Budući hroničari niske, nepoštene i isprazne predizborne kampanje iz 2010 – na mitingu Džona Stjuarta i Stivena Kolbera nije bilo nijedne duhovite parole, da ne spominjemo one ozbiljne, ali je zato nastupio olinjali pevač i ljubitelj fatve Jusuf Islam, glumeći biljku u saksiji – sigurno će se čuditi zašto je predsednik Barak Obama odbio da stane u sopstvenu odbranu na sredini svog mandata. Pošto je u klevetničkoj kampanji dovedeno u pitanje sve, od njegovog državljanstva, preko veroispovesti, pa do toga ko mu je otac (a kampanja nije bila ograničena na „ekstremiste“, već su je prećutno i otvoreno podržavali visoko rangirani republikanci poput Sare Pejlin i Njuta Gingriča), Obama je na trenutke delovao skoro mazohistički u svojoj nespremnosti da preuzme inicijativu i pokaže da klevetnici lažu. Iako i sam imam mnoge primedbe na predsednika, ipak bih ga u tome podržao, kao i mnogi moji prijatelji. Ali čovek ne može večito da se bori za nekoga ko nije spreman da se zauzme za sebe. I naravno, Obamina rezervisanost je na neki način potvrdila njegov imidž hladnog elitiste – čoveka koji se nerado spušta na pučki i prostački nivo.

Još su gore bile poslednje nedelje oktobra, kada je predsednik ipak odlučio da uđe u ring i pokaže šta ume. Prvo smo videli prilično trapavi pokušaj da se pokaže kako je politički novac – ili makar republikanski politički novac – nekako „stranog porekla“. Zar Obama ne shvata da ovakvom retorikom pokreće veću aukciju – šovinističkih insinuacija i sejanja straha o zemljama poput Kine – na kojoj će uvek pobeđivati izolacionisti? (To takođe olakšava republikancima podsećanje na zaista skandalozno pranje novca iz inostranstva, od Riady grupe do Rodžera Tamraza, neraskidivo povezano sa istim onim Bilom Klintonom, koji je ovogodišnji glavni „oštri“ eksponent u kampanji demokrata.)

Međutim, mnogo je gora bila prošlonedeljna predsednikova opaska, u emisiji radija Univision, kada je izrazio svoje razočarenje u hispanoameričke birače, koji su predlagali „da preskočimo ove izbore, umesto da su rekli, ‘Hajde da kaznimo neprijatelje i nagradimo prijatelje koji su uz nas po pitanjima koja su nama važna.’“ Skoro sve u ovoj izjavi je pogrešno. Prvo, taj užasni ton: primitivno pozivanje na etnicitet i na sistem nagrađivanja i kažnjavanja. Drugo, prećutna ali vrlo sumnjiva pretpostavka da se svi Amerikanci (ili budući Amerikanci) meksičkog, kubanskog, gvatemalskog i salvadorskog porekla mogu strpati u zajedničku hispano- ili latino- grupu. Treće, pretenciozna pretpostavka da ova izmišljena grupa nekako pripada Demokratskoj partiji. I četvrto – da ponovim svoju primedbu od ranije – tako se legitimizuje svaki političar koji svoju popularnost gradi na etničkim, plemenskim ili verskim osnovama. Ponavljam, ko god je pokrenuo, na takvoj aukciji će uvek pobediti razjedinitelji. Zaboga, moglo bi se čak reći da je ona razdorna.

Radovalo me je to što je Pet Kadel bio među levičarima i liberalima koji su osudili Obaminu demagogiju. Kadela bismo mogli opisati kao lečenog anketara, pošto je nakon uspešne karijere u proučavanju i analiziranju ispolitizovanih i izmanipulisanih ispitivanja javnog mnjenja, rano upozorio na degradaciju naše demokratije anketarskim opsenama. A lažna ispitivanja javnog mnjenja su ove sezone odigrala veliku ulogu u iskrivljavanju i degradaciji politike.

Samo nekolio dana posle Obaminog brbljanja na Univisionu, New York Times je u „regularnom“ članku podsvesno ponovio sve njegove ispolitizovane pretpostavke. Pod naslovom „Hispanoamerikanci upozoravaju na pristrasnu anketu“, Džulija Preston je napisala da „preko šezdeset posto Latinosa u Americi kaže da za njih diskriminacija predstavlja „veliki problem“, što je značajan porast za poslednje tri godine“. Ovo istraživanje je sproveo Pew Hispanic Center, koji je zaključio da je glavni uzrok diskriminacije imigracioni status. Pre tri godine, najveći broj ispitanika naveo je „jezik“ kao glavni uzrok diskriminacije. Na osnovu toga, novinarka je zaključila da: „Ispitivanje pokazuje da najveća nacionalna manjina (47 miliona) trpi posledice reakcije na prošlogodišnju polarizujuću debatu oko imigracije“. Kakva rečenica! Možda bi ljudi, da nije bilo debate koja polarizuje stvari, trpeli manje reakcijskih posledica? Ali ovo nije jedina primedba na tako subjektivno tumačenje ovako sumnjivih istraživanja. Šta bi bilo da smo stavili ovakav naslov: „Manjina, koja sama ispituje sopstvena osećanja, otkriva samosažaljenje“? To bi bila satirična verzija, ali podjednako tačna, ako ne i tačnija. Pa čak bi i to podrazumevalo da delimo pretpostavku da se svi Latinosi samosvesno svrstavaju u istu „manjinu“.

Glupa istraživanja se šire kao korov. Početkom oktobra, časopis Weekly Standard, koji čitam i za koji sam pisao, objavio je uvodnik urednika Vilijama Kristola. Tema uvodnika je bio stav Amerikanaca prema Izraelu, a svi navedeni podaci su preuzeti iz jedne ankete. U anketi se od ispitanika tražilo da kažu jesu li „proizraelski“ raspoloženi i koliko je to pitanje uticalo na njihovo glasanje na izborima. Mnogi su odgovorili da jesu i veliki deo njih kaže da ne bi glasali za kandidata koji ne deli takav stav. Anketu je naručio Interventni komitet za Izrael, nova lobistička grupa osnovana u julu. (Za njih je razlog za „intervenciju“ to što Obama vrši pritisak na premijera Benjamina Netanjahua po pitanju kolonista. Pretpostavljam da se može živeti u tom uverenju.) Ova grupa ima otprilike šest prepoznatljivih članova, od kojih su dvojica vrlo fini ljudi. Jedan od njih je Vilijam Kristol, koji je bio previše skroman da tu činjenicu pomene u uvodniku.

Navođenje nekog istraživanja je sada najkraći put za ekonomizaciju razmišljanja i istraživanja. U najnovijem broju časopisa New Republic objavljen je vrlo koristan esej uvek ozbiljnog Tomasa B. Edsala o trenutnim pomeranjima biračkog tela. On se ponekad seti da navede organizaciju koja vrši istraživanje, a ponekad ne. Tako nam na jednom mestu saopštava (zahvaljujući anketi koju su sproveli NBC/Wall Street Journal) da je u oktobru 2006. „javnost“ pokazala veće poverenje u demokrate po pitanju socijalnog osiguranja i dala im prednost od 28%. Neverovatno je da demokrate po tom pitanju sada vode samo za 4%, što je, statistički gledano, izjednačen rezultat.“ Samo nekoliko pasusa kasnije, obaveštava nas da „samo 59% belaca veruje da će ‘Amerikanci uvek biti imućni i ekonomski napredovati’ – dok 81% crnaca i 75% Hispanomerikanaca i dalje veruje u bolju budućnost“. Za ovu drugu tvrdnju se ne navodi nijedna „merodavna agencija“, ali nije ni bitno.

Na osnovu prvog „rezultata“, dalo bi se zaključiti da je četvrtina stanovništva promenila dugogodišnje i duboko ukorenjeno političko stanovište za samo četiri godine, do te mere da demokrate više u tome nemaju prednost. Da li Edsal zaista misli da socijalno osiguranje više nije pouzdano uporište Demokratske partije? Poznaje li on nekog demokratu ili republikanca koji se ponaša kao da je ovo tačno? Naravno da ne. Ali kako bi „istraživanje“ moglo da greši? Što se tiče drugog „rezultata“, voleo bih da vidim te ljude koji umeju tako da proniknu u ljudska srca i težnje, i u opstanak američkog sna, pa da onda razvrstaju ovu kombinaciju žudnje i vere prema prigodnim etničkim podgrupama. Takvo veleumlje ne bi trebalo trošiti na puko istraživanje tržišta. (Ali pitam se kakve će se sulude fluktuacije pokazati kad se sledeći put postavi ovo sjajno pitanje.)

Elitizam i populizam, kao što smo naučili ove jeseni, često su objedinjeni u jednoj osobi. Ispostavlja se da je istovremeno zbrajanje i deljenje ljudi po rasnoj i etničkoj pripadnosti najjevtiniji i najlakši ishod navodno demokratskog merenja. Makar se još uvek možemo smejati onima koji sebe plaćaju za ispitivanje sopstvenih stavova, ili sopstvenih emocija i predrasuda, ali onda njihove rezultate brzo moramo objaviti kao vesti vredne objavljivanja.

 
Slate, 01.11.2010.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 07.11.2010.