Tašmajdanska tišina

Utišalo se toliko da se muva čuje. Tišinu samo ponekad naruši zanos već započete izborne kampanje, kad koalicioni drugari iznesu po nešto prljavog veša o kome smo i sami šuškali, ali dokaza crno-na-belo nismo imali. Zapanjujuće je kad se šuškanja potvrde. Jer dok se samo šuška, činjenice izgledaju još nestvarnije. Šaputanje da je Dinkić transferisao mnogo više para opštinama gde su vladali njegovi, iz G 17 plus, pa je tada i centralizacija bila dobro došla; tačno je da je smislio NIP da bi nastavio istu stvar, čisto centralistički, da gradi puteve i puteljke po gudurama Srbije, gde ima svoje ljude i potencijalne birače. Centralizacija je odlična da se državnim parama kupuju glasovi. Pritom se računa da su se glasovi građana toliko utišali da političari mogu da rade šta hoće. Jer, ko im šta može!

Jedan masakar obavljen je u najvećoj tišini, onaj tašmajdanski. Jedna odlično sročena denuncijacija iz pera Slobodana Giše Bogunovića u Politici se provukla, ali je brzo bila zaturena. Niko se nije nadovezao. Pokrenute su trupe anesteziologa da se priča ne bi širila. I za sada je uspelo, uprkos činjenici da se ta bruka vidi golim okom. Dovoljno je da poznajete veliki tašmajdanski park, da njime prošetate, i sami zaključite šta se tu dogodilo.

Šta se vidi na prvi pogled? Flora je drastično počupana. Nema onog divnog džinovskog žbunja, i mistike koju je ono stvaralo, odvajajući park od ulične vreve i prolaznosti. Sada park izgleda kao tepsija, providna prema ulici na sve strane. Mnogo je kamenja koje se uzbrdo talasa prema spomeniku kome nije mesto u Beogradu. Posečena su mnoga stabla da bi se napravilo sijaset nepotrebnih kaldrmisanih staza. Posečeno je ni manje ni više nego osamdeset najlepših stabala! Ovog puta je sve rađeno u tajnosti i nije bila potrebna ona predstava o “bolesnim platanima”. Tada još nije bila uvedena ova jeziva tišina. Pobunjena javnost, makar i slabačka, postojala je.

A šta se znalo pre masakra tašmajdanskog parka? Znalo se da će za rekonstrukciju parka država Azerbejdžan dati dva miliona evra, pod uslovom da se podigne spomenik diktatoru Gajdaru Alijevu, ocu sadašnjeg Alijeva, takođe diktatora. Već to je bilo dovoljno šokantno. Usred Beograd, u najlepšem parku, graditi spomenik diktatoru Azerbejdžana. Pritom niko ne zna ko je taj čovek. Radi se o čistoj ludosti diktatora sina, koji je rešio da po svetu podiže spomenike svom ocu, tako što će da ih plati i sirotinji popravi zapuštene parkove. Da stvar bude još gora, odbornici su ovu bruku izglasali, uz samo jedan glas protiv (iz LDP-a).

Međutim, ne zna se šta su sve odbornici izglasali. Ne zna se ni kako je uopšte došlo do te ludačke pogodbe da se usred Beograda gradi spomenik Gajdaru Alijevu, azerbejdžanskom diktatoru. Koja bi država na svetu dozvolila da se centar njene prestonice kasapi, da bi se zadovoljile smešne pobude azerbejdžanskog (ili bilo kog drugog) diktatora? Kruži priča da je posao ugovorio Boris Tadić, kad je bio u poseti toj zemlji. Možda je “posao” ugovoren iz zahvalnosti što ta zemlja nije priznala Kosovo. Možda je patriotizam ujedinio odbornike, predsednika i gradonačelnika. Možda ih je povezala bezobzirnost takve odluke, jer im i tako niko ne može ništa.

Ispostavilo se da to nije sve, da grad Beograd nije samo dobio dva miliona evra da rekonstruiše park i podigne spomenik diktatoru. Stvar je mnogo groznija. Prodata je rekonstrukcija parka, tog istorijski važnog prostora, nepoznatim planerima, za koje se šuška da žive i rade u Turskoj i da Beograd i naš park nikada videli nisu. Šapuće se da naši stručnjaci nisu smeli da se mešaju. Građani još manje. To je bilo strogo zabranjeno. Rekonstrukcija je u celini morala biti azerbejdžanska zamisao i izvedba. Njihovi planeri su imali odrešene ruke da rade šta hoće, da seku i čupaju koliko im se sviđa. I sekli su i “rekonstruisali” prema svom ćeifu.

Eh, trebalo je slušati šuškanja da bismo se odbranili od sopstvenih varvara. Možda smo mogli sprečiti ovaj nakazni poduhvat. I pre nego što je bruku temeljno obradio Slobodan Giša Bogunović, o kasapljenju parka se tiho govorilo među “kučkarima”. Izvodili su svoje ljubimce u jutarnje i večernje sate da obave biološke potrebe. U pola glasa su govorili: “mnogo su posekli”. Čulo se to i od “maderaša” koji su bacali zabrinute poglede na zimski pejsaž posečenih stabala.

Pozadina ove sramote još uvek je tajna.

Peščanik.net, 09.05.2011.