Razgovor vodio Andrej Lipski
U vreme dok je živeo u socijalističkom lageru Adam Mihnjik je sebe nazivao antisovjetskim rusofilom. Brodski je za njega rekao da je tipičan ruski intelektualac, samo što govori poljski. Mihnjik često dolazi u Moskvu, ili kao glavni urednik Gazete Viborče, ili kao strasni polemičar. Ovog puta u Rusiju je došao na poziv Valdajskog kluba, a bio je i učesnik Mirovnog političkog foruma u Jaroslavu.
Kako ste postali učesnik na zasedanju kluba Valdaj?
Pozvao me je Sergej Karaganov, jedan od koorganizatora valdajskog kluba. Uvek sam mislio da ako me zovu u Rusiju, obavezno treba da odem i da gledam, slušam, diskutijem i ubeđujem. Pa to je jedna od najvažnijih država na svetu. Međutim, moj dolazak je zabrinuo nekolicinu mojih moskovskih drugova i poznanika.
Ne varšavskih?
Ne, nego baš moskovskih. Zabrinuli su se da bi učešćem u radu kluba dao legitimitet Putinovom režimu. To proizilazi iz predstave o Valdajskom klubu kao cirkusu koji je organizovan sa namerom da pred zapadnim i drugim inostranim intelektualcima ulepša sliku o ruskoj vlasti. Tako je onaj ko učestvuje na zasedanju kluba liči na Fejhtvangera, koji je tokom posete SSSR-u napisao knjižicu Moskva 1937. godine. Međutim, Fejhtvanger je lagao o moskovskim procesima, a ja ne nameravam ništa slično da uradim. Porediti Moskvu iz perioda moskovskih procesa sa ovim što se danas dešava u Rusiji je besmislica. Radi se o drugačijoj državi u drugačijim okolnostima. Moj zadatak nikada nije bio da dajem legitimitet bilo kom režimu, ja samo slušam i izražavam svoje mišljenje.
Nisam očekivao poziv na ovaj skup, ali odbijanje da na njemu učestvujem bilo bi apsurdno. Ako u Poljskoj razgovaram sa nekim domaćim ministrom, to ne znači da se sa njim slažem i da time dajem legitimitet vlasti. Nije dobro potpuno se odreći dijaloga sa vlastima, sem u izuzetnim situacijama. Uostalom, dijalog je jedan od principa i instrumenata demokratije. Druga je tema to što posle ovakvih skupova neki od učesnika na zapadu govore da je u Rusiji sve u redu. To nikada nisam radio, pa nemam nameru ni sada. Međutim, sve što sam rekao, ne može da poništi činjenicu da je susret sa Putinom u Sočiju bio pravi spektakl.
Kako ste se našli tamo?
Posle četiri dana krstarenja u Sankt-Peterburgu smo se sreli sa gradonačelnicom Matvienko, zatim u Moskvi sa ministrom Lavrovim, a na kraju smo vladinim avionom otputovali u Soči.
Putina, koji je kasnio oko sat vremena, čekali smo u raskošnoj rezidencij i prekraćivali vreme velikim količinama raznih vrsta vina, viskija, vodke, konjaka i drugih napitaka. U trenutku kada smo posedali za veliki okrugli sto, premijer Putin je ušao u salu. Bio je u odličnoj formi, raspoložen i duhovit. Kao što sam već rekao, sve to je stvorilo utisak dobro pripremljenog spektakla.
Kada se sastanak završio, shvatio sam da sam na ovom putovanju video dve Rusije. Tokom sjajnih diskusija na brodu u kojima su učestvovali Aleksašenko, Rogov, Zubov, Rižkov i drugi shvatio sam da se nalazim u grupi ljudi koji su u stanju da sjajno misle. Znao sam i ranije da takvih ljudi u Rusiji ima, ali toliko! Kada smo stigli u Sankt-Peterburg na sastanak sa gradonačelnicom, imao sam utisak da sam se vratio 25 godina unazad, ona je tipičan primer aparatčika iz vremena socijalizma.
Šta ste pitali Putina?
Na početku razgovora sam citirao Medvedeva i rekao da u Rusiji vlada pravni nihilizam. U tom kontekstu sam postavio dva pitanja.
Prvo se odnosilo na seču Himkinskih šuma. Ranije sam razgovarao sa predsednicom pokreta za zaštitu šuma, upoznao sam se sa odnosom gradonačelnika Moskve prema tome i želeo da saznam šta o tome misli Putin.
Zatim sam ga pitao da li misli da će oslobađanje Hordokovskog biti znak savlađivanja pravnog nihilizma. Bio sam šokiran promenom u njegovom raspoloženju. Sa strašću je počeo da govori da je šef obezbeđenja Hordokovskog ubijao ljude i da je nemoguće da za to nije znao, rekao je i da su mu ruke krvave.
Do tog trenutka Putin je bio opušten, a na pomen Hordokovskog postao je surov i pokazao koliko ga je ta tema lično pogodila. Zašto sam ga baš to pitao?
Kada govorimo o modernizaciji ili o saradnji u ime modernizacije, poverenje je veoma važno. Gorbačov je zadobio poverenje sveta onda kada je telefonirao Saharovu. Tada je svima postalo jasno da su njegove namere ozbiljne, da više nije reč samo o perestrojci.
Slično tome, mislim da poverenje u rusku vlast danas zavisi od sudbine Hordokovskog.
Novinar Le Monda, Petar Smoljar pitao je Putina kako može da govori o ustavnom poretku kada u Rusiji postoji region u kome vlada šerijatski zakon. Putin je izbegavao odgovor uzvraćajući pitanjem na šta Smoljar tačno misli, kada mu je ovaj odgovorio da misli na Čečeniju, Putin je nastavio da odgovara vrlo čudnim tonom.
Kada je reč o Čečeniji, kaže Putin, tamo je sve u redu, svaki musliman u svom duhovnom životu ima pravo da se rukovodi Kuranom, ali kada govorimo o svakodnevnom životu u zajednici, svako mora da poštuje ustav. Novinar Monda je insistirao na tome da su šerijatski zakoni u Čečeniji važniji od ruskog ustava, a Putin je nastavio da govori o Kuranu i verskim slobodama.
Sledeće pitanje bilo je o prebijanju demonstranata. Ruski premijer je na njega odgovorio na sličan način kao i svojevremeno sekretar za štampu u poljskoj vladi Urban – pitao se o čemu mi to pričamo kad je jasno da su demonstratni izašli na zabranjeni miting da provociraju policiju i da su zato dobili šta su tražili. Rekao je da se to čak događa i u Londonu ili Parizu. Bio sam poražen što mu niko od savetnika nije objasnio da se takvim jezikom više ne govori, da je to jezik tatarskog hana, a ne političara 21. veka.
Kraj susreta sa Putinom je bio veoma zanimljiv. Poslednje pitanje je glaslilo: Vladimire Vladimiroviču, odakle vam tolika snaga da izdržavate toliki napor i teret? Odakle ruskom narodu tolika snaga?
To je ozbiljno filozofsko pitanje, odgovorio je Putin. Treba verovati u Rusiju.
Zašto su ruskim rukovodiocima uopšte potrebni ovakvi susreti?
Prvenstveno da bi popravili svoj imidž na zapadu i da bi izašli iz svojevrsne izolacije. Kako to često biva u Rusiji, i ovakvi sastanci su se oteli kontroli i sada žive samostalnim životom.
Kada sam na brodu slušao diskusije, prosto sam zavideo učesnicima. U Poljskoj danas nema diskusije na tako visokom intelektualnom nivou, besprekorno tačnih analiza, bez demagoških primesa. Diskusija u kojima učestvuju tako pametni i smeli ljudi, koji znaju da razgovaraju i slušaju jedni druge. Kada sam razgovarao sa predsednicom pokreta za zaštitu Himkinskih šuma shvatio sam da je ona dete neke nove Rusije. Ona ne pamti ni Brežnjeva ni Černjenka, odrasla je u drugoj realnosti, čitala je druge knjige. Rusija koju ona predstavlja, zaslužuje najveće poštovanje. Ona ne namerava da se bavi politikom i sve što hoće je čist vazduh za svoju decu. Bez takvih, građansko orijentisanih ljudi, ništa se neće promeniti ni u Rusiji, ni bilo gde drugo. Postoje samo dva puta: ili građanski rat ili građansko društvo.
Čime ste bili najviše impresionirani tokom susreta sa Putinom?
Najviše me je impresionirala njegova sposobnost da izvrgne sumnji osnovna načela demokratije, a da se pritom pravi kako to ne čini. Za vreme Brežnjeva govorilo se da Rusija i zapad imaju različite sisteme vrednosti – zapadnim demokratijama važna su ljudska prava, a SSSR-u pravo na rad i obrazovanje.
Putin danas govori da sve što postoji na zapadu, funkcioniše i u Rusiji i obrnuto. On u to ubraja i prebijanje demonstranata koje se dešava i u Parizu i u Moskvi.
Na kraju mu je jedan britanski novinar postavio pitanje kada namerava da iznese Lenjina iz mauzoleja, Putin je odgovorio pitanjem: da li u Londonu još uvek postoji spomenik Kromvelu?
Новая Газета, 10.09.2010.
Prevod sa ruskog Jagoda Mileta
Peščanik.net, 13.09.2010.
