„Zato ih molim da ne izlaze iz kuće“. Hronika jedne ljubavi

Ostanite van – nasilja¹

Da li ste gledali Hanekeovu Ljubav (Michael Haneke, Amour, 2012)?

Ne otkrivam radnju, samo nagoveštavam usku povezanosti ljubavi i smrti koja se ostvaruje kao kretanje prisustvom i intimnošću.

U Srbiji je 15. marta 2020. proglašeno vanredno stanje kako bi se pobedio „nevidljivi protivnik, opasni i opaki protivnik“.

„Da bismo to uspeli da uradimo, preduzećemo najteže mere.“

„Mi ćemo morati disciplinom pre svega da se borimo i merama. Ta disciplina znači da penzioneri, lica starija od šezdeset i pet godina moraju da budu u svojim kućama. Mi ćemo naredna tri dana da proveravamo kako se poštuju odluke. Ako budemo morali u roku od sedamdeset dva sata, donećemo odluku iz ljubavi prema penzionerima, prema našim roditeljima.“

Reči predsednika Aleksandra Vučića su jasno odrazile neizostavne elemente reda: nužnost („morati“), disciplinu i provere. Provere, naravno, podrazumevaju sveprisutni pogled koji je sposoban da uoči i ukloni sve što može (p)održati haos. U svojim radovima o auto-genocidalnom režimu u Kambodži, Alex Hinton uvodi metaforu vida kako bi objasnio „svevideću“ (allseeing) DK-diktaturu.² U slučaju Srbije, reči predsednika jasno ukazuju na postojanje sličnog svevidećeg sistema koji proverava – iz ljubavi.

„Ne isključujem mogućnost da, ako kršenja bude više od 0,1 i 0,2 posto, u naredna 72 sata donesem obavezujuću odluku da sva lica moraju da ostanu u svojim kućama i u svojim dvorištima ukoliko su na seoskom području. Kada o tome govorim, govorim pre svega o starim licima. Molim ih, to je najdisciplinovaniji i najodgovorniji deo našeg društva. Molim ih kao Boga, ovo radimo zbog njih. Neće stradati naša deca, stradaće naši roditelji. Zato ih molim da ne izlaze iz kuće. Molim vas, dragi penzioneri, kao Boga, ne moram da vam govorim koliko vas volim, sve ovo što radimo, radimo samo zbog vas. Samo ostanite u svojim kućama, ne izlazite nigde. Biće problema u svemu ovome. Organizovaćemo pomoć za donošenje onima koji su sami. Ako se dobro organizujemo, za deset dana počećemo da razmišljamo³ kako da pronađemo ljude, mladiće i devojke, koji će i u šetnju da vam izvode kućne ljubimce. A dajte pre toga da se organizujemo, jer nikad se s ovim niko nije suočio. Mnogo organizovanije zemlje od nas strašno su poklekle. Jezivo su poklekle.“

Iz ljubavi donose se odluke. Ljubav je usmerena, pre svega, prema penzionerima, „našim roditeljima“. Značenje roditeljstva se ubrzo depersonalizuje i smenjuje administrativnim imenovanjem „lica“. Tim licima se indirektnom naredbom izriče da „moraju da ostanu u svojim kućama i u svojim dvorištima ukoliko su na seoskom području“. Predsednik se obraća odsutnim „starim licima“ (zamenica trećeg lica množine „oni“) koja čine „najdisciplinovaniji i najodgovorniji deo našeg društva“. Neočekivano, naredba se zatim preobražava u molbu koja poredbeno vertikalizuje „stara lica“ i smešta ih u ravan Boga. „Obavezujuća odluka“ i „moraju“ se menja u „molim ih“ i „molim ih kao Boga“. Intenzitet izjednačava molbu sa molitvom, tako da sam čin dobija eho svetosti. Ako se sećate govora, zaista se može osetiti sakralna atmosfera kroz učestali hor imaginarnog „mi / naša zemlja / bitka / za naš narod“. Vertikala i uspostavljena jednakost između „roditelja“ i Boga se pojačava trenutkom stradanja nad kojim predsednik unapred žali. Time čitav govor dobija obredni ton žaljenja koje se namenjuje budućnosti. U psihologiji je ovaj fenomen poznat kao anticipatory grief – prateći voljenu osobu na samrti, mi unapred žalimo njenu smrt.

Međutim, uprkos preuranjenoj žalosti, nada u život postoji i odsutno treće lice se preobražava u prisutno prvo lice množine „Molim vas, dragi penzioneri, kao Boga, ne moram da vam govorim koliko vas volim, sve ovo što radimo, radimo samo zbog vas.“⁴

„Stara lica“ su postala „dragi penzioneri“, ponovo vertikalizovani molbenim poređenjem sa Bogom (u smislu „Kao što bih Boga molio, tako molim i Vas“). Molba / molitva biva pojačana iskazom ljubavi. Iskaz je dat kao mera za količinu „koliko“ koja pretpostavlja opšte znanje u vidu „Zemlja je okrugla“ – „ne moram da vam govorim koliko vas volim“. Ovaj veoma intimni čin ima još jednu funkciju – on objašnjava zašto se mere discipline i kontrole preduzimaju iz ljubavi koja je potpuno okrenuta Drugom „samo zbog vas“.

Ako bismo izdvojeno posmatrali iskaze i uzdali se u mogućnost brige za Drugog, navedena izjava ljubavi bi se mogla tumačiti kao izjednačavanje između vladajućeg subjekta i subjekta (nad) kojim se vlada. Sistem discipline i kontrole bi mogao nestati. I molba / molitva da se ostane kod kuće bi kuću uvela u značenje bliskog i sigurnog.

U prvim trenucima strepnje za svoje bližnje starije od 65 godina poverovala sam u mogućnost brige i molbe da se ostane „u svojim domovima, posebno vi u gradovima“.

„Molim vas zato što vas i toliko i volim i volimo. Vi ste meta ovog napada. Molim sve nas, mlađe, nas sredovečne i starije od sredovečnih da ne idemo kod najstarijih. Da njih poštedimo toga, da im ne šaljemo decu, da posećuju deke i bake. Da pustimo deke i bake da budu sami mesec dana, da nam prežive ovo. Znam koliko im je teško bez svojih unuka, bez svoje dece, al to je najbolji način, to je jedini način da prežive. 368 ljudi je danas umrlo u Italiji. Više od 300 ljudi samo u oblasti Milana, Bergama i Breše. Zato molim, nadam se da smo nešto tim molbama i prethodnih dana nešto uspeli da učinimo”.

„Dragi penzioneri“, „naši roditelji“, „stara lica“ postaju bake i deke.⁵ Ova smena pokazuje kako predsednik posmatra grupu koju treba spasiti disciplinom i kontrolom. „Volim“ i „volimo“ spaja individualno i kolektivno „Ja“ predsednika što sugeriše već navedenu sveprisutnost i time panoptičnost. Oscilacije između radničkog, intimnog i administrativnog diskursa (penzioneri/ roditelji/ lica/ bake i deke) kriju napetu igru između nevinosti, krivice i kazne. Naposletku, reč je samo o licima koja se posmatraju u penalnom svetlu. Setite se pisanog – okamenjenog – jezika dokumenata u kojima nema pojedinaca već samo „lica“.

„Sad uz ovu molbu, molim vas da nas niko ne natera da donosimo naredbu. Jer svim ovim što govorimo štitimo drage penzionere, drage roditelje, drage deke i bake, štitimo vas.“

U ovom trenutku, predsednik razlikuje molbu i naredbu. Pre toga, naredba se spominje samo kao mogućnost. Kao što ćemo videti, nakon što je premijerka Ana Brnabić kontrolnim pogledom (u pokretu iz svog vozila – odista imitacija horizontalne panorame) ustanovila niz prekršaja, molba je morala postati naredba.

Ovakva dramaturgija prevencije protiv zaraze institucionalizovala je svakodnevni život u sveukupnosti. Odlazak „starijeg lica“ u kupovinu krišom bivao je deo krivično-kaznenog ritma svakodnevice. Svakodnevice u kojoj je postojao (postoji) 1. „nevidljivi neprijatelj“, kriminalac prvog reda, tj. virus koji očigledno predstavlja biće sa svešću jer biva naš neprijatelj, 2. zatim njime uzrokovano ratno stanje, dakle sam rat koji treba da vrati red, 3. odbrambeni stroj države i 4. kriminalci drugog reda kao što su „stara lica“ ili bake i deke, a i sam „narod“ (u vreme zabrana). Ova sekundarna grupa biva zanimljiva jer se (uglavnom, ako izuzmemo novinare poput Ane Lalić) ne tretira kao izdajnik u smislu saradnje sa „nevidljivim neprijateljem“ već kao prekršilac pravila rata.

Kuća / dom postaje prostor poslušnosti u okviru režima nekretanja (imobilnosti).⁶ Prizivam u sećanje ekspresionističku dramu Slavka Gruma „Događaj u mestu Goga“. Glavni lik je samo mesto Goga naseljeno oronulim kućama. Scene života čine sobe u kojima ljudi „moraju“ da žive. I oni gotovo nepokretno životare prostorom. Reč je o paradoksalnom jedinstvu fragmentarnih izolacija i zajedništva. Filozof Mirt Komel pruža istančanu analizu drame kroz prizmu dodira kojom najpre svetovi živog i neživog stupaju u odnos.⁷ Pozajmljujući perspektivu dodira, Komel objašnjava da čovek biva isto što i svet oko njega/ njih („a human being is the same as an animal, which is the same as a plant, which is the same as a stone, which is the same as a human being“).

Rečima jednog od likova drame: „Mnogo je soba u našem gradu. Svugde zidovi, stolovi, kredenci; usred njih, ljudi; oni polažu svoje ruke na objekte i imaju odnose. Ja imam tebe i imam flautu.”

Kako Komel objašnjava, prema izvesnom fetišističkom kodu, u celom gradu, objekti sa kojima se uspostavlja odnos (dodira) tretiraju se kao ljudi. S druge strane, sa ljudima sa kojima se takođe stupa u odnose ophodi se kao sa objektima. Smehotvoran i gorak tekst „Orvel među nogama“ upravo zato duboko pogađa ne-prirodu tadašnje stvarnosti.⁸ Iako poetske slike preterivanja i igre, „Zapečaćeni stanovi“ i „ukočenost u mestu“ sugerišu (na)meru vladajućeg – da ljudi u svojoj ukočenosti postanu nalik neživim objektima.

Jedino takav umrtvljen pejsaž kuća i soba postaje otvoren za manipulaciju, kontrolu i nasilje. U gradu Gogi čin seksualnog nasilja je deo svakodnevnog života; on pretvara žrtvu u objekat (prilikom nasilnog pokušaja Preliha, Hana postaje „beživotna stvar“ – “she hangs limp in his arms like a lifeless thing”).

Umrtvljen pejsaž Srbije je oživeo ukidanjem vanrednog stanja 6. maja. Ulice su se pretvorile u zvučne predele žagora i smeha u nanizanim kafićima (naravno, to važi za sloj koji tu graju sebi može da priušti). U međusobnoj čežnji, počela su okupljana.

Ljubavlju, vlada je ubrzo odobrila okupljanja do hiljadu (1000) ljudi.

Data dozvola je usvojila eksponencijalni rast dostižući cifru od 1000. Samo ljubavlju prožeto razumevanje čežnje u izolaciji, odsustvu i tišini, moglo je doneti ovakvu odluku… Mera, red i kontrola nisu bili više potrebni.

Polufinale KUP-a Srbije, izbori i slavlje zbog pobede na izborima su se odigrali u duhu ne-reda i ne-kontrole. Sam Rable bi pozavideo tom slavlju u okvirima narasle i nekontrolisane moći.

Od zatvaranja (setite se etimologije: zatvor – zatvaranje) do karnevalske slobode našli smo se pred brojnim umrlicama u Tutinu, pred devojčicom koja prima infuziju u zadnjem delu prašnjavog dvorišta, pred iscrpljenim lekarima i strogom NE pomoći iz Bosne i Hercegovine.

Ne-kontrola se otela i narod je preterao. Zaista je potrebno nasilje, što je Radomir Nikolić izrazio putem sjajne metonimije da je narodu potrebna motka.

Dakle, policijski čas se mora uvesti. Leto je nastupilo, temperature rastu i vrata se moraju zatvoriti pred naletom neprijatelja koji krivicom naroda ponovo napada zemlju.

Da li su ljudi u Srbiji (kao) objekti koji će pristati da se zatvore? S jedne strane, činilo se kao jesu. Kakav je ishod izbora… Setite se zastava okačenih „u čast najvećeg hrišćanskog praznika Uskrsa“, njih 10.000, „jer se veliki broj građana Beograda obratio opštinama i volonterskim centrima kako bi dobio zastavu i istakao je na svom domu“.⁹ Uistinu, ovde kao da nailazimo na žive ljude. Za njih je „dom“ „svoj“. I ne samo to. „Isticanjem“ zastave „dom“ imitira instituciju države. Verovatno da ove akcije pripadaju i dalje pejsažu kuća i soba u kojima se režim nepokretnosti poslušno ispunjava. Pitam se kako bi Elfride Jelinek (Elfriede Jelinek) prelomila ove predele koji će utvarno pamtiti nasilje.

Ovaj zapis se završava nadom u nešto drugačije tragove života. 26. aprila 2020. izolovani i gotovo iscrpljeni, neki su u svojim domovima prepoznali objekte poput šerpi, kutija, pribora za kuvanje i pištaljki iz devedesetih kao rekvizite za izmenu drame dodira totalitarne ljubavi (da li to postoji?).

Zatim, 7. jula iste godine desio se izlazak.

Ovaj esej je retrospektivne prirode. Želeo je da podseti na ljubav, ali ne na onu poput Hanekeove gde postoji (naravno uznemirujuća) prožetost sa smrću. Ovde se, ako smem tako da kažem, nalazimo u prožimanju ljubavi i ubistva. Želela sam da podsetim na svevideću ljubav i disciplinske mere kroz priložene isečke govora predsednika Republike Srbije.

Tekstom teče nada u međusobnu brigu kroz fizičku distancu, respiratornu etikeciju uz pridržavanje ostalih higijenskih propisa, kroz odložene drage velike skupove za „uskoro“, i ostanak „kod kuće“ u smislu poznatog, bliskog, ali i kroz izlazak iz prostora nasilja!

april-juli 2020, Berlin

Autorka živi i radi u Berlinu. Završava doktorske studije na Humboldtu (Institut für Slawistik), saradnica je Centra za istraživanje granica (B/orders in Motion (EUV)).

Ovaj esej je napisan uz podršku Marije Karadžić, Blage i Milana Mandića.

Peščanik.net, 09.07.2020.

KORONA

1. Vidi: Tomić, Zoran R. „Ostanite van kuće, uskoro!“, Peščanik, 25.4.2020.
2. Hinton, Alexander Laban. 2014. „Genocide and the Politics of Memory in Cambodia. Hinton, Alexander Laban, Thomas La Pointe, and Douglas Irvin-Erickson. 2014. Hidden Genocides. Power, Knowledge, Memory. New Brunswick, New Jersey, and London: Rutgers University Press.
3. Dakle, tek za 10 dana će vlada početi da razmišlja šta da čini. I kako. To znači da 10 dana plus izvestan period lica od 65 godina i nadalje ostaju u potpunosti zatvorena, zajedno sa svojim kućnim ljubimcima.
4. Vidi Berintano, Scott. „That Discomfort You’re Feeling Is Grief“. Harvard Business Review, March 23, 2020.
5. Ovde bi bila dragocena analiza odnosa prema starosti / godištu koji jasno predstavlja vid diskriminacije (ageism).
6. Ma, Xiao. „Regimes of (Im)Mobility in the Time of Pandemic“. COMPAS, 20.4.2020.
7. Komel, Mirt. 2018. “Touch in the Town of Goga: Touch and Repetition in Slavko Grum’s An Event in the Town of Goga“. Maska, Volume 33, 191-192, 70-77(8).
8. Stojanović, Ljubodrag. 2020. „Orvel među nogama“, Peščanik, 2.4.2020.
9. „Podela novih 10.000 zastava Beograđanima“, Studio B, 24.4.2020.