Pisma između Berlina i Jerusalima

Nouri
sa ljubavlju i molitvenom nadom
januar-mart 2024.

Mart 2024. Dok slažem rasparčane delove ovih pisama Vama i sebi, Noura je udaljena nekih 106 km ili oko sat i po vožnje od sigurnosti u kojoj se nalazim. Dok je moj svet siguran i dok će i ovo jutro osvanuti sa doručkom i prolećnim suncem, u Rafahi će svaki minut proticati u istrajavanju i nadi da se preživi. Noura je upravo odlučila da ne krene putem evakuacije iako je uspela da sakupi određenu sumu za sebe i svoju porodicu za transfer u Egipat. Međutim, budući dobrog zdravlja, za razliku od svog mlađeg brata, Nourina devetogodišnja ćerka nije dobila dozvolu za izlazak iz Gaze. Još jedna porodica, još dvoje dece, moraju ostati i svakim trenutkom prisilno ići u susret nesaznatljivoj – nimalo naklonjenoj – budućnosti. Dok se i dalje odlučuje o kopnenoj ofanzivi na Rafahu koja je već u četvrtoj fazi u pogledu neuhranjenosti (tzv. fazi urgentnosti, emergency), dok na severu glad dostiže fazu pet – kada su izgladneli na ivici katastrofe (famine),¹ zapisujem ove bespomoćne reči. Nekada u horizontalnom zagrljaju sa vinovom lozom, neobičnog slatkog ukusa, prema rečima prijatelja koji je godinama živeo i radio u Gazi, zemlja je sada u zagrljaju sa beživotnim telima koja dostižu nepojmljivu statistiku – od 33 do 34 hiljade stradalih.

Ta nekada plodna zemlja postala je masovno groblje i nepregledni otpad nagaznih mina. Istoričarka Ewa Domańska piše o nekro-ekosistemima u kojima ljudski ostaci postaju deo okolne flore i faune.² Šta činiti sa pejzažima u koje se trajno upisuju genocidno nasilje i zagađenje jer je briga o otpadu nemoguća? Da li se mogu tragovi takvih zločina sakriti, da li se takvi zločini mogu zaboraviti?

U trenutku uobličavanja ovih zapisa, dok svet gleda u Gazu, ekologija se koristi kao oruđe nasilja u predelima Zapadne obale. Ogromni prostori doline u Jordanu se proglašavaju nacionalnim parkovima kako bi palestinskim pastirima bilo zabranjeno da izvode stada na ispašu. Jordanska dolina čini gotovo trećinu Zapadne obale koja pripada zoni C, prema sporazumu iz Osla, a nad kojom Izrael ima punu kontrolu.³ U toj zoni se odvija prisilna kolonizacija koja se od 7. oktobra nezamislivo intenzivirala. Nelegalna izraelska naselja se prostiru širom zone C. Palestinci su svakodnevno primorani na borbu za preživljavanje – kroz ograničeni pristup vodi i struji i neprestano suočavanje sa nasiljem izraelskih doseljenika, izraelske vojske i policije. Za razliku od izraelskih naselja redovno snabdevanih vodom i strujom, palestinskim domaćinstvima je pristup ograničen na 4 sata nedeljno, tako da, prema rečima našeg gostoprimca, porodice moraju tragati za drugim rešenjima snabdevanja koja često bivaju blokirana jer ne podležu zakonima izgradnje infrastrukture. Građevinske dozvole svakako predstavljaju opšte mesto u okupaciji palestinskih teritorija – Palestincima je zabranjena izgradnja bilo kakvih objekata, bez obzira da li je reč o stambenom, edukativnom ili zdravstvenom sektoru.

Kako su prošlu noć provele palestinske porodice u selima u Masafer Yatti gde je nasilje doseljenika (settler violence) svakodnevno i utihlim ritmom noći otvara prostore za zlostavljanje?⁴

Masafer Yatta se prostire južnim brdima Hebrona i 80-ih godina je ovo područje proglašeno vojnom zonom (Firing Zone 918) što je omogućilo nasilno raseljavanje čitavih palestinskih zajednica.

Rečima jednog palestinskog aktiviste u čijoj smo kući proveli noć pružajući mu zaštitničko prisustvo (protective presence), kako to čine izraelski aktivisti već mesecima (bilo da je reč o zaštitničkoj pratnji pastira ili u poslovima oko zemlje i kuće), kuće izraelskih doseljenika okružuju i pritiskaju pretećim pogledima. Vojska je sveprisutna. Beli kombiji kruže okolinom tokom čitavog dana. Zaustavljaju se ispred dvorišta i pašnjaka; usputni pozdravi, koji često prerastaju u ispitivanja, koncipirani su, naravno, u skladu sa tehnikama zastrašivanja i maltretiranja. Kuća treba da postane mesto nepodnošljivo za život; odlazak – jedino rešenje. Doseljenici pretežno dolaze noću. Zlostavljanje ima ustaljenu strukturu: upada se u kuće, razbijaju stvari, ukućani se izlažu sramoćenju zbog prisilne golotinje, a onda i fizičkom nasilju, dok se žene i deca zastrašuju. Dešava se da čitava domaćinstva ne osvanu. Pošto je nas tridesetak boravilo u nekoliko kuća u jednom od sela u Masafer Yatti, noć je prošla bez nasilja.

Ako se ponekad pitate da li postoji pakao i gde se nalazi ili kada nastupa, možda Vam mogu odgovoriti ličnim doživljajem okupacije palestinskih područja – pakao se nalazi ovde i dešava se sada. Pakao je neizvesnost svakog trenutka pod pritiskom opkoljenosti. Disati se mora, dok se korača strogo kontrolisanim parčetom zemlje, dok se korača ka svakodnevnoj obavezi da bi se opstalo.

Naši prostori, nažalost, jesu eho sličnog nasilja. Sarajevo, Srebrenica, Vukovar, Orahovac, Rezala – samo su neka od mesta užasa. Prethodni dani nas podsećaju na nasilje koje su pripadnici Jedinice za specijalne operacije (JSO) sprovodile na Kosovu. Oni su imali sličnu ulogu zlostavljanja stanovnika, spaljivanja kuća i ubijanja. Svet je i tada (uglavnom) samo gledao. Danas se ogromne sume novca dobijaju za projekte koji se bave jugoslovenskim ratovima, posebno u okviru studija konflikta i studija genocida. Dovoljno je pogledati jednu od katedri južne slavistike u Nemačkoj (na primer, na Humboldt Univerzitetu) i videti naslove finansiranih projekata. Genocid, etnonacionalno nasilje, trauma, prekrajanje granica, Muslimani/Bošnjaci, Hrvati, Srbi, Kosovari, Holokaust, Jevreji… Životi smešteni u kategorije, apstrahovani u teorije, medikalizovani i patologizovani.

Da li će to biti slučaj i sa Palestincima? Kako mi je u privatnoj prepisci rekla draga Zehida Bihorac, Palestina je mrlja na obrazu čovečanstva koju nikada nećemo moći saprati. Jedan narod se briše sa lica zemlje.

I dok su me ovi dani spajali sa sjajnim izraelskim aktivistima koji svakodnevno rizikuju svoju bezbednost jer ne mogu podneti politički očaj, rečima Mashe Gessen (those who can’t stand it), usled državnog sistematskog nasilja nad Palestincima, u Nemačkoj se sprovodi cenzura, nameće tišina i pažljivo prate svi „propalestinski“ glasovi. Tako je jedna prošlonedeljna transakcija novca preko prijatelja iz Izraela, namenjena Nouri, zbog nemačkog računa podlegla ispitivanju. Iz banke je stigao zahtev za objašnjenje razloga transfera – nimalo velike sume novca – osobi palestinskog imena i prezimena, Nourinom bratu koji živi u jednoj od evropskih zemalja. Danas sam saznala da je transakcija odbijena. Gotovo očajno sam tragala za drugim mogućnostima.

***

Januar 2024. Prvi put nakon deset godina boravka u Berlinu, u januaru sam se zadesila u hotelu smeštenom u zgradi ispred čijeg se ulaza nalaze tri kamena spoticanja (Stolpersteine). Martha Konicki je deportovana 1942. u Theresienstadt gde je ubijena januara 1943. Natalie Guthaner je deportovana 1943; ubijena u Auschwitzu. Paul Stadthagen je poput svoje komšinice Marthe iste godine deportovan za Theresienstadt gde je ubijen februara 1943. Svakog dana po izlasku i povratku moj korak bi gotovo zadrhtao u strahu da ne zgazim jedno od imena. Martha. Natalie. Paul.

Čitava ulica nosi pregršt utisnutih imena ljudi koji su tu živeli (Hier wohnte). Ispred jednog od ulaza nalazi se dvadeset imena, četiri manje u odnosu na broj današnjih stanara. Pokušaj da zamislim prizore tadašnjih odvođenja (deportacija) navodi me na razmišljanje o sadašnjem trenutku. Zamišljam kako grupa uniformisanih ljudi danas ulazi u zgradu i odvodi dvadesetoro ljudi.

Godine 1942. i 1943. su godine rata, kada se genocid nad jevrejskim stanovnicima, a da ne zaboravimo i nad ljudima romskog porekla, homoseksualnog opredeljenja, ljudima pogođenim mentalnim bolestima, i političkim protivnicima, sprovodi prema brižljivo promišljenoj metodologiji uništavanja. Berlin 30-ih godina je morao dozvoliti promene u društvu koje bi jednom samorazumljivom „prirodnošću“ otvorile vrata četrdesetim godinama. Znatno pre Kristalne noći 1938. godine, već 1933. postojao je koncentracioni logor u Oranienburgu, na severu grada, gde su zatvarani politički protivnici. Logor su finansirale razne državne strukture. Bioskopima i štampom su kružili video snimci i tekstualni zapisi o njegovom visokom ugledu u pogledu organizacije. Godine 1936. je na mestu KZ Oranienburg osnovan Sachsenhausen logor, u istoj godini u kojoj je Heinrich Himmler proglašen šefom nemačke policije. U nedavno objavljenoj knjizi Bystander Society (2023), Mary Fulbrook prati atmosferu u kojoj se formirala tzv. zbunjena sredina (muddled middle). Strah od dojava i sumnja u svakoga doprinosili su neobičnoj tišini. Polazeći od eseja koji su 1939. godine stigli u Harvard na konkurs Moj život u Nemačkoj pre i posle januara 1933 (My life in Germany before and after January 30, 1933), Fulbrook nas vodi kroz isečke svakodnevice u Nemačkoj 30-ih godina. Tako, Lotte Popper primećuje da se u njenoj maloj prodavnici u Hamburgu više ne razgovara opuštenim tonom o politici kao nekada, već se namirnice kupuju u tišini. Ta tišina nije bila strana ni Austriji o kojoj saznajemo kroz posetu jedne od prijateljica Lotte Popper, koja kaže da je „svako strahovao od svakoga“. Ako bi se zadesila na nekom od društvenih okupljanja, tamo se niko ne bi usudio da govori, što bi u njoj izazivalo osećaj ogromne dosade (If she was invited for a social gathering, no one dared speak, which she found ‘deadly boring.’ Fulbrook, 2023, 141).

Dakle, tišina koja je utvarno tumarala svim prostorima, van i u okviru zidova kuća i institucija, bila je uslovljena raznim propisima kojima su ljudi bili razdvajani u društvu, zatim izolovani i odvođeni u smrt. Posredi su dešavanja svakodnevnog ritma koji su stanovništvo izlagali osećajima zbunjenosti, nelagode, nesigurnosti i straha. Fulbrook prenosi reči iz jednog eseja: Gestapo bi hapsio stanovnike jevrejskog porekla rano izjutra, između tri i četiri, kako bi sve prolazilo neopaženo.

Pitanje koje se često postavlja – koje nas proganja – jeste kako je reagovala okolina. Kako se komšiluk nosio sa znanjem o odsutnim komšijama? Znamo da su ispražnjeni stanovi bivali opustošeni. Ko se sve nalazio među onima koji bi ulazili u odaje odvedenih i preuzimali njihove dragocenosti? Šta se dešavalo sa onima koji bi ipak zazirali od takvih postupaka? Da li je borba da se događaji (ne) osveste dugo i mukotrpno trajala ili je prilagođavanje takvoj svakodnevici teklo brzo? Fulbrook piše o prilagođavanju kao sklonosti ka udobnosti (conformity) kojom se nadilazila nelagoda. Zamislite, ona četiri prezimena u zgradi današnjeg Berlina ispred koje se nalazi dvadeset kamenova spoticanja. Možda tišina urla iz ispražnjenih stanova, ali onih četvoro ostavljenih u životu je odlučilo da je najbolje da se ne meša i ne ulazi u konflikt sa sredinom i sistemom. Strah. Ali i nastaviti „normalno“ sa životom – kao da se ništa nije desilo i kao da se ništa ne dešava – predstavlja veštinu prilagođavanja datim okolnostima. Upravo taj spektar satkan iz potrebe da se prevaziđe nelagodnost i pobegne u sigurnu, udobnu tišinu, davao je potporu sistemu koji je svakodnevno razdvajao i uništavao – dehumanizovane – živote. Fulbrook piše o prilagođavanju koje je činilo život u takvim uslovima najpre podnošljivim, a zatim i udobno-sigurnim. To je značilo ići u korak sa tokovima takve svakodnevice, a ne nasuprot njoj.

Svakog 9. i 10. novembra, kao i 27. i 28. januara, Berlin osvane sa cvećem i svećama uz imena utisnuta u kocke spoticanja. Taj 27. januar, koji se 79. put ponovio sećanjem na oslobođenje Auschwitza, neobično osunčan, uz varljive najave proleća, doneo je iste prizore. U kasnim večernjim satima sam išla od ulaza do ulaza u svojoj ulici, kako bih to činila i prethodnih godina kada bih se zadesila u Berlinu, i krišom polagala ruže. Ispred svoje zgrade sam prislonila i sveću koja je noć ispratila u naredni dan. Dubina noći u kojoj sam pribegla tom mikro činu komemoracije pružala mi je zaštitu od neke nove tišine koja se počela razbuktavati Nemačkom od 7. oktobra 2023. godine.

Pitala sam se ko su ljudi koji polažu cveće i time, možda, skreću pažnju prolaznika kojima bi promakli ovi datumi? Berlinski Jevreji? Nemci koji ne žele da zaborave užas koji je omogućila zemlja za koju ih veže uvrnuta slučajnost rođenja – ista ona kojom se neki upravljaju u svojim etničko-nacionalno-rasističkim poimanjima.

Da li su među njima i oni koji se danas – u vremenu posle 7. oktobra – nemušto boje antisemitizma i ustaju protiv njega? Ali na koji način? I s kojim pogledom na ljude jevrejskog porekla? Već duži niz godina me je zbunjivala snaga borbe protiv antisemitizma u Nemačkoj. Istraživanja u vezi s podunavskim Nemcima (Folksdojčerima) i Holokaustom u jednom od malih uglova sveta kao što je Južni Banat neminovno su mi skretala pogled ka savremenoj Nemačkoj u kojoj mi se često činilo da je došlo do neobičnih pomeranja u diskursu sećanja. Imala sam utisak da je ta kultura sećanja kroz neprestano opominjanje na sopstveni zločin ostavila na pozornici samo jednog junaka – počinioca. Stradali su se povukli iza kulisa tog neobičnog pozorišta sećanja. Max Czollek piše o pozorištu pomirenja (Versöhnungstheater). Znamo da pomirenje podrazumeva izvinjenje i oproštaj, dakle dve uloge – figuru koja se izvinjava i figuru koja prašta. Dana 27. januara 2020. godine, 75 godina posle oslobođenja Auschwitza, Czollek nas podseća, okupili su se predstavnici Izraela, savezničkih zemalja i Nemačke u Yad Vashemu. Predsednik Nemačke, Frank Walter-Steinmeier, tada je uputio nezaboravne reči o sinhronoj opterećenosti istorijskom krivicom i ispunjenošću zahvalnošću. Data zahvalnost je upućena preživelima Holokausta koji su pružili ruku [pomirenja]; ljudima u Izraelu koji su ukazali novo poverenje, kao i čitavom svetu. Zahvalnost je bila usmerena i ka iznova procvetalom jevrejskom životu u Nemačkoj.

„Ispunjen sam duhom pomirenja koji je Nemačkoj i Izraelu, Nemačkoj, Evropi i državama sveta pokazao novi put mira. […] Time što zahvalno stojim pred čudom pomirenja, stojim pred vama sa željom da smo svojim sećanjem postali imuni na zlo. Mi Nemci se sećamo. […] Borimo se protiv antisemitizma! Prkosimo otrovu nacionalizma! Štitimo jevrejski život! Stojimo na strani Izraela!“⁵

I zaista je tako. Nemačka posle 7. oktobra 2023. svakodnevno potvrđuje svoju ulogu zaštitnika Izraela i stražara pred opasnošću antisemitizma. Više od 1200 brutalno usmrćenih ljudi i oko 240 odvedenih u zatočeništvo od strane Hamasa neizrecivo je potreslo i retraumatiziralo Jevreje (ljude koji se osećaju Jevrejima) širom sveta. Ako bismo ovde zastali i zamislili svaki pojedinačni život koji je počeo jednim uobičajenim jutrom i koji se smrću pridružio životima ostalih 1199 ljudi (možda) shvatamo užas. Zamislite taj monstruozni čin uokviren jednim danom. Taj jedini dan – 7. oktobar – ostao je zapamćen u Nemačkoj, ali ne toliko zbog nastradalih ljudi već zbog nacionalnog interesa tj. dužnosti (Staatsräson) prema Izraelu. Kalendar je dosegnuo šesti mesec intenzivnog bombardovanja Gaze koje je usledilo kao odgovor Izraela. U članku objavljenom 22. januara 2024, istoričar Holokausta i stručnjak za izučavanje genocida Amos Goldberg navodi 500 zvaničnih genocidnih izjava političara, viših vojnih oficira, zakonodavaca, novinara i ostalih zvaničnika u vezi sa stanovništvom Gaze.⁶ Kao jedan od potpisnika otvorenog pisma Yad Vashemu, svojim tekstom u Haaretzu Goldberg ponavlja pitanje: Zašto institucija ćuti pred široko prihvaćenim diskursom uništavanja Palestinaca? U kojoj meri se sećamo Holokausta ako ostajemo u tišini pred masovnim zločinima – genocidne prirode – koji se upravo sada dešavaju? U istom duhu, Lana Bastašić je još 23. oktobra 2023. postavila slično pitanje Nemačkoj u kratkom članku objavljenom u Guardianu. Kako je moguće istovremeno osuditi i osuđivati fašizam i teroristički napad i, opravdavajući ga, podsticati jedan državni teror i etničko čišćenje Gaze?⁷ Tog istog dana, Lana Bastašić je primila poruku od Humboldt Univerziteta, gde je trebalo da održi čitalačko veče, da se program mora promeniti zbog toga što je njen tekst vrlo problematičan. Profesor koji je uputio zahtev samo je jedan u nizu ljudi koji čini i predstavlja kulturno-edukativni sistem Nemačke.

Sedmog oktobra je počeo jedan neobičan period tišine u Nemačkoj. Ta tišina se razgranala u razne forme cenzure – od otkazivanja „problematičnih“ manifestacija i otpuštanja sa posla (kako se desilo mom bliskom prijatelju koji je u restoranu, kao i svakog dana poslednjih nekoliko godina, postavio natpis na meni za ručak „Supa iz Gaze“), pa sve do pretećih klauzula čitavim sferama javne delatnosti. Dok su se u prvim mesecima na mikro planu pretresale prostorije „sumnjivih stanova“, barova i kulturnih organizacija u Berlinu, zvanične institucije već izvesno vreme razmatraju mogućnost prevođenja IHRA radne definicije antisemitizma⁸ iz pravno neobavezujuće u pravno obavezujuću pri konkurisanju za posao i, posebno, zapošljavanju. Ovde je reč o obavezujućem izjašnjenju povodom postojanja države Izrael (Bekenntnis zu Israel) na koju IHRA upućuje kroz 7 stavki od ukupno 11. U vezi s tim, berlinski umetnici su uputili 4. januara pismo protesta Berlinskom senatu za kulturu kojim ističu diskriminatornu orijentaciju IHRA definicije predlažući alternativnu – legalno neobavezujuću – Jerusalimsku deklaraciju o antisemitizmu (Jerusalem Declaration on Antisemitism – JDA)⁹ koja je kao odgovor na sugestivnu prirodu i moguće zloupotrebe prve definicije objavljena 2021. godine sa namerom da se jasnije pristupi pitanjima antisemitizma i svih formi rasističke, etničke, kulturološke, religijske i rodne diskriminacije, i to posebno u svetlu političkog konteksta cionizma, Izraela i Palestine.¹⁰ Za razliku od IHRA definicije koja u središte stavlja državno telo Izraela, Jerusalimska deklaracija se usmerava ka pitanjima budućnosti (zajedničkog postojanja) Izraela i Palestine. U Nemačkoj se od 4. januara, uprkos postepenoj promeni u društvu povodom podrške naoružavanju Izraela i užasa koji svakodnevno potresa Gazu, i dalje preti prvom definicijom. Diskusija oko nagrađenog filma „No Other Land“ palestinsko-izraelskog režiserskog para i dalje prati taj tok. Pošto je solidarnost sa Palestinom dobila aplauz publike, usledio je niz osuda za antisemitizam. Claudia Roth, državna ministarka za kulturu, i gradonačelnik Berlina Cai Wagner pokrenuli su istragu. U aprilu treba da dođe do neizostavne smene uprave festivala pošto Berlin ima jasan stav – čvrsto stoji na strani Izraela. Reči novinarke Emily Dische-Becker ovde snažno odjekuju: kada neki Nemci izgovore „Izrael“, oni zapravo misle „Nemačka“.¹¹

***

April 2024. Izrael je čudesna zemlja i država puna zidova. Nikada nisam videla toliko betonskih blokova i žičanih ograda koji se nesputano penju u visinu i nedogledno šire predelima. Uprkos raznim granicama koje i dalje seku predele Balkana, nisam doživela takve zastoje, dehumanizujuće povike, provere i zastrašivanja kroz diktat koraka kojim se mora proći kontrolnim punktovima (tzv. checkpoints). Niti sam se zadesila na autoputu gde mi se preti snajperom uperenim ka vozilu kojim sam putovala sa prijateljima iz Ramalle ka Jerusalimu zato što je posredi bio zabranjeni „put doseljenika“ (the settler road). Zbog zakazanog pregleda kod pedijatra u Jerusalimu, morali smo krenuti tim putem kako bismo izbegli višesatna zadržavanja na kontrolnim punktovima. Izraelski pasoš drage Ashire dopušta ovakvo kretanje. Palestinci koji poseduju samo palestinski pasoš nemaju državljanstvo već dozvolu boravka, tako da im je sada svaki pristup Jerusalimu zabranjen, dakle i istočnom delu grada koji i danas čini većinski palestinsko stanovništvo.¹²

Da li je Nemačka taj Izrael?

Da li je Nemačka ta država ispresecana zidovima i užasnom izolacijom palestinskih naselja? U ovom trenutku, dok se Nemačkoj sudi za učešće u genocidu, tzv. sigurnosna ograda (security fence) je upotpunjena barikadama i crvenim putokazima „Entrance to Jerusalem denied“.

Kao i u Srbiji u vezi s genocidom u Srebrenici, u Nemačkoj se i dalje ne može i ne sme govoriti o aparthejdu Izraela i genocidnom nasilju u Gazi. Upotreba upravo ovih reči izlaže me zabrinjavajućim osudama u vezi s antiizraelskim, antisemitskim i proterorističkim stavovima. I ne samo to. Kao neko ko je rođen u Beogradu, u državi Srbiji pod neizbrisivom senkom i odgovornošću za genocid i zločine protiv čovečnosti u ratovima devedesetih, zasigurno ulazim u domen društvenih dekonstrukcija u Nemačkoj u sprezi sa stradanjima Palestinaca. Obrise takvih reakcija već možemo naslutiti u definicijama kompenzacije i tzv. belog spasilačkog diskursa (white saviorism syndrome) koji se sada posebno dijagnostikuje u migrantskim zajednicama i kod nepodobnih Jevreja u Nemačkoj.

Antisemitizam i islamofobija uporedo hodaju ulicama ove zemlje. Eho svakog koraka postaje glasniji i sve strašniji.

Jevreji, koji su sada neodvojivi deo takozvane hiljadugodišnje judeo-hrišćanske zajednice u Nemačkoj, sve manje su konkretni ljudi a sve više apstrakcija. Između ljudi jevrejskog porekla i osećanja i Izraela stavlja se znak jednakosti u Nemačkoj. Ljudi arapskog ili palestinskog porekla postaju deo zajednice bliske Hamasu i zato je automatsko pitanje o 7. oktobru neizbežno. Noure Erakat tvrdi da je stav da je svaka osoba palestinskog porekla neumitno povezana sa Hamasom i stoga se mora pitati za mišljenje o 7. oktobru duboko rasistički.¹³ Otuda se u Nemačkoj prate naše transakcije i blokiraju razni računi kao što se desilo aktivističkoj organizaciji Jevrejski glas (Jüdische Stimme).¹⁴ Pošto je sama ideja o zaštiti jevrejskog života u očima Nemaca širom sveta ugrožena, svako ko izrazi podršku prijatelju, zajednici, kulturi i zemlji u nasilnom nestajanju postaje izvor opasnosti.

Da li je uopšte moguće da istovremeno izrazim ogromnu bespomoćnu tugu pred prizorima razdvajanja, dehumanizacije i genocidnog uništavanja, i pred prizorima lica otetih i žena koje su seksualno zlostavljane od strane Hamasa? Smem li gledati na obe strane i humanizovati lica svojih prijatelja u Ramalli i Rafahi i prijatelja Izraelaca aktivista i humanitarnih radnika? Ili moram odabrati pogodnu – sigurnu stranu – oslonjenu na ćutanje, nemoćnu zabrinutost nad sobom i ranjivošću usled bolne prošlosti počinioca. U duhu Dirka Mosesa,¹⁵ još jednog istoričara Holokausta i istraživača na polju studija genocida, morala bih voditi računa da se ne ogrešim o katehizu sećanja na Holokaust u Nemačkoj. Moses formuliše pet stavki kojima bi trebalo da se rukovodi sećanje: izuzetnost i jedinstvenost Holokausta kao događaja i fundamenta nemačke nacije, sigurnost Izraela, borba protiv antisemitizma koji se ne sme mešati sa ostalim vidovima diskriminacije i sa kojim je anticionizam neumitno istovetan (kao i svaka kritika države Izrael). Ovakva propovednička orijentacija sećanja na Holokaust i novorođeni nemački filosemitizam postaju osnova neobičnog istorijski uslovljenog sporazuma između Nemaca i Jevreja. Sporazuma koji, međutim, sastavlja jedna strana, ona koja u sebe upija i sobom briše svoju žrtvu i koja jedino ostaje prisutna i vidljiva na pozornici sećanja, oproštaja i pomirenja.¹⁶

Rečima Amosa Goldberga, narcistički zaokupljena svojom krivicom i identifikacijom sa jevrejskom žrtvom, Nemačka izbegava svaku diskusiju o sadašnjim „drugima“ – pre svega Muslimanima. U prvim danima nakon 7. oktobra, ljudi arapskog porekla („Arapi“) širom Nemačke bili su pozvani da se jasno distanciraju od zločina koje je počinio Hamas. Zar to ne znači da biti osoba arapskog porekla neporecivo znači biti opredeljen za jednu stranu, za terorizam i zločin? Izgleda da su pojmovi „islam, musliman, Arapin, Palestinac“ u potpunosti postali sinonimi za teror, terorizam i Hamas. Ovakav semantički kosmos je Nemačka počela naseljavati još 2015. godine sa napadom na Charlie Hebdo. Dobro se sećam pompeznih naslovnih stranica Spiegela o terorističkim napadima koji će zadesiti Berlin. Sa prizorima tamnoputih lica skrivenih pogleda, novine su širile vizuelni i auditivni strah – pred svakim sličnim koji bi se oglasio arapskim jezikom.

Dok Međunarodni sud pravde razmatra tužbu Nikaragve protiv Nemačke za saučesništvo u genocidu u Gazi, Tagesschau izveštava da se kritika Nemačke za stradanje pojačava blagim tonovima u odmerenim okvirima svakako nepovredive državne dužnosti prema Izraelu.¹⁷

Tišina i dalje provejava ovom zemljom i ovim gradom. Često prizivajući reči Lane Bastašić o nepojmljivom poricanju stvarnosti u kojoj se, kao nikada ranije, zaista možemo uveriti u zločine koji se dešavaju u ovom trenutku, usuđujem se da zamislim i prizovem tišinu tridesetih godina u Berlinu.

Ovim zapisima koje delim sa Vama nikako ne dovodim postojanje države Izrael u pitanje, niti želim da bilo kojom rečju i mišlju umanjim i užas i tragediju Holokausta – još jednu neisceljivu ranu čovečanstva.

Sledim istoričara Alona Confina koji predlaže da govorimo o značenju istorijskih veza i povezanosti među događajima, a ne o analogijama.¹⁸ Pišem o vezama između prošlosti i sadašnjosti, između različitih predela sveta u kome smo povezani slikom i rečju i u kome smo istinski prisutni i možemo videti i čuti. Kako je jedan voljeni prijatelj rekao, u Nemačkoj odoleva želja da se ne vidi (They want not to see). To je želja da se ne govori jer se svaka izgovorena reč može osuditi i stigmatizirati.

Ali dok voljena Noura sa svojom decom istrajava u Rafahi i nije hrabra i ne divim joj se jer mora svakog trenutka opstati; dok mi upućuje pisma ispunjena nežnošću i brigama za moju svakodnevicu u Berlinu jer to može, želi i nosi kao dostojanstveno obrazovano prelepo ljudsko biće, a ne Palestinska žrtva koju smeštam u narativ o hrabrosti; dok porodice u Masafer Yatti i moji prijatelji u Ramalli svakim danom široko udišu vazduh, zaglušen višestrukim terorom, i osmesima vitalistički dočekuju i ispraćaju goste, želim da (iz)govorim najdubljom snagom poezije Mahmouda Darwisha, kao što je to učinio advokat Paul Reichler svojom zaključnom izjavom pred Međunarodnim sudom: Kao što je besmrtni pesnik napisao, u tišini postajemo saučesnici. Ali sve dok govorimo, svaka reč nosi moć da izmeni svet.¹⁹

Naš neutihli glas i izgovorena reč mogu odjeknuti daljinama i sprečiti prisilno odsustvo koje pesnik priziva drugim glasom „izraelskog novog kralja“ u svojoj poeziji bdenja nad pokoljem u selu Dayr Yassin 1948, događajem koji pamtimo kao Nakbu: Da nije bilo mog herojstva i počinjenih dela u Dayr Yassinu, moje kraljevstvo ne bi postojalo. Da nema odsustva, njihovog odsustva, moje prisustvo bi bilo nemoguće. Njihovo nepostojanje jeste moje postojanje.²⁰

Bilo čijom tišinom izloženi smo opasnosti nečijeg prisilnog nepostojanja.

Neka naše reči, ma kako bezimene, ustaju i odzvanjaju u znak svih postojanja.

Peščanik.net, 10.04.2024.

IZRAEL / PALESTINA

1. Gaza Strip: Acute Food Insecurity Situation for 15 February –15 March 2024 and Projection for 16 March – 15 July 2024. Integrated Security Phase Classification.
2. Domańska, Ewa. „The environmental history of mass graves“, Journal of Genocide Research 22.2 (2020): 241-255.
3. Jordan Valley Activists, Report, 20. februar, 2024.
4. West Bank (Zapadana obala) je prema sporazumu iz Osla 1993. godine podeljena na zonu A pod palestinskom civilnom, administrativnom i vojnom upravom (18 posto teritorije), zonu B pod palestinskom administrativnom upravom koja deli bezbednosnu kontrolu sa izraelskom vlašću (22 posto) i zonu C u potpunosti pod kontrolom Izraela (60 posto). U sve tri zone, Izrael ima potpunu kontrolu nad pitanjima spoljne bezbednosti i time pravo ulaska i u prve dve zone A i B. West Bank Access Restrictions, maj 2023. Videti i tekstove Alme Ferhat.
5. Rede von Bundespräsident Dr. Frank-Walter Steinmeier, Deutscher Bundestag.
6. Amos Goldberg, Yad Vashem Is Shirking Its Duty in the Face of Israeli Genocidal Rhetoric, Haaretz, 22. januar, 2024.
7. Lana Bastašić, I grew up in Bosnia, amid fear and hatred of Muslims. Now I see Germany’s mistakes over Gaza, The Guardian, 23 oktobar, 2023.
8. IHRA (International Holocaust Remembrance Alliance/ Međunarodni savez za sećanje na Holokaust). Pravno Neobavezujuća definicija antisemitizma je usvojena 2016. godine od kada su je usvojile brojne zemlje, vladine i obrazovne institucije.
9. The Jerusalem Declaration on Antisemitism.
10. Offener Brief an die Berliner Senatskulturverwaltung und an Joe Chialo, Senator für Kultur und Gesellschaftlichen Zusammenhalt, 4. januar, 2024.
11. George Prochnik, Emily Dische-Becker & Eyal Weizman. Once Again, Germany Defines Who Is a Jew | Part II. Granta 165, 23. novembar, 2023. U novembru i decembru pokrajina Sachsen-Anhalt je razmatrala uvođenje obaveznog izjašnjavanja u vez s postojanjem države u procesu apliciranja i sticanja nemačkog državljanstva. Albrecht Meier, „Staatsbürgerschaft nur mit Bekenntnis zu Israel“, Tagesspiegel, 6. decembar, 2023.
12. Istočni deo Jerusalima, zajedno sa Starim gradom, nalazi se pod izraelskom okupacijom od šestodnevnog rata 1967. godine.
13. Noura Erakat, Ahmed Moor, Noor Hindi, Mohammed El-Kurd, and Laiila Al-Arian, What does it Mean to be Palestinian Now? The Nation, 25. januar, 2024.
14. Berliner Sparkasse freezes Jewish Voice account, 27. mart, 2024.
15. Dirk Moses, Deutschlands Erinnerungskultur und der „Terror der Geschichte“, Historiker streiten. Gewalt und Holocaust – die Debatte, str. 199-242.
16. Amos Goldberg, „Ethics, Identity, and Antifundamental Fundamentalism“, Marking Evil. Holocaust Memory in the Global Age (str. 3-29.)
17. Ein Balanceakt, der immer schwieriger wird, Tagesschau, 8. april, 2024.
18. A Symposium Dedicated to the Publication of Genocide in The Carpathians: War, Social Breakdown, and Mass Violence 1914-1945, Tel Aviv University, 9. januar, 2017.
19. Legal Consequences arising from the Policies and Practices of Israel in the Occupied Palestinian Territory, including East Jerusalem – Public hearings, 19. februar, 2024. As the immortal Palestinian poet Mahmoud Darwish wrote, In silence we become accomplices, but he assured us, when we speak, every word has the power to change the world. Mr. President and members of the court, your words have such power.
20. Mahmoud Darwish, In the Presence of Absence: Were it not for my heroism, for what I did to Dayr Yasin, my kingdom would not have been established. Were it not for absence, their absence, I would not be present. For them not to be, is for me to be (str. 69).