Nikada nismo komentarisali karikature, ali ova pod olovkom maestra Coraxa zaslužuje esej, a nas je nagnala na istraživanje – o svemu tome.

Maestro Corax ima intuiciju koja zadivljuje i svojim je crtežima obeležio dve decenije naše kulturne i političke istorije. On se služi sredstvima koje podrazumeva njegovo umeće. Tu su alegorija, dimenzije pojave uvećane ili obrnuto, sa ironijom koja podstiče i koja oplemenjuje, što je znak velikog majstora. Nije ovo analiza onog što gledamo u listu “Danas”. Možda mi i nemamo snage za tako nešto, ali ono što nas podstiče u istraživanju nije nevažno. Likovi i detalji nam nisu novi, jer ko se od nas u javnosti ne boji da se ne nađe pod olovkom maestra Coraxa. Najviše se boje političari i crkveni velikodostojnici – ali pustimo i to.

Jedan detalj s crteža maestra Coraxa nas muči i nagoni da se pobliže zagledamo u celi problem koji se tiče svih nas.

Nije ovde bitan čak ni prepoznatljivi lik uvaženog mitropolita Amfilohija – on je emblematična pojava – pa i suze koje imaju oblik počivšeg diktatora Miloševića, koje kaplju u onu činiju. Nije nepoznato ni to da je crnogorski jerarh obožavao S. Miloševića i da ga je sledio i za njega se molio. Još daleke 1990. godine u beogradskom NIN-u mitropolit je izjavio, a to je bio početak ovog balkanskog sunovrata: “Služi na čast Miloševiću i vodećim ličnostima Republike Srbije što su shvatili u jednom momentu vitalne interese srpskog naroda. To što je započeto, ako se produži, onda će uroditi izuzetno bogatim plodovima”. To je to, a kakvi su bili plodovi znamo sada, i maestro Corax ne ulazi u to. On crta i olovkom misli bolje od nas koji pišemo dugačke traktate. I one suze mitropolitove nisu iznenađenje, jer nije on jedini u SPC koji i danas plače za Miloševićem. I za onim vremenom našeg gordog posrtanja i napokon našeg udesa istorijskog. Preosvećeni Filaret je Miloševiću pevao tropare i čeznuo za danom kada će moći da se domogne Haga da Miloševiću celiva desnicu – nije vladika to dočekao, a ni nesrećni Milošević nije. Istorija se ruga svim našim idealima i nadama našim. I sve čemu se divimo često u prah ode, kao što nas i sve čemu se kao deca smejemo stigne jednom. Život je čudna politika i ne prolazi on tek tako što piše romane. Život je politika ili obrnuto. Sve to ovde sada nije važno.

Nas muči na Coraxovom crtežu ona činija ili posuda u koju kaplju suze te gorke, suze naše u ovom sumornom životu na Balkanu. Ta je posuda bila u istoriji evropske kulture posebno vredan objekat – po njoj se čita istorija, pogotovo srednjeg veka. Prelistajte Huizingu ili Brodela, uz naše vrsne medijaveliste. Posuda je imala oblik flašice ređe, a najčešće ovaj oblik zdele ili činije. Ima mnogo novolatinskih izraza za to i sva se značenja svode na to da je to – srpski se to tek prevodi – suzarnik, odnosno posuda u kojoj se sakupljaju suze. Dame su, kada im vitez pođe u neki stogodišnji rat, tugujući i plačući za njim, barem za prvih mesec dana, skupljale suze i pokazivale ih. To je bila mera tuge i vernosti. Nekada su činije bile prepune, pa se odlivalo. Vernici su u znak pokore skupljali suze za Spasiteljem tokom cele godine, od Roždestva do Vaskrsenja. To su znaci doba. Narod je za vladarima tugovao tako duboko i tako je plakao da se po tome merio patriotizam. Na dvoru Karla Velikog – kada se upokojio – postojala je “Fontana suza”, da se vidi ko koliko plače za vladarem, i po tome se merilo političko stanje nakon smrti vladara. To se beležilo i merilo, a u istoriji kulture doba to je dragoceno. Veliki polihistori su to izučavali. Sv. Bernar od Klervoa u svojim traktatima zapaža da su suze “vino anđela” i da dar prolivanja suza dolazi od boga. U pravoslavlju se govori i o “suznom daru”, kojim su raspolagali veliki svetitelji i sveci. Oni su mogli da plaču danima neutešno i to se u nas smatra posebnom milošću koja svakom nije data, samo izabranima. Dakle, suze su činjenica, ma kako je shvatali. Da ne dužimo – a ovo je samo skica za esej o suzama i njihovom političkom značenju – mitropolitove suze su iskrene, jer on je uvek bio odan vernik Miloševiću. Stoga držimo da je u crtežu maestra Coraxa ova činija najvažniji detalj. Umetnik je u detalju, i Gete negde kaže jasno sve o tome: “Alegorija pretvara pojavu u pojam, pojam u sliku, ali tako da je pojam u slici još uvek definisan, potpun i izreciv. Simbolika pretvara pojavu u ideju, ideju u sliku”. Toliko o tome, jer maestro Corax je zaista impresivan i u detalju kaže najviše. Ove suze mitorpolita Amfilohija su političke suze i tuga za Miloševićevim vremenima.

I nakon svih promena, u Srbiji nije malo onih koji plaču za Miloševićem i njegovim ludilom.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 24.05.2013.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (Svi tekstovi)