tu dominira jedno razumevanje naše ukupne prošlosti, i tu je sad glavni problem, jer udžbenici bi trebalo da budu vezani za naučnu istoriografiju, dakle, oni bi trebalo da proisteknu iz tih saznanja.

Međutim, sve ove moje analize pokazuju da oni proističu mnogo više sa slavskih trpeza nego iz naučne istoriografije, mnogo više iz književnosti, mnogo više iz takozvanog javnog diskursa, odnosno onog takozvanog mi to mislimo. Dakle, to je ono što donose udžbenici, što je sasvim suprotno njihovoj funkciji, njihovoj ulozi koju bi trebalo da imaju, a koja bi pre svega trebalo da bude, naravno, prosvetiteljska, kritičko mišljenje, analitičko mišljenje. Dakle, toga svega nema, to je jedna reprodukcija te priče.

E sad, zašto su oni važni? Oni su važni, kako to kaže recimo moja koleginica Snježana Koren iz Zagreba, jer to je knjiga s pečatom države. Dakle, ne morate da je naučite, ali znate da je to država odobrila, znači naša država od nas želi da to verujemo, i to ima autoritet. Na drugom mestu, to je za mnoge jedina knjiga o istoriji koju će pročitati. I najvažnije za mene i sve koji se bavimo time, to je ta politika istorije, kako opet kaže moja druga koleginica iz Zagreba, Magdalena Najbar Agičić: to je isto kao politika poljoprivrede, politika rudarstva, politika saobraćaja, politika istorije. Dakle, naša država ima vrlo smišljenu politiku istorije, ma koliko se nama činilo da ona priča sve u svim pravcima. Ne, to je vrlo jasno, i udžbenici jasno to prate.

I sad je stvarno ravno tih 30 godina, ja sad slavim taj jubilej, i častila sam sebe tom knjigom (šalim se), jer su pre 30 godina, 1993. godine, za tu školsku godinu izašli prvi potpuno revidirani ratni udžbenici u Srbiji, koji su u potpunosti promenili sve, od 7. veka, od naseljavanja Slovena, pa do ratova devedesetih, koji su tada bili u toku. I evo, zahvalna sam, i to sad želim da kažem, pre svega Vesni Pešić i Ružici Rosandić, koje su tada u okviru Centra za antiratnu akciju pokrenule taj prvi projekat proučavanja tih prvih, skandaloznih udžbenika, i mene je njima preporučila tada Latinka Perović, moja tadašnja šefica u Institutu za noviju istoriju Srbije, i zahvaljujući tome sam počela time da se bavim.

Ništa o tome nisam znala, ali sam samo videla da je skandal i da se o tome mora govoriti i pisati. Tada smo objavile prvu knjigu, i tada je to počelo. I evo, ovu knjigu koju mi sada predstavljamo, i zahvalna sam ti na tome, sam počela rečenicom: „Neću se nikada više baviti udžbenicima istorije“. I to je rečenica koju, eto, ponavljam 30 godina, međutim, ono što me je uvek odvuklo od tog obećanja jeste činjenica da su novi udžbenici naizmenično izlazili. Znači, ti prvi su izašli 1993, onda je naredna generacija izašla takoreći odmah posle 5. oktobra, za školsku 2002. godinu, i donela je možda čak još veće skandale, posebno u tumačenju Drugog svetskog rata.

Onda je bila jedna reforma koja je omogućila ovo tržište udžbenika, 2010. godine, pa se pojavila nova generacija, i sada posle jedne nove reforme 2020-21. je izašla nova generacija, za ono što mene pre svega zanima, 8. razred i 4. gimnazije, dakle, za savremenu istoriju. I kako su te generacije izlazile, ja, eto, prosto nisam odolela, morala sam da ih gledam i da na taj način pratim šta nam vlasti poručuju i da li se te vlasti uopšte menjaju, da li je ta poruka dubinski stalno ista, ili tu ima nekih suštinskih promena iz kojih bismo onda razumeli da živimo u nekoj drugoj Srbiji, ili mi živimo stalno u jednom te istom vremenu, što je negde i zaključak ove knjige, da ne kažem da se to vreme i pogoršava u stvari i da smo mi u nekoj potpunoj dekadenciji već, da ne kažem u fazi raspadanja, ako bi se slika Srbije pravila na osnovu udžbenika.

Ostalo je pitanje odakle naslov. To moram stvarno da ispričam, zato što se ja na neki način za ovu knjigu spremam možda i 15 godina, i stvarno sam imala jednu sveščicu u kojoj sam zapisivala naslove, jer sam u stvari htela da kažem nešto kao Povratak u budućnost, samo da bude obrnuto. I onda se na Peščaniku pojavila fotografija jednog beogradskog grafita, fotografija Slavice Miletić, tako da sam zahvalna i njoj i Peščaniku, i na grafitu je pisalo Prošlost dolazi, i to je bilo to, i bilo mi je jasno da je to tačno to što hoću da kažem, to jest da se prošlost ovde nije završila, da mi prema njoj nemamo distancu i da ne samo što mi živimo u prošlosti, kao što sam to često govorila i na Peščaniku – stvar je još gora. Ovde se stvara utisak da će se prošlost tek desiti, da će se ona tek u nekoj budućnosti rešiti.

Ne može se tu a ne pomenuti Stojan Cerović i njegova stvarno vanvremena izjava da je ovde prošlost neizvesnija od budućnosti, i to je nešto što se vidi na svim ovim sramnim instrumentalizacijama koje možemo da nađemo u ovih 100 godina. Dakle, ovo je knjiga o više od 100 godina. Krenula sam od udžbenika objavljenih 1913, i završila sam knjigu sa ovom najnovijom generacijom 2021, dakle to je skoro 110 godina udžbenika i svih promena tumačenja savremene istorije.

Svetlana Lukić: Malopre kad si rekla da nećeš više da se baviš time, pa i nećeš morati, zbog toga što postoji neka vrsta jednoumlja u tumačenju prošlosti, s kojom se slaže veliki deo i opozicije, koji i kad bi došao na vlast ne bi imao ništa protiv ovih udžbenika i ovakvog tumačenja srpske istorije. E sad, rekla si da to posmatraš od balkanskih ratova, 1912-13. do današnjih dana. Kada si delila te faze, to mi je jasno: 1913, pa onda imamo do 1945, pa onda dolaze komunisti, pa to onda važi do 1993. godine, i onda odjednom neko ludačko ubrzanje, od 2000. godine kada smo mi navodno izveli demokratsku revoluciju…

Dubravka Stojanović: Znači, ja sam počela sa udžbenicima iz 1913, jer su u njima već opisani Balkanski ratovi. Dakle, moje konzervativne kolege uvek će govoriti: nema istorije bez distance, bez 30 godina mi ne možemo ništa da procenimo… a oni sami pišu udžbenike koji ih demantuju, i dakle, 1913. već ulaze Balkanski ratovi. Dakle, vrlo su svesni koliko je važno nametnuti državnu interpretaciju budućim generacijama. Snježana Koren je u svojoj knjizi dokazala da je drug Tito u leto 1943. godine već rekao da će se istorija pisati po ofanzivama. U tom trenutku ih je bilo 5, znači još su se 2 posle toga dogodile, ali on je već tada odredio taj novi ritam istorije, te rituale, taj gotovo verski odnos prema Drugom svetskom ratu. I isto se desilo ove 1993. Znači, te 1993. ti prvi udžbenici, koji su bili skandalozni, u njih su već ušli ratovi koji su u toku, to je tek prva godina rata u Bosni, druga godina rata u Hrvatskoj…

Gori zemlja, sankcije, izbeglice, katastrofa na sve strane, i sve tri države koje su u ratu odlučuju šta? Da menjaju prošlost. Za mene je to krunski dokaz o značaju udžbenika. Inače, zašto bi se oni time bavili u tako jezivom trenutku. I sad, ti si dobro ovo rekla, da posle 2000. dolazi do ubrzanja. A u stvari dolazi do ubrzanja zato što su sve nove vlasti razmišljale koji još deo istorije da prilagode svojim potrebama. Dakle, ovo što je izašlo 2002. godine, to je bila ta skandalozna revizija Drugog svetskog rata, u kojoj se Srbija sasvim stavila na stranu četnika. Kasnije su izašli udžbenici u kojima je dopisivan kraj rata, partizanski zločini 1944-45. Tu je bila i ona državna komisija, Tadićeva, i oni su prekopavali Adu ciganliju, tražili Dražine ostatke, išli u London, sedeli tamo mesec dana, tražili ključni dokaz ne znam čega, i tako dalje. Dakle, tu je bila koncentracija.

I sada, najnoviji Vučićevi udžbenici, iako su po mnogo čemu bolji, zaista i moram da pohvalim odmah, da to slučajno ne zaboravim, recimo udžbenik za 7. razred Suzane Rajić i Danka Leovca, ili za 8. razred Aleksandra Todosijevića i Sanje Petrović Todosijević, koji pokazuju da se može bolje, čak i u ovakvim uslovima, i da je moguće napraviti poštenu, tačnu verziju sa svim kontroverznim podacima unutra, ispričati ih na jedan za đake prihvatljiv način, dakle da slučajno to ne zaborave. E sad je naglasak na devedesete, jer se Vučić prvi setio, u stvari, da on mora da interpretira devedesete. Najbolje da on to sam za sebe uradi. I ovde sada imamo tu veoma opasnu priču o devedesetim koja se u prethodnim generacijama izbegavala…

I ovo si potpuno u pravu što si rekla: neće se niko buniti protiv ovakve verzije, jer šta se desilo? Te 1993, kao što je bilo još uvek otvoreno pitanje rata, imali smo snažni antiratni pokret u Beogradu i česte demonstracije, dakle diskusije je bilo, sad je više nema, a tako je i sa sećanjem. Dakle, to je odlična teorija poznatog italijanskog istoričara, Enca Traversa, o mekom i tvrdom sećanju. Dakle, dok je to sećanje meko, dok se on još mesi, da kažem, dok se još pravi, diskusija je moguća. Te diskusije više nema, jer je to sećanje postalo tvrdo, i to je sećanje na Prvi svetski rat, na Drugi svetski rat, na devedesete. Ono se sada okamenilo upravo tim društvenim konsenzusom da nama nekako bude najbolje i da nemamo nikakvu grižu savesti.

Svetlana Lukić: Ti si često zamerala to što se u istoriji tretiraju samo ratovi, bitka ova, bitka ona, kao da istorija i život nisu ništa drugo nego tuča. E sad, ti si se odjednom odlučila da u stvari obrađuješ samo ratove. Zašto sad imaš taj pristup?

Dubravka Stojanović: Pa upravo zbog ovoga što si rekla: zato što se rat ovde zaista prikazuje kao centralni događaj u istoriji. Oni jesu bili, naravno, važni. Balkanski rat je utrostručio Srbiju, Prvi svetski rat je napravio Jugoslaviju, Drugi svetski rat je napravio socijalističku federativnu Jugoslaviju, ratovi devedesetih su nam napravili ovo u čemu živimo. Dakle, oni jesu dramatično menjali naše realnosti, ali naravno, taman posla da je rat jedini sadržaj istorije. Ali oni se prikazuju kao vrhunci istorije, i zato mi je bilo važno da upravo analiziram koje su to identitetske, vrednosne poruke koje se šalju baš preko rata.

Svetlana Lukić: Pa dobro, ratovi su uvek dobar povod ili katalizator… od iduće godine, ruski dečaci i devojčice će imati novi udžbenik istorije, jer sad treba nekako Ukrajinu tu umetnuti. Vidim da su novine izjednačavanje rata u Ukrajini sa borbom protiv nacista, da ujedinjenje Nemačke u stvari oni tretiraju kao aneksiju Istočne Nemačke, i oni žure, dok ovo traje i dok sad rastu ove nove generacije, da zacementiraju tu specijalnu vojnu operaciju.

Dubravka Stojanović: Pa da, mi idemo tim putem. Kako da kažem, to je počeo Putin. Još negde oko 2010. je on zabranio ove alternativne udžbenike, vratio sve na jedan državni, dakle, tu Vulin uopšte nije originalan, on takođe prati Putina. I glavno pitanje je tu bio Drugi svetski rat, koji je za njih Veliki otadžbinski rat, dakle nema takoreći nikakve veze sa globalnim planom, već je to njihova borba i njihova pobeda. Dakle, počelo je s promenom udžbenika i stigli smo onda do rata u Ukrajini kao nastavka Drugog svetskog rata, kako ga oni prikazuju. Tako da to uopšte nije naivno.

Svetlana Lukić: Šta ovde dominira, menjanje činjenica ili je u pitanju pre svega interpretacija, ili je i jedno i drugo?

Dubravka Stojanović: To je, naravno, i jedno i drugo, jer da bismo stigli do neke interpretacije potrebno je nešto zaboraviti, nešto izmisliti, nešto dodati, nešto oduzeti. Dakle, činjenice moraju da se prilagode vrednosnim porukama koje moraju da se pošalju, ali evo, čak i ja posle trideset godina istraživanja tih udžbenika sam ostala stvarno zapanjena nad nekim činjeničnim promenama. I na tome insistiram zbog toga što opet moje konzervativne kolege, koji su jako protiv konstruktivizma i postmodernizma, će reći: a, ne, činjenica je činjenica, datum je datum… E, ako pogledamo udžbenike, onda ćemo videti da nema granica, dakle da je stvarno toliko sve moguće da sam sama bila zapanjena. Evo, navešću nekoliko primera, pa sami procenite kako je to uopšte moguće. Recimo u skoro svim međuratnim udžbenicima, izuzev možda dva, ako se dobro sećam, se uopšte ne pominje Turska kao zemlja koja je ušla u Drugi balkanski rat, jer nekako ne možemo da budemo s Turskom na istoj strani, to je arhineprijatelj takozvanih 5 vekova, i sad odjednom mi zajedno protiv Bugara. Dakle, prosto nema Turske. Ima ko učestvuje u tom ratu, ima Grci, ima Srbi, ima Rumuni, sve ima, Bugari, nema Turci. Recimo.

Na isti način odmah posle Drugog svetskog rata, i bogami negde do 60-ih godina, u prvim udžbenicima nema uopšte Drugog balkanskog rata, jer kako objasniti učenicima da smo mi s prijateljskom socijalističkom Bugarskom bili u tako krvavom sukobu. Dakle, odlično rešenje: ima Prvi, nema Drugi balkanski rat, i prosto ga nema. Kažem, sve negde do 60-ih godina, nema tog rata. Ili recimo, ima tu zgodnih caka. Jedna od njih je šta se desilo s Gavrilom Principom, to je užasno zanimljivo da se prati, jer skoro čitav međuratni period nema njegovog imena. Znači, još nije došlo do tvrdog sećanja, pa on nema ime: gimnazist, đak, mladić, bolešljivi momak, dakle, tu su razni opisi ali se on još uvek ne zove, jer on još nije heroj, jer ne znamo još kako ćemo s tim atentatom, uveo nas je u taj rat. Znači, tu je još uvek prilična rezerva, ali ono što je pre svega za njega tu rečeno, to je da on jugoslovenski rodoljub. Nema ime, ali je jugoslovenski rodoljub. Onda dolaze socijalistički udžbenici i on postaje napredni omladinac. On dobija ime, ne baš uvek, ali je on napredni omladinac, takoreći preteča socijalističke revolucije, i jasno je na levici i on vodi ka socijalizmu bez ikakve dileme, da bi od 1993. bez dileme postao srpski junak i tako prvi put piše ispod fotografije Gavrila Principa.

Užasno je zanimljiv recimo 27. mart. On je doživljavao najneverovatnije transformacije, tako da je u socijalističkim udžbenicima, naravno, na najnegativnije načine prikazivano pristupanje Trojnom paktu, s pravom. Onda tu ima puč, i onda idu veličanstvene narodne demonstracije u celoj Jugoslaviji, koje naravno organizuje i predvodi Komunistička partija Jugoslavije. To je ono što smo mi učili. E sad, cela ta stvar počinje da se menja, i već u ovim udžbenicima iz 1993. godine pristupanje Trojnom paktu nije uopšte tako negativno, i tu već imamo relativizaciju, da je možda mogla zemlja da se spasi na taj način, da smo mi mogli da izbegnemo rat. Znači, tu već imamo jednu ozbiljnu reviziju. Međutim, sad je otpala jugoslovenska dimenzija, i sad su tu samo demonstracije u Srbiji i Crnoj Gori, jer to je ta državica i samo su tu demonstracije. Komunistička partija se, onako, pominje, ali se dodaje sad Srpska pravoslavna crkva, dakle, sad imamo još jednog organizatora, ili takoreći najvažnijeg organizatora.

I sad ono što je zanimljivo: u nekim od socijalističkih udžbenika se čak uopšte ne pominje puč. Njega nema, nego samo veličanstvene narodne demonstracije. A onda 2000. godine, u ovim prvim udžbenicima iz 2002. godine imamo samo puč, i nemamo demonstracije. Znači, moguće je nemoguće, jer sad ti udžbenici iz 2002, oni su pročetnički i oni su na strani vojske i puča, i sad je tu puč glavni događaj i nema demonstracija uopšte, s tim što, evo sad opet u jednom udžbeniku iz 2021. godine, cela ta stvar, i puč i demonstracije, se odbacuju kao deo engleske zavere, i to je sve britanski špijun organizovao da bi naša zemlja propala. Dakle, to je sada opet najnovija transformacija.

Ili možemo da uzmemo jedan detalj gde u svim međuratnim udžbenicima se naširoko opisuje ulazak srpske vojske u Zagreb 1918. godine, pa ona je dočekana, pa svi građani na ulicama, pa cveće, pa plakanje, pa grljenje i ljubljenje naširoko. U jednom udžbeniku iz 2010. godine ima fotografija, ne znam kako je to uspelo, nekim retuširanjem, kaže: Prazne zagrebačke ulice prilikom ulaska srpske vojske. Naravno, najveći zaplet je oko stvaranja Jugoslavije uopšte, i tu su stvarno dirljivi ovi međuratni udžbenici, koji su se trudili da što više istorijski onako te korene jugoslovenstva zakopaju, tako da su oni kako je vreme prolazilo od 1918. išli sve dalje i dalje u prošlost. Pa onda prvo kažu: Od početka rata je srpska vlada bila za stvaranje Jugoslavije, što je tačno. Ma od početka 20. veka. Ma od revolucije 1848. Ma od Prvog srpskog ustanka. I na kraju 1200. godina. Od Dnjepra i Dnjestra.

I onda izlaze ovi udžbenici iz 1993, dakle, sad država se raspala, i piše rečenica: Ideje Jugoslavije u Srbiji nikada nije bilo. Piše: nikada. I onda se i dokazuje, jer, kaže, nije ni bila potrebna, Srbija je imala svoju državu i šta je briga. I ta ideja se može naći i u nekim udžbenicima objavljivanim posle 2000. godine. Takođe se dokazuje da te ideje nije bilo. I sad, dakle, od 1200. do toga da nje nikada nije ni bilo, to je stvarno jedan skok, neverovatan. Dosta je zabavan i odnos prema Rusiji, recimo, i posebno je zabavno šta se dešavalo u nekim preporukama kako predavati istoriju odmah posle Drugog svetskog rata, i onda šta se dešavalo odmah posle Rezolucije Informbiroa.

I sad, na primer, govoreći o Balkanskim ratovima, pišu ovi odmah posle Rezolucije Informbiroa da je za sve to kriva Rusija, jer su oni bili protiv tih Balkanskih ratova, ovi socijalistički udžbenici, kriva je Rusija jer je ona zbog svog imperijalizma naterala balkanske narode u te ratove, da bi ona izašla na topla mora, i sve je to zakuvala Rusija. U današnjim udžbenicima piše: sve su velike sile bile protiv malih balkanskih naroda, samo je Rusija njih podržavala, i uvek smo mogli na njenu podršku da računamo. I naravno, ono što je najopasnije, o čemu smo često govorili ovde, to je to proglašavanje dva antifašistička pokreta u Drugom svetskom ratu. Dakle, to se prvi put pojavilo u tim udžbenicima iz 1993. godine. Onda se to razmahalo posebno u udžbenicima iz 2000. godine. Sada je to donekle smireno, ali je otvrdlo sećanje o dva antifašistička pokreta, i mislim da se to više skoro ni na koji način ne može dovesti u pitanje.

Mislim, možemo mi da govorimo, naravno, i govorimo, i ponavljamo i da je kolaboracija četnička bila od oktobra 1941, da tu nema nikakve dileme, četnički zločini prema srpskim civilima, ako hoćete, prema bošnjačkim… ali mislim da je tu bitka izgubljena, da je zahvaljujući Zakonu o izjednačavanju, da je zahvaljujući sudskim odlukama rehabilitacije, da je zahvaljujući promeni svih praznika i sada seriji Ravna Gora, spomeniku u centru Beograda, da je za dugo, dugo vremena Srbija izgubila Drugi svetski rat i prešla na stranu poraženih, što je očigledno, eto, bio cilj.

Celo ovo klizanje u propast u kojoj živimo je počelo sa revizionizmom u vezi sa Prvim svetskim ratom, i to je krenulo iz književnosti. Dakle, to je nedvosmisleno krenulo od Vremena smrti, evo, sad ćemo imati i tu seriju, od Dobrice Ćosića, dakle jedna potpuna reinterpretacija Prvog svetskog rata, gde smo mi od jedne slavodobitne, zaista neverovatne vojske, koja je u dva navrata pobedila tu Austrougarsku i Nemačku 1914, što je zaista bilo neverovatno na evropskom i svetskom nivou, zbog toga što je Jugoslavija rezultat toga rata, od vremena Dobrice Ćosića do, evo, ovih udžbenika, se Prvi svetski rat vidi kao poraz. Dakle, Dobrica Ćosić je pred kraj svog života, u svom političkom testamentu, izjavio: Prvi svetski rat je bio poraz, i vi tu vidite suštinu te teške bolesti, ja više ne znam kako to da nazovem, da vi od države pobednice, od države saveznice, koja je toliki ogroman ugled imala zahvaljujući svom držanju, tim pobedama, tim neverovatnim žrtvama, da vi sami odlučite da ste vi poražena snaga, i da vi te žrtve i te poraze Prvog svetskog rata stavljate na prvo mesto.

Evo, recimo, ja sam tu analizu radila: sve do 1993. najvažnije stvari kada je u pitanju Prvi svetski rat su Cerska, Kolubarska bitka i Solunski front. Tome se daje veliki prostor, to se slavi. U redu, možda se slavi to junaštvo, možda se slavi to nasilje, možemo o svemu tome da pričamo, možda bi tu bilo itekako primedbi na način na koji se o pobedi priča, ali to je jedan pobednički odnos prema prošlosti. U današnjim udžbenicima, od 1992, mi imamo gubitnički odnos prema prošlosti. Tu stradanje preko Albanije ima neuporedivo veći prostor nego sve ove pobede. I sad, da bi se to objasnilo, naravno sam morala da se pomognem čitavom literaturom i teorijom kulture sećanja, koja nedvosmisleno govori o tome da su porazi i žrtve za nacionalizam i za agresivne nacionalne ciljeve mogo važniji od pobeda i od heroja, jer poraz i žrtva je ono što zbija redove.

Tu ćete vi imati emociju prema sopstvenoj naciji, tu ćete napraviti homogenizaciju nacije, mnogo lakše nego u govoru o herojima, koji su nedostižni. Ne može običan čovek s njim da se identifikuje nikako, ali sa žrtvom nacionalnom može. I to se ovde desilo. Dakle, ovde je pobeda ćosićevskog kulta smrti nad tim pobedničkim osećanjem koje je Srbija imala skoro kroz ceo 20. vek, dakle te ogromne pobede u Balkanskim i Prvom svetskom ratu, je davalo jedan polet, i to ubeđenje u kome smo mi bili obrazovani i vaspitani, o svetloj budućnosti u koju sam ja stvarno iskreno verovala. Mi sad imamo mračnu sadašnjost i mračnu budućnost, jer smo se upleli u ono što Alaida Asman naziva traumatični poraz. Dakle, mi kopamo tu ranu neprekidno iznova, mi stalno obnavljamo taj poraz, a to radimo jer se u stvari spremamo stalno za te buduće ratove. U krajnjoj liniji, ovo što je Vučić danas i rekao u SANU. Dakle, to nije slučajno, to nije samo ono, upali smo u neku paranoju. Ma ne, to je deo političkog jasnog programa. Mi čekamo, kao što je on rekao, promenu međunarodnih odnosa, drugim rečima snaženje Rusije, Kine i drugih naših prijatelja, na račun sve slabijeg Zapada, da bismo konačno pobednički rešili ono što smo izgubili devedesetih. Gajimo tu žrtvu radi revanša…

Žrtvi je sve dozvoljeno. Ona nema više granica, u nju niko ne sme da posumnja, i to je deo današnjeg problema Izraela, recimo. Moramo u tom okviru da razumemo ovaj sukob koji se trenutno dešava. Ne sme da se postavi pitanje odgovornosti, zbog Holokausta. Ne sme da se postavi pitanje srpske odgovornosti devedesetih zbog Jasenovca. I tu ste završili, i zbog toga ste vi ponovo zloupotrebili te žrtve. Dakle, tu se ne govori o žrtvama Jasenovca. Pokazuje se u ovoj knjizi da se o njima vrlo otvoreno govorilo neprekidno, od prvih udžbenika pedesetih, dakle nikad se to nije prikrivalo, ali se od osamdesetih to pitanje postavilo u stvari kao jedino pitanje da bi se krenulo u revanš, i ti ga održavaš da bi pitanje revanšizma bilo stalno otvoreno. Briga te za te žrtve iz Jasenovca. Nisi u stvari ništa za njih uradio, nisi ni do imena njihovog nisi došao, a mogao si.

Znači, postoje naučno utvrđeni brojevi, o tome ne treba govoriti, to je nauka rešila, da se radi o tih 100-120 hiljada žrtava, to je jasno, ali to je njima malo. Oni hoće 700 hiljada, milion i 200, ma koliko god. I to se desilo i sa žrtvama Prvog svetskog rata. Evo, pokazuje se ovde. Dakle, posle Prvog svetskog rata pisalo se da je Srbija izgubila petinu stanovništva. To je strašno, ta država je imala 3 i po miliona stanovnika. Posle se prešlo na četvrtinu, današnji udžbenici kažu trećinu. Pa čekajte, Francuska je izgubila milion i po ljudi u Prvom svetskom ratu, i neprestano su ponavljali da se nikad od tog gubitka nisu oporavili. Kako je onda Srbija uopšte mogla da se oporavi ako izgubi trećinu stanovnika? Dakle, samo elementarna logika da se uključi. Ali ti nisi izbrojao ni te žrtve, ni žrtve Drugog svetskog rata, ni Jasenovca, ni, naravno, žrtve devedesetih, jer ti neprekidno manipulišeš tim žrtvama i one su ti tu samo zbog instrumentalizacije i budućeg revanša.

Peščanik.net, 22.11.2023.

Srodni linkovi:

Dubravka Stojanović – Prošlost dolazi

VIDEO – Prošlost dolazi, 2. deo

DRUGA SRBIJA
JUGOSLAVIJA
PRVI SVETSKI RAT
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU
REHABILITACIJE U SRBIJI
REVIZIJA ISTORIJE

PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Emisija