Po svemu sudeći bauk javnog sektora, i dalje kruži Srbijom, ako je verovati Mijatu Lakićeviću. U svom autorskom tekstu pod nazivom Državni posao, koji verovatno sa namerom aludira na popularnu televizijsku seriju, Lakićević ne samo da vrši zamene teza, već uopšte ne posmatra kauzalne odnose.
Tako se odmah na početku osvrće na činjenicu da se radna mesta u javnom sektoru kupuju. Cena radnog mesta medicinske sestre je, kaže Lakićević na osnovu policijskih podataka, 13.000 evra. Pošto je to “investicija” koja se navodno isplati za dve godine, to znači da posle isteka tog vremena medicinska sestra koja je radno mesto kupila počinje da ubira nekakav “profit”.
Lakićević se onda fokusira na prosvetne radnike koji (zajedno sa ostalim radnicima javnog sektora) imaju mogućnost da štrajkuju i traže veće zarade. Pri tom, kako Lakićević kaže, njihove plate nit su velike nit su male, a radno mesto u prosveti je privilegovano. Lakićević se osvrće na privatni sektor u kojem se za povratak uloženog mora čekati i po 10 godina. Navodno sve ovo znači da je radno mesto u javnom sektoru privilegija, a ne posao. Šta je ovde problem? Pa najobičnija zamena teza, i to ne jedna.
Nije nama loše zato što smo korumpirani, već upravo suprotno, korupcija postoji zato što nam je loše. U situaciji u kojoj realna nezaposlenost ne opada već više od 10 godina, siromaštvo i jaz u razlikama u dohotku konstantno rastu, pa treba za početak razumeti zbog čega ljudi imaju takve strategije preživljavanja. U situaciji strukturne nezaposlenosti ljudi kupuju radna mesta. Naravno da će učiniti sve da sebi i bližnjima obezbede egzistenciju.
Zaključak da su radna mesta u javnom sektoru privilegovana zbog toga što imaju mogućnost štrajka je još jedna zamena teza. Nije problem u tome što oni imaju pravo da štrajkuju, problem je u tome što zaposleni u privatnom sektoru nemaju pravo ni da se organizuju, ni da stupe u štrajk, što je zacementirano novim Zakonom o radu. Zaista mi nije jasno kako radno mesto u prosveti može biti privilegovano, pogotovo kada imamo u vidu nivo odgovornosti koju ti ljudi imaju.
S druge strane, napadi na radnike u prosveti od strane učenika su sve češći. Dakle mogućnost da se dobije prelom kuka i nadlaktice, što se desilo nastavnici matematike u jednoj gimnaziji, spada u opis privilegovanog radnog mesta.
Lakićević zatim primećuje da prosvetari uglavnom traže veće plate, a ne bune se zbog toga što su programi stari, što je škola dosadna, što ne idu na seminare za usavršavanje i tako dalje. Naravno, posledica toga je, prema Lakićeviću, ta da prosvetari loše obavljaju svoj posao, a deca iz škola izlaze bez znanja. A zašto bi uopšte neko tražio da ide na seminare usavršavanja, ako ne može da zadovolji svoje osnovne egzistencijalne potrebe? A deca nemaju nikakvu motivaciju da uče. A i zašto bi je imali, kada su svesna da ih znanje iz škole neće prehraniti. Jasno je da bez sigurnosti i mogućnosti zadovoljenja egzistencijalnih potreba nema ni daljeg usavršavanja, što je Maslov odavno primetio.
I povrh toga, prosvetari su preopterećeni poslom. Ne samo da je maksimalni dozvoljeni broj učenika po odeljenju prevelik, nego se često i ova regulacija krši, pa imamo slučajeve da jedno odeljenje ima i do 43 učenika. Tome treba dodati da u Srbiji u prosveti radi 1,95% ukupnog stanovništva, dok je evropski prosek 3,46%. Pogledamo li ove brojke za zdravstvo, videćemo da su i ti radnici preopterećeni. U Srbiji u zdravstvu i socijalnoj zaštiti radi 2,24% populacije, dok je evropski prosek 4,74%. Neverovatna slučajnost je da se Lakićević ustremio baš na ove dve profesije koje su u Srbiji preopterećene, nedovoljno plaćene i koje sa sobom nose ogromnu odgovornost.
Na kraju, sledeći put kada se gospodin Lakićević bude provozao sa gospodinom Vučićem avionom, predlažem da umesto partije šaha pogleda kroz prozor. Možda ugleda stvaran svet.
Peščanik.net, 14.10.2014.
Srodni link: Mijat Lakićević – Državni posao
RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU