Jedan minut traje 60 sekundi.
Zamislimo tišinu koja sada počinje _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
Zamislimo ovakvih 900 sekundi prekida u tekstu. 15 minuta tišine za petnaestoro nastradalih ljudi koji su postojali svojim imenima, u svojim porodicama, među svojim prijateljima, komšijama, tokom jutarnjeg čaja, kafe, doručka, odlaska u školu, na posao, u trenucima radosti i nade u životu. Ta tišina sadrži u sebi jednu nestvarnu dimenziju. Ona nas prenosi u onirički prostor svega što je moglo biti, a što nije više moguće za ljude koji su se tog petka našli pod nadstrešnicom Železničke stanice u Novom Sadu. Od 1. novembra 2024. godine moje reči zanemoćale su i zanemele pred ovim užasom. Svi mirisi trafika-pekara i pejzaži jezika duž novosadske Železničke stanice, koji su pratili moje detinjstvo između Novog Sada i slovačko-rusinskih sela, sledili su se. Tišina u novogodišnjoj noći na Studentskom trgu odmrzla je zaleđene misli i njihovo prevođenje u zapis.
23:52 – 00:07.
Dok su jedva čujni zvuci slavlja dopirali do Studentskog trga, a izmaglica zaklanjala svetlost vatrometa, mi smo naselili međuvremenski prostor bdenja u vidu straže protiv zaborava nastradalih i u vidu posvećenosti ožalošćenima koji moraju nastaviti dalje. Kroz trenutak koji je najteže poneti i izneti.
Politikološkinja Joan Tronto piše o konceptu solidarnosti kroz brigu (caring solidarity) koja je ukorenjena u demokratiji.1 Ona postavlja brigu u horizont odnosa i odgovornosti. Diskusiju o feminističkoj etici u čijim okvirima se Tronto kreće ostavljam u ovom trenutku za neke kasnije stranice da bih sada podelila redove o tzv. mašini neodogovornosti (irresponsibility machine). Ona objašnjava da postoje dve vrste neodgovornosti: ignorisanje i stvaranje takvih institucionalnih struktura koje zataškavaju tokove vladajućeg aparata. Tronto govori o neoliberalnom ekonomskom pristupu koji čini temelj mašine neodgovornosti budući da samo u područje individualnog smešta odgovornost. Upravo se tu proglašava krivica pojedinca – sam(a) si kriv(a) (It’s your own fault). Upravo ovde studenti razotkrivaju ovu surovu agresivnu paradigmu – pozivajući nadležne institucije na odgovornost.
Tišina bdenja, straže, sećanja, opomene i poziva na odgovornost postaje pobuna ukorenjena u solidarnosti međusobne brige (relational care). Zato oblik ravnopravnog mnogoglasja u vidu vanstranačkih plenuma nadilazi svaki pritisak vlasti i onih bliskih vlastima. Rečima Adriane Zaharijević, studenti pokazuju da predsednik nije država. Bojan Vučković, direktor XIII beogradske gimnazije, moj nekadašnji razredni starešina, podsetio nas je na izmaku 2024. godine na 172. član Dušanovog zakonika: da sudije sude po pravdi i zakoniku „a da ne sude po strahu od carstva mi“. Naravno, ovo nije anahronizam i ne sme se dokument jednog takođe surovog vremena nametnuti savremenom kontekstu. Ipak, citatni izbor otima se vremenu. Ispred autoritarne vlasti predsednika Vučića u-staju studenti. Agresivne provokacije i opasni narativi koji se mobilišu u cilju nasilja jesu doveli do nasilja. Zajedno sa predstavnicima vlasti, od (nekadašnjeg) premijera do predsednika, počinioci nose i šire priče o stranim plaćenicima, autonomašima, separatistima i špijunima, divljoj rulji radikalnih pogleda koja izbegava svoju odgovornost, učenje, studiranje i odbija dijalog.
U duhu reči Bojana Vučkovića, uprkos zaustavljenim časovima u vidu blokada, reč je o školovanju koje nije stalo već se umnogome nastavilo.
Studenti su pokazali kako pojedinac i zajednica srastaju, čime odgovornost biva pitanje pojedinačnog i zajedničkog. Autoritarni sistemi i zakoni neoliberalne ekonomije okivaju pojedinca odgovornošću i krivicom; kažnjavaju; disciplinuju. Tom rečniku, tj. takvom logičkom promišljanju autoritarno-individualnog suprotstavlja se, kako sam ranije spomenula, višeglasje ili, rečju Adriane Zaharijević, pluralnost. Ispred protesta studenata se ne postavlja predstavnica ili predstavnik, stranački krug, niti bilo ko iz pozicije i sa pozicijom moći.
Sadašnjost koju živimo već se ispomerala vremenskim tokovima. Projektujemo je u prošlost o kojoj ćemo pričati u budućnosti. Priča o ovoj sadašnjosti je priča čiji eho istinski odjekuje svetom. Ali ne i u svakom uglu tog sveta. Grad i zemlja koji udomljavaju ovaj zapis su ponovo opterećeni tišinom. Man hört davon kaum. Es wird kaum davon berichtet. [O tome se jedva nešto čuje. Gotovo da se o tome ni ne izveštava.] Ovo su rečenice koje se formulativno ponavljaju u izjavama većine mojih prijatelja u Nemačkoj.
Iako je Berlin propratio već nekoliko skupova podrške studentskim protestima u Srbiji, od kojih je protest u subotu 1. februara 2025. bio jedan od većih, novinari mestimice izveštavaju (na primer, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde ili ovde), dok se političari, poput svojih kolega u Evropskoj uniji, ne oglašavaju.
Tišine su razne.
Upoznati smo sa komemorativnom tišinom, punom pijeteta i emocija, rečima postojanog prijatelja. 15 minuta ćutanja.
Tišina biva i zaštitnički odgovor usled sleđenosti povredom, o čemu je Elaine Scarry pisala.2 U drugačijem značenju, Annie G. Rogers razlikuje tišinu i neizgovoreno.3 Ona objašnjava da je tišina povlačenje koje isključuje drugog, dok neizgovoreno obavija izgovorene reči i dešava se u odnosu sa drugim.
Tišina Zapada se može sagledati u ovoj drugoj postavci. Ovde molim čitateljke i čitatelje da ovu kritiku ne prevode u značenje demonizacije Zapada, niti binarne borbe sa Istokom, već u zapitanost nad tzv. zapadnim kolebljivim standardima i merama kojima se rukovodi saradnja i istovremeno uvode zaštita, odmazda i kazna. U tom smislu, kako podržati borbu protiv nekoga ko reorganizuje prostore jedne/ nečije/ naše zemlje u cilju nesmetane – sasvim neprozirne – saradnje sa zemljama Evropske unije? Potpisivanju memoranduma povodom strateškog partnerstva EU i Srbije o održivim sirovinama i lancima proizvodnje baterija u cilju proizvodnje električnih vozila, prisustvovao je sam kancelar Scholz, na čijoj se poslovnoj političkoj ruti Srbija više puta našla u toku prošle godine. Znamo da se oružje iz Srbije, indirektnim ali uspešno uhodanim putevima izvozi u Ukrajinu, dok se sankcije Rusiji ne uvode. Dvosmerna trgovina oružjem sa Izraelom spada u uobičajeni program vojne politike Srbije (ovde, ovde i ovde). Kakva (ne)prozirna logika jedne države i konteksta u kome deluje.
Šta nam poručuje ova tišina u Nemačkoj i većim delom u EU? Reč je takođe o ćutanju koje nastaje činom ignorisanja i njime biva iznova osnaženo. Setimo se, Joan Tronto govori o ignorisanju kao vidu neodgovornosti. To je veoma aktivan čin koji, možda s početka, zahteva trud, nelagodu i napor dok ne postane navika. Mi možemo videti i čuti zbivanja oko sebe, ali ih zaglušujemo svojim proračunatim ćutanjem.
U aprilu 1977. godine, majke nestalih, ubijenih i zatočenih su redovnim protestima na Majskom trgu u Buenos Airesu zahtevale informacije i odgovornost od korumpiranog diktatorskog režima tadašnje Argentine. Njihov pokret je potresao svet dobivši svoj eho kroz slične pokrete u raznim zemljama (od Irana, Izraela i Palestine do naših prostora). Joan Tronto nas, međutim, podseća da je izlazak majki sa Majskog trga na političku scenu bio kratkog daha, i to jedino u obliku pozivanja učesnica na moralne vrednosti odgovornosti i pravde. Nadajmo se da studentski protesti neće biti kratkog daha, da će naći put do odgovarajućeg i sigurnog oblika institucionalizacije, o čemu je nedavno pisao Dejan Ilić, jer svakim danom vremenski tok kao da se ubrzava. Naravno, usled intenzivnih emocija, neizvesnosti, strepnji i nadanja. Moja nada se suprotstavlja ignorisanju Nemačke u kojoj živim i premostivom daljinom pridružuje zajedništvu, tj. mnogoglasju u znaku solidarnog zahteva odgovornosti.
Zahvaljujem dragoj Nadji Vancauwenberghe za pratnju i podršku u protestima beogradskim i berlinskim ulicama.
Peščanik.net, 08.02.2025.
NADSTREŠNICA