Dok pripadnici ruske političko-birokratske klase i šira politička javnost pokušavaju da razjasne šta se to promenilo (ako se uopšte bilo šta promenilo) nakon međusobne razmene izjava Medvedeva i Putina o učešću na predsedničkim izborima 2012, i dok smeteno lupaju glavu nad pitanjem nije li se to naš tandem razduumvirio, ja predlažem čitaocima da obrate pažnju na još jednu zagonetku. Medvedev je osim uvijene najave svoje kandidature, kineskim novinarima saopštio i sledeće: „Mi nemamo nameru da gradimo državni kapitalizam. To ne može biti naš izbor. Nama se prosto imperativno nameće stvaranje slobodne tržišne ekonomije“. On ovakvom izjavom u Rusiji nikoga neće ni začuditi, ni iznenaditi. Ovde će ona zazvučati skoro banalno, otprilike koliko i već čuvena njegova rečenica „sloboda je bolja od neslobode“ koju je izrekao početkom svog mandata. Ali, u kontekstu današnjh događaja u svetskoj ekonomiji, ova izjava izgleda sasvim drugačije.
Nafta kao barometar
Ne postoje granice koje bi razdvajale ono što se događa tamo od onog što se u ekonomiji događa ovde. Svu svoju sadašnjost i svu budućnost naša zemlja već odavno ne određuje sama. I uzrok tome naravno nije nikakva svetska zavera, već apsolutno objektivni proces globalizacije, tekuće pojave koja se u svetu rodila ne danas, čak ni juče. Dogodilo se da je u poslednjih desetak godina naglo porasla finansijska uloga globalizacije i ona se tako, u svoj svojoj veličini, nametljivo pokazala svetu.
Danas će vam svako ko se bavi finansijama bez kolebanja potvrditi da za rusku ekonomiju, bez obzira na to koliki je broj poluga vlasti on preuzeo na sebe, Vladimir Putin ni u kom slučaju nije glavni njusmejker. Predsednik Federalnih rezervi SAD Ben Bernanke je taj u koga su uperene sve oči i sve uši finansijskih stručnjaka. On je taj od čijih odluka zavise ne samo trenutna kolebanja valutnih i svih ostalih svetskih tržišta, već i opšti dugoročniji trendovi na koje moraju da računaju svi, od tržišnih špekulanata do političara. Ovome još treba dodati da je zanemarljivo malo onih koje proganja fiks ideja kako Bernanke, dok donosi svoje odluke, razmišlja i o tome kako da što jače zabiberi čorbu Rusiji. Sve je mnogo prostije i racionalnije, i nema nikakve potrebe uljuljkivati se lažnim laskavim utehama o nekakvom svom velikom značaju. Rusija, sa svoja tri procenta od ukupnog svetskog bruto domaćeg proizvoda (BDP), nema nikakvog osnova da pretenduje na ulogu subjekta u globalizacionim procesima. Čak je i suverenitet one glomazne, i u značajnoj meri izolovane, sovjetske ekonomije bio krajnje uslovan. Setimo se samo s kojim se sve problemima srela sovjetska ekonomija u drugoj polovini prošlog veka, i koliko je ozbiljno bio potkopan SSSR prilikom tadašnjeg katastrofalnog pada svetskih cena nafte.
Danas, arapske revolucije „daju sve od sebe“ da cena nafte ne krene putem naniže, što je svojevrstan povod da se podsetimo još jedne činjenice iz (ovog puta) sasvim nedavne istorije Rusije. Sudski proces nad JUKOS-om je zapravo bio glasna komanda „napred u državni kapitalizam!“, a preuzimanje imovine i raskulačenje tada politički najaktivnijeg oligarha nije služilo samo kao opomena i naravoučenije ostalima, već i kao stimulans državnim kapitalistima (što onih s epoletama, što bez), da zadovolje svoje apetite i prirodnu želju da se i oni „malo“ ovajde. Relativno nagli i do tada neviđeni rast cena nafte, ovu želju je samo podgrevao.
Sledeći ovu logiku, ovaj ponovni rast cena nafte bi morao da daruje nova, još moćnija krila ruskom državnom kapitalizmu. Što se tiče zemalja razvijenog kapitalizma, njihov bi odgovor na ponovni rast cena nafte, u okviru određenih parametara, takođe trebalo da stimuliše rast državnih intervencija u njihovu ekonomiju, i to pre svega na području dalje razrade projekata prelaska na alternativne izvore energije.
Kriza kao zbirka zadataka
Ovo se pitanje može i šire postaviti. Ako imamo u vidu lekcije naučene tokom poslednje svetske ekonomske krize, kakva je danas sudbina državnog kapitalizma?
Svi znamo da je kriza ta koja uvek stimuliše promene. Takođe nije tajna, i to niko ne osporava, da su među krivcima za ovu poslednju ekonomsku krizu možda najkrivlje baš te iste Federalne rezerve SAD na čijem je čelu dugo godina stajao Alan Grinspen. Uostalom, on se već i sam javno pokajao za učinjene greške u sprovođenju isuviše meke monetarne politike. Jasno je da izazovi nametnuti finansijskom globalizacijom traže nove odgovore. I tu je ono mesto na kome nam se nameće glavno pitanje – koje?
Pokušaji da se nađu odgovori polaze sa dve potpuno suprotne pozicije. Jedni polaze s pozicija vrlo pragmatičnog i hladnokrvnog razmišljanja da je kriza, naravno, stvar više nego neprijatna, ali (šta se tu može) život je takav. A to znači da kriza spada u kategoriju onih događaja u ekonomiji koji se mirne duše mogu nazvati „redovnim stanjem“.
Drugi stoje na pozicijama kipućih strasti. Oni tvrde da je poslednja kriza zapravo novo izdanje Velike depresije 1929 – 1933 i napominju kako je ona u mnogome doprinela tome da se u deceniji koja je nakon nje nastupala, svet tako krvavo i kardinalno menjao.
Ove dve pozicije je nemoguće objediniti. No postoje pokušaji da se ipak pronađe opšta rezultanta u mišljenjima obe strane. A logika je očigledna. Ako je finansijska globalizacija ta koja je bremenita tim tako rušilačkim krizama svetskih razmera, onda je neophodno naći neki adekvatni međunarodni mehanizam koji će je uspešno staviti pod kontrolu. Pošto je jedan od ekonomskih odgovora na Veliku depresiju i Drugi svetski rat (kao njenu posledicu) bio Bretonvudski sistem iz 1944, a iz kojeg su onda proistekle međunarodne institucije kao na primer Međunarodni monetarni fond i Svetska banka za obnovu i razvoj, sva je prilika da će ovakav pristup zadovoljiti barem neki, makar i mali deo onih koji su na strani „uzburkanih strasti“.
U Vašingtonu su sredinom aprila 2011, finansijski rukovodioci zemalja Velike dvadesetorice počeli s realizacijom ideja koje proizilaze iz ove logike. Ministri su se dogovorili da u vidu brojeva, na ekonomske pokazatelje svih zemalja postave crvene zastavice upozorenja. Deficit budžeta ne sme preći 3 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP), državni dug ne sme biti veći od 60 odsto od BDP-a (razgovara se i o ukupnom nivou korporativnog duga), uvode se pravila o kretanju kurseva nacionalnih valuta tako što kurs može da se obara samo u slučaju ako je tekući deficit platnog bilansa porastao za 4 odsto od godišnjeg BDP-a, a ako kurs raste, to će svi prećutno pozdraviti jer to znači da se dotična zemlja okrenula prema uvozu. I reklo bi se sve je u redu, osim jednog – pravila su doneta, a sankcije, u slučaju njihovog kršenja, nisu.
No vratimo se na pitanje o sudbini državnog kapitalizma. Kriza je ta koja, podređujući se režimu mera sa (neki govore) „nadnacionalnim“ interesima, mnoge tera na to da se okrenu baš tom državnom, a ne nekom drugačijem kapitalizmu. Kako bi tim povodom rasterao bilo kakve sumnje, direktor MMF-a Dominik Stros-Kan se prisetio i citirao jednog od „očeva“ Međunarodnog monetarnog fonda, Džona Majnarda Kejnza. A on je 1933. pisao sledeće: „Dekadentni internacionalni, no u isto vreme i individualistički kapitalizam, u čijim se rukama svi mi nalazimo od završetka Svetskog rata, nije se ovenčao nekim posebnim uspesima. On je nerazuman i ružan. On je nepravedan i nedobronameran. On ne daje željene rezultate. Kraće rečeno, on nam se ne sviđa i mi počinjemo da ga preziremo. No kada sebi postavimo pitanje čime bismo mogli da ga zamenimo, odjednom, u potpunoj nedoumici, ostajemo poraženi i sasvim nemoćni“.
Priznaćete, sasvim savremena tirada. Vredi napomenuti da je Kejnz u svetsku istoriju ekonomije ušao kao jarki i dosledni pobornik državnog stimulisanja tražnje i da se mirne duše može svrstati u reprezentativni tim pristalica državnog kapitalizma.
Državni kapitalizam kao Janus
I šta sad? Ispada da svetska ekonomija ide na jednu stranu, a Medvedev rusku ekonomiju poziva da pođe na sasvim drugu?
No ne treba žuriti s odgovorom. Jer i bezgranična sloboda tržišta i državom ugušena ekonomija mogu biti podjednako pogubni, tako da sami po sebi, nikakvi „-izmi“ tu ne mogu da pomognu. Sva mudrost je sadržana u recepturi raznih komponenata. Ta bi receptura morala da obezbedi ne samo novi nivo protivkrizne otpornosti i stabilnosti, već i efikasnost čitavog sistema. A to što se pod izgovorom čvrste ruke i stabilnosti u Rusiji naziva državnim kapitalizmom, pojašnjenjem koje sledi se veoma jednostavno može ilustrovati.
Cena nafte je već prekoračila sumu od 120 dolara za jedan barel, a iz Moskve se ne čuju ni radosni plotuni, niti se priređuju vatrometi koji bi proslavili ovaj tako srećni događaj. I razlog tome svakako nije želja da se bude taktičan ili politički korektan. Cena nafte raste, rublja u sledu za njom takođe raste, a kapital (barem za sada) i dalje nesmanjenom brzinom nastavlja da beži iz zemlje. Pored toga, Ministarstvo za razvoj ekonomije prognozira dalji rast cena nafte, pri čemu (nečuveno!?) prognoza visine bruto domaćeg proizvoda (BDP) ostaje na pređašnjem nivou, mada je sasvim nedavno zamenik ministra Andrej Klepač javno oglasio zakon po kome rast BDP-a neposredno zavisi od dinamike svetskih cena nafte.
Šta se to događa? Pa, događa se to da cena nafte još nije dostigla te visine koje bi omogućile da ruska investiciona klima potencijalnim investitorima izgleda manje odbojna. A pitanje, može li uopšte cena nafte da se vine do visina koje bi bile u stanju da obezbede nešto privlačnije uslove, ostaje potpuno otvoreno. Drugim rečima „cena“ putinskog državnog kapitalizma, izdašno obremenjenog korupcionim i svim ostalim troškovima, još uvek je mnogo viša od aktuelne cene nafte.
Koraknimo korak unazad, i slika pojave s kojom se danas susrećemo u ekonomiji biće nam još jasnija. Ekonomija SSSR-a se definitivno sudarila sa svojom neefikasnošću tek u trenutku kada je nafta dostigla cenu od 8 dolara za barel, a današnja ekonomija Rusije je neefikasna pri ceni od 120 dolara za barel. Da li osećate (što bi se reklo) razliku!
To da državni kapitalizam ovde i državni kapitalizam tamo nisu jedno isto, potvrđuje primer Rusije i, recimo, Austrije. Ovu razliku uočavaju i ruski pripadnici strane „uzburkanih strasti“, no na svoj način. Oni i danas s penom na ustima sahranjuju dolar i čitav Zapad, zaboravljajući pri tom da su državni patrioti još u vreme Nikolaja Prvog s istim entuzijazmom sahranjivali Evropu, a da je ona i tada, kao i sada, neuporedivo efikasnija od Rusije. Uzgred, ovi „strastveni“ se s vidnom nervozom i veoma oprezno odnose prema nadnacionalnom kapitalizmu. Njih plaši „svetska vlada“ koja će (oni su u to uvereni), raditi protiv ruskih interesa. Njima je državni suverenitet draži od efikasne ekonomije i slobode građana.
A sad je vreme da se vratimo na početak. Kada se svi fakti i pojmovi stave na svoja mesta, ispada da se Dominik Stros-Kan i Medvedev zapravo kreću jedan drugom u susret. Stvar je u tome što se putinski državni kapitalizam nalazi daleko izvan granica racionalnog državnog kapitalizma u koji nas zovu Stros-Kan i Kejnz. Zato će se Medvedev, ako bude imao snage da reformiše putinski državni kapitalizam, bez problema odmah naći u društvu onih koji se u svetu već nalaze u savremenom postkriznom mejnstrimu.
A oni „strastveni“ su za rusku ekonomiju uvek bili (i ostali) štetni.
Nikolaj Verdulj, Новая Газета , 21.04.2011.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 30.04.2011.
