Za raba Božjeg
Adania Shibli piše o strahu od gubitka jezika.1 Kako pisati jezikom koji je sav u ožiljicima ili je odsutan?
Sedmog septembra, oko sedam časova, nebom se prolomio zvuk crkvenih zvona. Zvučnici koji su prethodnog dana postavljeni oko Hrama Svetog apostola i jevanđeliste Luke2 preneli su gromoglasnu molitvu čak i do mog stana u nizu zgrada koje spajaju Vidikovac sa Košutnjakom. Udaljena svega sedam minuta od moje zgrade, čini se kao da je crkva svetog Luke oduvek tu postojala pojačavajući privid kontinuiteta u raznim životima ispucalim od siromaštva i tragičnih smrti što su harali ovim delom grada devedesetih godina. Životi prekinuti suicidom ili predoziranjem. Životi oduzeti ubistvom naručenom po političkoj liniji, verovatno dobro poznatoj predsedniku Vučiću, tadašnjem članu Srpske radikalne stranke. Sve ove tragedije moja porodica i ja iskusili smo kao prijatelji i komšije. I, uprkos svemu, čitav kraj je svih ovih godina uspevao da budi osećanje bliskosti.
Upravo je ovaj kutak postao jedna od pozornica za koju se svet zainteresovao početkom septembra 2026.
[…] Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu, i sada i uvek i u vekove vekova. Aliluja, aliluja, aliluja, slava Tebi, Bože. Aliluja, aliluja, aliluja, slava Tebi, Bože. Gospode pomiluj, Gospode pomiluj, Gospode pomiluj. Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu, i sada i uvek i u vekove vekova amin. […]
Molitva se probija kroz ljude koji su se sabrali u male skupine pod krošnjama drveća jer je sunce tog ponedeljka usijalo zemlju. Iako se istovremeno čuje žamor, skup obeležava neobjašnjiv molitveni mir. Mir koji sam doživela izranjao je iz jedinstva ljudi koji su se okupili da odaju počast Ratku Mladiću, bivšem zapovedniku Glavnog štaba Vojske Republike Srpske.
U trenucima pripreme pred ispraćajnu molitvu jedan od sveštenika se obraća skupu: „S tim u vezi obaveštavam prisutni narod da ćemo sada u pola dvanaest iz praktičnih, operativnih razloga zatvoriti ovu kapiju za ulazak ljudi da se oproste od generala u hramu jer pred nama stoji vreme u kojem treba da se pripremi molitveni ispraćaj raba Božjeg pred lice Gospodnje. I s tim u vezi molim vas da onako kako dolikuje pratimo bogosluženja sa video-bimova i na taj način uzmemo prisnoga učešća u ovome svečanome i važnom događaju. Večan pokoj našem bratu u Hristu, vojskovođi generalu Ratku Mladiću, a istovremeno mir svim ljudima dobre volje i onima drugima.“
Toj završnoj reči se pridružuje glas, Bog da mu dušu prosti, uz otpozdrav sabranog naroda, Slava mu. Sve se stišava da bi nas Davidovi psalmi preneli u komunikaciju vernika sa Bogom:
„U TEBE se, Gospode, pouzdah, da se ne postidim do veka/ Pravdom Tvojom/ izbavi me i izvedi me;/ prikloni mi uho Tvoje i spasi me./ Budi mi Bog zaštitnik/ i mesto utvrđeno da me spaseš,/ jer utvrđenje moje i pribežište moje jesi Ti […] Neka se posrame i iščeznu koji klevetaju dušu moju,/ nek se obuku u sramotu i stid koji mi traže zala./ Obradovaće se usta moja, kada Ti psalmopojem,/ i duša moja koju si izbavio./ A još i jezik moj sav dan poučavaće se pravdi Tvojoj,/ kada se posrame i postide oni koji mi traže zla.“
Zajednica i „liturgijski kurs vaspitanja“
Prvo obraćanje sveštenika uvelo nas je u „liturgiju u posebnim okolnostima“,3 u ovom slučaju u liturgijski ispraćaj jednog čoveka koji se svojom izuzetnošću izdvojio iz zajednice živih. U jednom trenutku zaustavlja se reka ljudi pristiglih iz Republike Srpske i Crne Gore, svih onih koji su putovali noću kolonom autobusa da bi stigli u ranim jutarnjim časovima. Kapija, naime mobilna metalna ograda, zatvara se da bi svi sabrani prisno učestvovali u „ovom svečanom i važnom događaju“.
Ovim činom crkva postaje prostor prisnog ujedinjenja sabranih – zajednica kojoj se prenosi i omogućava jedinstveno sećanje na jednog čoveka za koga, kako je besedom objavio srpski patrijarh, „znamo da je bio hrišćanin i o kome svedoče sveštenici koji su ga pohodili i da se poslednjih godina smireno ispovedao i pričešćivao Telom i Krvlju Hristovom […]“. Prisnost se odražava i na vizuelnom planu: Ratko Mladić je sveprisutan svojim licem na majicama i zastavama. Kao da su sabrani ljudi glumci pod Mladićevim maskama na pozornici, dok natpisi o heroju, zaboravu, ćutanju ili „srpskom Sarajevu“ funkcionišu kao komentar za čitaoce i gledaoce ove drame.
Srpska pravoslavna crkva je tako istupila ne samo kao sabirna snaga, ujedinjujuće telo u Hristu, već kao centralni autoritet i superiorna instanca u stabilizaciji kulture sećanja na raspad Jugoslavije i zbivanja u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Srbiji i na Kosovu devedesetih godina. U duhu Emila Durkheima,4 takav autoritet je neophodan kao povezujuća nit u organskom jedinstvu članova zajednice čije sećanje ne biva okamenjeno, već ostaje iznova delatno. Publica et communis oratio – molitva se prinosi za sav narod jer je narod jedno. Narod prati i potvrđuje reči molitvenog ispraćaja, postajući „pastva“ koja sledi patrijarha i sveštenstvo, liturgijiski uvodeći umrlog „u carstvo Božje, u nadilaženje smrti“.5
Sahranom Ratka Mladića crkva i država su postale jedna snaga koja liturgijski usmerava i vaspitava narod kako da se moli i seća, a ne da sudi. Patrijarh Porfirije naglašava u besedi pri opelu da je jedini „konačan i do kraja pravedan sud“ Božji sud. Ljudski ili zemaljski sud je podložan varljivosti i pogreškama i čitavi narodi, kako besedi patrijarh, nose iskustvo „da zemaljski sud i zemaljska pravda nisu uvek svima merili istom merom. I naš narod nosi takvo gorko iskustvo.“ Patrijarhova beseda poručuje da je presuda koju je Ratku Mladiću izrekao Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju odraz nepravde nanete čitavom srpskom narodu. Presuda se ovde time definiše kao kolektivna osuda naroda koji time strada i podnosi žrtvu. Na taj način, general Mladić nije više pojedinac osuđen za genocid, zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja već personifikacija kolektivnog stradanja. Time psalmi ostvaruju svoju imperativno-kletvenu funkciju: da se postide svi koji klevetaju dušu njegovu i traže mu zlo.
Molitva za spasenje svakog čoveka jer je to volja Božja
Molitva treba da bude blagodatna. Molitva ublažava bol, donosi pomoć, iskupljuje od greha. Svet molitve i bogosluženja je bio blizak kroz vojvođanski deo porodice gde su se ukrštale prakse pravoslavnog, protestantskog, katoličkog, a čak i adventističkog veroispovedanja. Periodi u kojima sam upoznavala religije tekli su najčešće isprepletano. Pravoslavna molitva bi se ponajčešće, onako kako sam je ja doživljavala, usredsređivala na lični plan, Ja koje se osipa i troši grehom, utemeljenom u odricanju od vere i, između ostalog, u strastima tela. Tako je greh i pomisao u želji, pogled u čežnji, telo u mašti. Blud. Vernik (vernica) se kaje jer je zgrešio/ zgrešila svim svojim čulima i moli da bude primljen/a kod Gospoda „kao bludnica i grešnica“ i „kao bludni sin“.
U pravoslavnim molitvenicima možemo naći i molitve kojima se traži snaga da se donese mir, ljubav i praštanje onima koji su rastavljeni mržnjom, vređanjem ili razdorom. Iako je molitva i u ovom slučaju usredsređena na Ja koje želi da bude izvor dobrote, prisutan je i smer ka Drugima. Pitanje o pozicionalnosti subjekta (vernika) koji izgovara molitvu jeste kompleksno i ne može se svesti na nekoliko misli koje idu izvan okvira teološkog učenja i crkvene prakse. Ako imamo u vidu da su molitve sastavljali monasi, postavlja se pitanje o molitvenoj postavci čoveka (vernika) u svetu van manastirskih zidina.
Kako razumeti Ja koje stražari nad svojom verom i nad svojim telom kao izvorima greha? Kako se greh tela čita naspram počinjenog nasilja? Zašto se nečija intimnost tumači kao oskrnavljena slika Boga, jer je čovek ikona Božja, dok je general Ratko Mladić samo rab Božji za čiji pokoj duše molimo se „jednom dušom, jednim umom i jednim srcem […]“?
„Molimo se da mu Gospod oprosti svaki greh, znani i neznani, i da ga nastani u mestu svetlom, u mestu cvetnom, u mestu pokoja gde nema bolesti, ni žalosti, ni uzdisaja, nego gde je život beskonačan.“6
Patrijarh objašnjava da se pravoslavna crkva moli za spasenje svakog čoveka jer je to Božja volja. Dok drhtimo nad sobom jer smo iznutra željom grešni i dok oni koji svojevoljno stupaju u zajedništvo intimnosti i (možda) strepe da će biti izopšteni, dužni smo da se molimo za nastanjenje Ratka Mladića u rajskom naselju. Koji položaj zauzimaju dehumanizacija, zlostavljanje i ubijanje u registru grehova Srpske pravoslavne crkve?
Crkva u znaku zaštite i opstanka svoga roda, ili O genocidnoj imaginaciji i svetu bez Drugog
Na pitanje o ubistvu i ratu, vladika Nikolaj je objasnio da „postoje različite vrste rata. U Starom zavetu je često govoreno o ratu kao ’Božjem ratu’. Pod ovim se razume rat za pravdu protiv užasa nepravde. U takvom ratu opravdano je ubijanje i smatrano zaslugom biti ubijen (Izl. XIV, 13-14; XXXI, 6—8; Dnev. ХХ, 15).“
Nedavno je Tamir Sorek objavio studiju o normalizaciji genocidne imaginacije u izraelskom društvu analizirajući kako kontekst doseljeničkog kolonijalizma oblikuje religijska uverenja. Na primer, u protestantskoj misli je koncept „izabranog naroda“ i „izabrane zemlje“ postavio temelj nacionalnim i kolonijalnim diskursima, kao i široj predstavi Zapada o sopstvenoj superiornosti. Kao jedan od primera Biblijom podstaknute genocidne imaginacije, Sorek navodi tzv. amalekizaciju arapskog neprijatelja. Tako je, na primer, 1956. godine Joseph Ber Soloveitchik, istaknuti vođa Mizrahi pokreta, održao govor u ješivi u Njujorku povodom osmog dana nezavisnosti Izraela. U tom govoru, koji je postao široko poznat u religioznim cionističkim krugovima, on je Arapima pripisao genocidne namere, preokrenuvši biblijski narativ prema kome je sinovima Izraela bilo naređeno da unište svog neprijatelja: „Zato idi, i pobij Amalika, i zatri kao prokleto sve što god ima; ne žali ga, nego pobij i ljude i žene i djecu i što je na sisi i volove i ovce i kamile i magarce“ (1. Samuilova 15: 3). Ista neophodnost uništenja ponavlja se odmah nakon napada Palestinskog islamskog džihada (PIJ), Hamasovog militantnog krila i pojedinih frakcija 7. oktobra 2023. kada neprijatelj postaje čitav palestinski narod – jer u Gazi nema nevinih.
Reči vladike Nikolaja s početka ovog poglavlja, kao i čitav molitveni ispraćaj Ratka Mladića, nose prizvuk amalekizacije zato što mi, kako besedi patrijarh Porfirije, „znamo da će njegovo ime ostati duboko utkano u pamćenje i molitve najvećeg dela našeg srpskog pravoslavnog naroda, koji prema njemu oseća i neguje duboku zahvalnost jer ga vidi kao vojnika i komandanta koji je u jednom teškom i tragičnom vremenu stajao na čelu vojske svoga naroda, nosio veliku odgovornost i teret, podneo žrtvu i položio život za slobodu, odbranu i opstanak svoga roda“.
Mnogi koji su se sabrali oko molitvenog ispraćaja Mladića osetili su užas rata. Neki izravno, a neki međugeneracijskim prenošenjem priča i prizorima u porodici. Kroz povremene razgovore proizašle iz želje da saznam kako ljudi objašnjavaju svoj dolazak, upoznavala sam isečke života ukorenjene u predstavi o ugroženosti srpskog naroda, potrebi za zaštitom i neophodnosti povratka Kosova. Svaki moj uzdah i molba da ne bude više rata bio je propraćen odgovorom koji je kao formula izranjao: Samo da povratimo Kosovo. U rat se mora ponovo ići. Kosovo se mora povratiti. Za mlađe ljude, rođene početkom 2000-ih, rat je domen imaginacije, a ne iskustva. Tako u svetu dvadesetogodišnjeg mladića, čiji su se članovi porodice vraćali „jedva živi“ sa Kosova, Ratko Mladić nikako ne može biti ratni zločinac „jer on zločin nije ni video. On je branio svoje; borio se za svoje. Rat je takav, da ubijate Vi neprijatelje, a neprijatelj Vas. Samo da povratimo Kosovo, pa neka bude šta bude.“
U magnovenju i potpuno neobjašnjivoj potrebi da pitam ljude šta ih je dovelo na ovaj skup, nisam uspevala pribrati se i pitati da li znaju kako žive ti „naši“ ljudi koji se osećaju Srbima i Srpkinjama na Kosovu. I šta je to Mladić branio „svoje“? Da li je, na primer, dvadesetogodišnjak upitao šta su „naši“ činili TAMO, daleko od Kragujevca, Kraljeva, Vranja, Novog Sada, Subotice ili Beograda? Rat se kod „nas“, posebno onih koji nismo osetili ni izbeglištvo niti strepeli za mobilisane članove porodice, odvijao u novinama i na ružičastim tv programima. Naravno da ne zaboravljamo život pod sankcijama, u nedostatku mnogih lekova i nemogućnosti uspostavljanja najobičnije telefonske veze kako bi se hitna pomoć mogla pozvati. A ipak se moglo kako-tako planirati, dok je neko, i naš i tuđ, drhtao na samo nekoliko sati udaljenosti od nas.
Neko tuđeg imena, tuđe vere, nacije i zajednice – neko sasvim moj – prelep svojim prozirnim pogledom ležao je u koncentracionom logoru Trnopolje, iznova zlostavljan. Zlostavljan pojedincem i grupom, u isto vreme, u organizaciji vojnih i policijskih vlasti Republike Srpske. „Tu sam ja ležala,“ izgovara glas čiji se eho razlama u mnoštvo glasova od Prijedora, preko Foče, Vlasenice, do Srebrenice i Žepe. Među majskim brdima 1995. kada je Ratko Mladić pokazao milost i „tuđoj“ deci delio slatkiše.
„Jedan od njih dvojice, tvrde svedoci, ulazio je u logor, igrao se s decom i uzimao ih u naručje, čak im darovao čokoladne bombone. Tako malo je potrebno da se zamisli drugi svet, zar ne? A Gec ili Majer, odlazio je posle toga u kabinu svog kamiona i spremao se za novo putovanje.“7
Tako malo je potrebno da se zamisli drugi svet. Zar ne?
Ali Vi ćete, na primer, mladi čoveče, koji ste rođeni 2005. godine, pitati zašto ne pišem o stradanju „naših“ i otkuda meni pravo da govorim o ratu i prozivam „našu zemlju“ i „našu naciju“. Uistinu, ne nosim iskustvo rata izbeglištvom ili bolom nad ranjenim ili usmrćenim članovima porodice. Beležim svedočanstva izbeglih i onih koji su se vratili u Hrvatsku ili sve vreme ostali na Kosovu, a koji osećaju pripadnost srpskoj zajednici. Arhiviram zapise i pitam se kako dostojanstveno sačuvati sećanje tih, takođe mojih ljudi, a da ne postane bezlična deonica u narativu o srpskom stradanju, nepravdi i žrtvi.
Pokušavam svih ovih decenija da pomirim sliku o skrušenosti i straži nad sobom koju vernici nose u odnosu sa Bogom, sa dehumanizacijom Drugih samo zato što smo ih smestili u prostor nepripadajućeg. Gde se smešta telo zlostavljano u naše ime? Gde je greh? Gde je zlo? Kako (srpsko) pravoslavno osećanje sveta miri skrušenost, hristočežnjivost i neodustajući trud da se odupre gordosti i zalošćenju bližnjeg, s jedne strane, i dehumanizaciju i masovno ubijanje s druge? Zašto skrušenost počiva na priznanju i pokajanju za grehove koji, prema teološko-crkvenom učenju, izranjaju iz tela i pustoše dušu, a ne na priznanju i pokajanju za dehumanizaciju svih koji su osuđeni kao istorijska, kulturološka ili osećajna devijacija?
Alon Confino je ostavio dragocenu studiju Svet bez Jevreja. Nacistička imaginacija od progona do genocida u kojoj je izložio snagu pripovedanja u stvaranju sveta prema željenoj viziji. Tu snagu pripovedanja on prepoznaje u onome što bi se nazvalo propagandom u cilju dehumanizacije i podsticanja na nasilje. Prema Confinu, reč je o imaginativnoj genezi, kosmičkom stvaranju sveta bez Jevreja u nacističkoj Nemačkoj.8 Ove istorijske reminiscencije mogu nas podsetiti ne samo na dehumanizaciju nesrpskog stanovništa tokom ratova devedesetih, koju je dosledno sprovodio i sadašnji predsednik Srbije, već i na vreme Nezavisne Države Hrvatske kada se kreirao svet bez Srba, Jevreja i Roma, a što zvanična politika današnje Hrvatske negira. Istu sudbinu doživljavaju i Palestinci nad kojima Izrael sprovodi genocid, a koji je većim delom izraelskog društva, kao i širom sveta negiran, ali i opravdavan i finansiran, kao što je slučaj sa vladajućim aparatom države Srbije.
Epilog između Dobra i Zla
„[…] i ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga.“
Greh i zlo stoje u uskoj vezi. Zlo nagoni na greh. Zlo iskušava dušu i telo. Zlo je neprijatelj i neprijatelj je izvor zla. Otuda je borba protiv greha neophodna kao kontinuum. Patrijarh Porfirije, uz brojno sveštenstvo, vojsku i pojedine predstavnike političke javnosti, ispratio je čoveka koji je na osnovu iscrpnih, temeljnih materijalnih dokaza i svedočanstava bio osuđen za genocid, zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja. Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju nije osudio Srbiju za genocid nad Bošnjacima u Srebrenici. Međutim, Srbija je proglašena odgovornom za nesprečavanje genocida od strane Međunarodnog suda pravde.
Zločini genocidnog huškanja (incitement to genocide) koji su dosledno sprovodile novinske i televizijske kuće u Srbiji i Republici Srpskoj tokom devedesetih godina nisu bili procesuirani. Možda će se neko setiti priče iz Večernjih novosti krajem novembra 1994. godine propraćene fotografijom na kojoj „siroče očajava nad grobom oca, majke i ostale rodbine koju su u ofanzivi pobili muslimani“, a koja „i dalje potresa sve koji znaju šta je dečja patnja“. Kao fotografija siročeta na grobu poslužila je slika Uroša Predića, Siroče na majčinom grobu. I tako redom. Kontinuirano se dehumanizovao čovek koji je još juče bio naš komšija.
Ali kako objašnjava Jean Baudrillard,9 Dobro svojim viškom usled proliferacije i progresa totalitarne moralnosti stvara Apsolutno Zlo. U ime tog Dobra ljudi nastoje da smeste Zlo u obličje, na primer, u terorizam koji za njih postaje sveprisutan. Baudrillard razvija ovaj koncept u vezi sa napadom 11. septembra i borbom američkog društva kao otelotvorenja Dobra u borbi protiv terorizma. Apsolutno zlo, on objašnjava, jeste neophodnost jer ono pruža Dobru alibi da čini dobro. Dobro diktira pravila igre. Ukoliko bismo preneli ove slike na državu, crkvu i kulturno-obrazovne institucije, sagledali bismo zanimljivu i zastrašujuću dinamiku kojom je sahrana Ratka Mladića poslužila za utvrđivanje zajednice koja se moli, zahvaljuje i seća. Otuda je neophodno govoriti o politikama sećanja kojima se nasilje postepeno i strukturalno sprovodi, kako napominje Emina Zoletić, istraživačica međugeneracijskog prenosa sećanja u sarajevskim porodicama. Prema njenim rečima, sahrana Ratka Mladića je jasno pokazala da procesi (režimi) pomirenja i dijaloga, često nametnuti raznim programima, ne mogu biti zalog za dostojanstven suživot.10 Ako zločin nije osuđen, izostaje pravda i mir nije moguć. Pre svega, zato što je izostala spoznaja o zločinu na individualnom i kolektivnom nivou.
Kada patrijarh kaže da nas je „danas Promisao Božji sabrao na ovo sveto mesto da se molimo za pokoj duše i za spasenje novopretstavljenog raba Božjeg, brata našeg, generala Ratka“, koji je „naš brat u Hristu“, on izravno poručuje da zločin nije počinjen. Nije bilo masovnih zlostavljanja i ubistava, dok su imena na belim nišanima plod imaginacije.
Svet koji poriče genocidno nasilje na teritoriji Bosne i Hercegovine, isti je svet u kome se može negirati i genocid nad Srbima, Romima i Jevrejima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Taj svet čine ljudi dobre volje kojima se s početka obraća sveštenik i upućuje molitvu za mir, dok „oni drugi“ postaju višak u okviru zajednice Dobra. U duhu Baudrillarda, „oni drugi“ mogu postati Apsolutno Zlo.
„I s tim u vezi molim vas da onako kako dolikuje pratimo bogosluženja sa video-bimova i na taj način uzmemo prisnoga učešća u ovome svečanome i važnom događaju. Večan pokoj našem bratu u Hristu, vojskovođi generalu Ratku Mladiću, a istovremeno mir svim ljudima dobre volje i onima drugima.“
Svrha ovih redova nije da osude niti da budu moralizujuće promišljanje o grehu i krivici. Kao i uvek, pišem jer nemir krade noć nesanicom, jer su brojna voljena prisustva negde daleko i blizu strašno patila. Glad. Škripa vrata i koraci kojima se podiže zavesa na logorskoj pozornici za seksualno nasilje. Dah koji se ne može zadržati, lek koji se ne pruža. Hladne zimske noći, promrzline. Staklene oči na gomili.
Zato moramo neprestano ustajati protiv poricajućih narativa i fabrikovanja stvarnosti, kako piše Amos Goldberg. Moramo insistirati na upotrebi termina „genocid“, ne samo po pravnoj osnovi već u značenju koje prevazilazi dati okvir, a koje je Goldberg u pogledu Izraela opisao kao „ubilačku snagu i vladajući sadizam prema Palestincima, krizu pravnog sistema […] radikalnu dehumanizaciju koja vlada javnim diskursom i duboki moralni slom izraelskog društva“.
Način na koji je evropska politička zajednica reagovala na heroizaciju Ratka Mladića i stav državnog vrha Srbije, isti je onaj pokazan u sablažnjavanju nad strahotama počinjenim pod komandom Ratka Mladića.11 Taj obrazac prepoznajemo i u reakcijama prema zločinima Izraela nad Palestincima. Pristojna zgroženost i politika zabrinutosti stvaraju privid neslaganja, dok se partnerstva sa vladajućim strukturama od Srbije do Izraela dosledno neguju.
I tako se kontinuitet koji se čuvao pejsažom sa crkvom raspao. Jezik se smežurao od umora usled traganja predelima opustelih od odsustva reči. Svešteniku koji je držao opelo za mog oca u vreme pandemije COVID-a, a koji je možda molitveno pojao uz kovčeg Ratka Mladića, uputila sam pitanje o razlozima svečanog ispraćaja u Hramu Svetog Luke. Odgovor nije stigao.
Dok pamtim snopove svetlosti u manastiru Grgeteg i blagost čuvara manastira što je uz miris meda uvek brižno dočekivao i ispraćao, uz prizore sa službi u slovačkoj zajednici subotara, kojoj je pripadala moja baka, kao i uz sećanja na slovačku katoličku i protestantsku zajednicu, moram vratiti ulaznicu instituciji Srpske pravoslavne crkve čiji je vrhovni poglavar Patrijarh srpski Porfirije. Patrijarhovi postupci danas, a ne treba zaboraviti ni njegov odnos prema studentima, prizivaju u sećanje prenos moštiju Svetog Vasilija Ostroškog u Hercegovinu, organizovan u pratnji Radovana Karadžića, nepunih godinu dana nakon genocida koji je počinjen u Srebrenici i koji je tada uveliko odjeknuo svetom.12
Kao i Igor Ranković u pismu listu Danas, i ja bih zamolila za neki vid ispisnice, ali pošto je to formalna nemogućnost, koracima Ivana Karamazova vraćam svoju ulaznicu jer nasilje ostaje neosuđeno: pravda kao da ne može doći dok patrijarh Porfirije prinosi molitvu Bogu da sudi svojim sudom i oprosti „svaki greh“ Ratku Mladiću.
Peščanik.net, 19.09.2026.
________________
- Esej objavljen u februaru 2024. nastao je kao reakcija na otkazivanje dodele nagrade za roman Sićušni detalj i izveštavanje nemačke štampe koja je često tvrdila da roman podstiče netrpeljivost prema Izraelu, a time i antisemitizam.
- Za imena svetaca, crkava i teoloških pojmova u ovom tekstu se uglavnom upravljam prema pravopisu u teološkoj literaturi.
- Jovan Fundulis (2013), „Teleturgički karakter Svete Liturgije“, u Gajić, Gajo (ur.), Liturgijsko bogoslovlje, Beograd, izdanje priređivača, 95.
- Emile Durkheim (1893), The division of labour in society. New York: Free Press.
- Mitropolit Pergamski Jovan (2013), „Sveta Evharistija i Crkva“, u Gajić, Gajo (ur.), Liturgijsko bogoslovlje, Beograd, izdanje priređivača, 36.
- Beseda Patrijarha Porfirija na opelu Ratku Mladiću, 07.09.2026.
- David Albahari (2003), Gec i Majer, Beograd, Čarobna knjiga, 11.
- Alon Confino (2014), A World without Jews: The Nazi Imagination from Persecution to Genocide, Yale University Press, 31 i 192.
- Jean Baudrillard, The Agony of Power, Los Angeles: Semiotext(e), 2010, 110-111.
- Lična prepiska, 6-10. septembar 2026.
- Dovoljno je prelistati stranice dnevnih listova The Observer i The Guardian u periodu od 1993. do 1995, preleteti preko naslova o blokadama humanitarne pomoći i ratnim zločinima Ratka Mladića i Radovana Karadžića i prepoznati isti obrazac: izraze zabrinutosti koji ne zaustavljaju nasilje.
- Prenos moštiju Svetog Vasilija Ostroškog, 12. maj 1996. Radovan Karadžić se pojavljuje na samom početku snimka, u devetom minutu, a zatim ponovo kada čita Simbol vere.
