Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Država se, po ne malom broju uglednih ili u svakom slučaju popularnih političkih filozofa, zaverila protiv naroda ili protiv pojedinaca, već u zavisnosti od ideološkog opredeljenja. Koristeći epidemiju. Doduše, američki primer se ne uklapa. Osim ukoliko ne verujete u neke druge zavere, recimo da su zaverenici na vlasti izmislili ili, još gore, proizveli epidemiju, recimo u zavereničkoj saradnji sa stranim silama i pojedincima kako bi sa vlasti uklonili popularnog i populističkog vođu. Na američki primer ću se vratiti, ali pre toga o srpskom.

Koji nije nikako neočekivan. Iz dva razloga. Prvi je da su čistke u jednopartijskom sistemu s neprikosnovenim vođom neophodne. Zbog prirode političke konkurencije. Kako je sistem diskrecioni, a pravni nadzor ograničen, ako ga uopšte ima, odanost vođi je odlučujuće sredstvo napredovanja i učešća u podeli plena, a optužba za zavereništvo je najbolje sredstvo eliminacije konkurenata. Zato, drugi je razlog, što vođa strepi kako od saradnika tako i od naroda. Nije važno koliko je ta strepnja opravdana, podozrivost je korisna čak i ako vodi pogrešnim odlukama, kao što je uklanjanje saradnika koji zapravo nisu konkurenti. Izvesna doza neizvesnosti o tome na koga će se okomiti vođa pouzdano je sredstvo disciplinovanja onih koji bi možda pomišljali na nekakvu sopstvenu ulogu u vlasti i korupciji. Čistke nije neophodno opravdavati strahom za život jer to može da bude pogrešno shvaćeno. Jeste, poruka je da su opasnosti velike i zapravo gotovo kataklizmične, što dreši ruke da se nemilosrdno čisti, ali se podstiče i sumnja da sve nije pod kontrolom, što nikako nije dobro za vođin ugled, koji se zasniva na uverenju da on sve drži pod kontrolom.

Srpski primer je koristan u kontekstu rasta državne kontrole u epidemiji. Jer su srpske vlasti u većoj meri nego druge puštale epidemiji na volju, da se tako izrazim. Gotovo kao Tramp. Sa idejom da je privredna aktivnost važnija od javnog zdravlja. Tramp je, međutim, izgubio na izborima. Zašto? Ako ste pali s Marsa i ako bi vam neko pokazao podatke o broju obolelih i umrlih u epidemiji, i ako bi vam objasnili kako bi demokratija trebalo da poziva vlasti na odgovornost, vi biste najverovatnije zaključili da je Tramp izgubio na izborima zato što nije koristio snagu države da umanji negativne posledice epidemije. U šta ne spada samo kontrola ponašanja već i osiguranje od posledica, društvenih i finansijskih. I ono što je usledilo posle pobede Demokrata na izborima jeste značajno povećanje oslanjanja na državu, bar dok traje epidemija, a verovatno i kasnije. Glasači su smenili autokratu u pokušaju s populističkom retorikom i oslonili se dodatno na državu.

Tako da je potrebno razdvojiti veću ulogu javnih vlasti od podrške autokratama. Veća uloga prinude potrebna je zato što je epidemija javno zlo (neki kažu primer spoljašnjih posledica, posledica ponašanja jednih na dobrobit drugih; ta razlika ovde nije važna). Ukoliko bi svi bili svesni da su mogući prenosioci zaraze i ako bi bili dovoljno odgovorni da svoja ponašanja usklade sa etičkim zahtevom da ne nanose drugima štetu, ne bi bilo potrebno da se prinudno određuje kako, šta i kada ljudi da čine. Ali ako se po širenju epidemije vidi da se društvo tako ne ponaša, onda je državna prinuda sredstvo suzbijanja epidemije. Postoje, naravno, granice u oslanjanju na državnu prinudu. Recimo, ako ljudi smatraju da ne bi trebalo sve terati da se vakcinišu, to bi onda bilo isto kao kada bi društvo odredilo koji nivo rizika je spremno da prihvati – uz povećanje izgleda svih da se zaraze virusom i da imaju rđave posledice po zdravlje, uključujući i rizik smrti.

Odluka o tome koliki je rizik opravdan takođe može da vodi povećanom oslanjanju na javne vlasti, na javne finansije, zapravo. Ovde je opet koristan američki primer. Kako ljudi gube posao zato što je potrebno ne samo da sebe štite od epidemije već i da štite druge, opravdano je da očekuju da dobiju finansijsku podršku iz budžeta, ako odgovarajućih socijalnih fondova nema, kao što ih uglavnom nema. To je kao plaćeno bolovanje, mada naknade dobijaju oni koji nisu bolesni, ali bi mogli biti i, još važnije, mogli bi prouzrokovati bolest drugih. Ovo bi svakako moglo da se organizuje i putem privatnih osiguranja, ali kako postoji problem negativne selekcije, što će reći da se ljudi osiguravaju po rizičnim grupama, gde se ne uzima u obzir javnost rizika, neka vrsta državnog osiguranja, koje ne mora, ali može da bude prinudno, bila bi opravdana.

Kako stoje stvari u drugim zemljama? Očekuje li se da se vlasti pozovu na odgovornost za rđave posledice epidemije ili se može predvideti jačanje autoritarizma? Ili, ako ste posebno optimistični ili pesimistični, da li je u izgledu revolucionarni prevrat? To, naravno, zavisi od mnogo čega. Recimo, u Evropi bi neke neuspešne vlade mogle da opstanu i posle okončanja epidemije (da ostavim po strani kako bi to moglo da izgleda s vakcinama i maskama ili potpunim povratkom na pređašnje stanje) jer bi mogle da prebace odgovornost na Evropsku uniju, i to ne neopravdano. Ne znam koliko će stabilizujuće delovati raskrinkavanje stravične i velike zavere u Srbiji i sprovođenje čistke koja sledi.

Mislim ipak da ako ste došli s Marsa i ako bi vam objasnili odgovornosti vlasti i posledice epidemije, očekivali biste ishod sličan američkom – odlazak autokrata i dolazak odgovornije vlasti.

Novi magazin, 14.03.2021.

Peščanik.net, 18.03.2021.