Ona je predstavljala različite stvari za različite ljude. Njene pristalice su smatrale da je neodoljiva zbog svog šarma, nežnog glasa i prijatne pojave, i ona je za njih bila obećanje svega najboljeg. Za sluge i radnike na njenom imanju u Larkani ona je bila gospodarica kuće, nestrpljiva i zahtevna. Za svoje političke saveznike i protivnike, Benazir Buto je bila političar s dobrim instinktom, vešta u prilagođavanju svog političkog raspoloženja, ali nepokolebljiva u ostvarivanju zacrtanih ciljeva.
Benazir Buto je bila proizvod vrhunskog zapadnog obrazovanja i istočnjačke feudalne kulture, i mnogi su je videli kao lučononošu demokratije i veliku nadu za svoju zemlju. No, bilo je i kritičara koji su je optuživali da je korumpirani egomanijak koji nikada neće da posluša bilo čiji savet. Za njih je ona bila pakistanska Evita Peron, žena sa IQ-om Hilari Klinton i čeličnom voljom Megi Tačer.
Njeni ambiciozni i moćni roditelji dali su joj ime koje na urdu jeziku znači “neuporediva”. Neprekidno svesna svog važnog mesta u istoriji, Benazir je svoju autobiografiju naslovila sa “Kćer sudbine”. Bilo da su je voleli ili mrzeli, i bez obzira da li je američki predsednik Džordž Buš doneo dobru odluku kada je ju je podržao i pohvalio je kao sjajnu nadu za demokratiju u Pakistanu, ona je bila osoba koja je na svakog ostavljala snažan utisak.
Tog fatalnog četvrtka popodne, Buto je bila na predizbornom mitingu u Ravalpindiju, gradiću u blizini velike vojne kasarne, samo nekoliko kilometara daleko od parlamenta i ministarstava u prestonici Islamabadu. Želela je da se predstavi kao odlučni borac protiv islamističkog terorizma i kao spasilac Pakistana. Ona se krajem oktobra vratila u Pakistan posle osmogodišnjeg egzila i istraživanja javnog mnjenja su govorila da je njena Pakistanska narodna partija (PPP) najjača partija uoči parlamentarnih izbora koje je predsednik Pervez Mušaraf raspisao za 8. januar.
“Alah je odlučio o času moje smrti”
U oštrom zimskom vazduhu se osećalo da je na pomolu neka promena dok je ona, zamotana u beli šal, sedala u belu limuzinu na čijem je otvorenom krovu bio zakačen megafon. Kola su se polako kretala kroz gomilu koja ju je pozdravljala, što je pravi košmar za svakog ko se bavi obezbeđenjem. Ali Benazir Buto je insistirala na tome da bude u direktnom kontaktu sa ljudima, iako je tek po dolasku u zemlju, oktobra meseca, za dlaku izbegla atentat u kome je bombaš-samoubica u Karačiju ubio 140 ljudi. “Alah je još odavno odlučio koji će biti čas moje smrti”, rekla je tada svojim zabrinutim pristalicama.
Posle obraćanja u parku u Ravalpindiju, sela je u automobil koji je krenuo ka kapiji parka gde je već čekala druga grupa pristalica. Uprkos upozorenjima da će možda biti pokušan atentat, Buto se popela na sedište automobila da bi mahala kroz otvoreni krov. U tom trenutku je ubica shvatio da mu se pružila odlična prilika.
Čulo se nekoliko pucnjeva. Prema zvaničnom izveštaju, Benazir Buto nisu ubili samo meci. U tom izveštaju stoji da je potom eksplodirala bomba koje joj je raznela glavu, i ubila još dvadeset ljudi koji su se našli u blizini. Međutim, narednog vikenda se pojavio video-snimak koji, kako se čini, potvrđuje teoriju onih koji su bili prisutni i koji kažu da je ubijena mecima iz pištolja. Na snimku se vidi čovek koji iz blizine puca na nju. Posle ispaljenih hitaca vidi se kako se njena kosa i beli šal trzaju unazad. Njeni saveznici optužuju vladu da pokušava da prikrije koliko su zapravo bile slabe mere obezbeđenja na tom skupu, ali njen suprug je odlučio da ne dozvoli autopsiju, što znači da je moguće da pravi uzrok smrti nikada neće biti otkriven.
Poslednja nada za mirnu budućnost
Ali zato je sasvim jasno šta se dogodilo odmah posle napada. Na jednoj slici se vidi čovek koji sedi, s nevericom gleda u daljinu, a oko njega je prizor pokolja, drugi vrište u očaju. Grupa njenih gnevnih pristalica pokušava da provali vrata bolnice u koju su je odneli. Kao da ne shvataju da više nema nikakve nade – iako su videli njeno telo prekriveno krvlju – oni su pokušali čak da provale i u operacionu salu.
Doktori su proglasili smrt Benazir Buto u 6 sati i 16 minuta popodne po lokalnom vremenu, 27. decembra 2007. Tog datuma, i tog trenutka, verovatno se ugasila poslednja nada za mirnu budućnost u Pakistanu.
Ali ko ju je ubio? Da li su to bili teroristi Al Kaide? Oni već mesecima prete da će ubiti Benazir buto zato što je izrazila podršku Mušarafovom napadu na Crvenu džamiju u Islamabadu kada je trebalo izvesti islamiste koji su se u njoj zatvorili. Ona je takođe objavila rat svim radikalnim verskim fanaticima. Ili su možda ubice agenti zloglasne pakistanske obaveštajne službe ISI, koji žele da izravnaju neke stare račune? Ili možda iza napada stoje pristalice Navaza Šarifa, glavnog protivnika Buto i njenog dugogodišnjeg suparnika? Da nije možda u pitanju osveta za pokušan atentat na Šarifa, koji se dogodio samo nekoliko sati ranije – kojom prilikom je Šarif ostao nepovređen, ali su zato poginula četvorica njegovih pristalica.
Nekoliko sati posle ubistva, čovek koji se predstavio kao portparol terorističke mreže Al Kaida, pozvao je novine Asia Times i rekao da oni preuzimaju odgovornost za ubistvo. Stručnjaci iz američkog FBI su veoma brzo rekli da se ta tvrdnja može smatrati “prilično uverljivom”.
“Mušaraf je odgovoran”
Više sati posle njene smrti, objavljen je mejl koji je ona poslala svom američkom prijatelju i savetniku Marku Zigelu 26. oktobra, a koji je on prosledio CNN-u. “U slučaju moje smrti”, piše ona u toj poruci u kojoj Zigela moli da je objavi ukoliko bude ubijena, “za to odgovornim treba smatrati Mušarafa”. To je mračna poruka političara koji veruje da se neće izvući – žene koja je odlučna da njena reč bude poslednja, da ona bude ta koja će protumačiti ono što se događa, čak i ukoliko sama prethodno strada. U tom mejlu Buto optužuje pakistanskog predsednika da nije učinio dovoljno da spreči njenu pogibiju: “Nema nikakve šanse da se ono što se događa (u smislu toga što me sprečavaju da uzmem privatne automobile, ili koristim zatamljena stakla i slično), događa bez njegovog znanja”.
Iako sve deluje moguće, jedna stvar je izvesna: Pakistan polako zapada u haos. Bombe se detoniraju u Pešavaru, Lahoreu i u još desetinama mesta, ali naročito u najvećem gradu Karačiju, u južnoj Sind provinciji, gde je i sedište partije PPP. Više od 30 ljudi je poginulo u neredima koji su se dogodili tokom 24 časa od atentata, a tokom vikenda je poginulo još najmanje desetoro. Pripadnici snaga bezbednosti su dobili naređenje da u pokušaju da uvedu red i mir mogu da pucaju na demonstrante čim ih uoče.
Čitav svet je bio šokiran i konsterniran. Političari i na Istoku i na Zapadu, bez obzira na svoja ideološka ubeđenja, jednoglasno su izrazili zgražavanje nad ubistvom. Američki predsednik Buš je rekao da je to bio “kukavički čin” i zahtevao da se pred lice pravde izvede onaj ko je to učinio. Francuski predsednik Nikola Sarkozi i nemački kancelar Angela Merkel su upotrebili gotovo iste reči osuđujući napad. Manmohan Sing, premijer Indije, pakistanskog arhineprijatelja, izjavio je: “Ovaj subkontinent je izgubio izuzetnog vođu koji je radio za demokratiju i pomirenje u svojoj zemlji”.
Uveče istog dana kada je Buto ubijena, predsednik Mušaraf je objavio trodnevnu žalost. On je tek sredinom decembra ukinuo vanredno stanje koje je uveo šest nedelja ranije, a zatim je, podnoseći ostavku na mesto vrhovnog komandanta vojske, otvorio put ka slobodnim izborima. S obzirom na trenutno, zagrejano raspoloženje u Pakistanu, malo je verovatno da su mogući mirni izbori. U stvari, moguće je da će uskoro ponovo biti uvedeno vanredno stanje.
Mnogi stručnjaci sumnjaju da će veoma nepopularni predsednik, koga pogrdno nazivaju “vašingtonskim lakejom” i “Bušarafom”, biti u stanju da spase zemlju od haosa. Košmarni scenario onoga što bi se moglo dogoditi uključuje i građanski rat, gubitak kontrole nad nuklearnim oružjem, terorističke grupe koje slobodno deluju u mnogim delovima zemlje, gde se mogu skrivati i avganistanski talibani, zatim mogućnost napada na Indiju, borba za Kašmir i destabilizacija čitavog regiona.
“Najopasnija zemlja na svetu”
Pakistan nije tek još jedna zemlja koja može da se pridruži ostalim “neuspelim državama”, što je kategorija koja obuhvata zemlje poput Somalije ili Burme. Pakistan ima 160 miliona stanovnika i pun je eksplozivnih protivrečnosti i sukoba. On je istovremeno krajnje siromašan, i ima nuklearno oružje; bliski je saveznik Sjedinjenih Država, ali i rasadnik islamističkog nasilja – istovremeno zemlja Buša i Bin Ladena. Pakistanske vojne vođe spadaju među najkorumpiranije na svetu, ali SAD i dalje šalju u Islamabad najsavršenije naoružanje i milijarde dolara pomoći.
Robert Galuči, viši savetnik u Vašingtonu već dugi niz godina, rekao je da Islamska Republika Pakistan “predstavlja najveću pojedinačnu pretnju nacionalnoj bezbednosti Sjedinjenih Država”. Newsweek naziva Pakistan “najopasnijom zemljom na svetu”. Kako kaže Farid Zakarija, stručnjak za islam i Bliski istok, “ukoliko postoji glavni front za borbu protiv terorizma, onda to nije Irak već Pakistan”.
Pipci pakistanskog terorizma su dugački i dopiru duboko u Evropu. Britanska obaveštajna služba veruje da se 4 000 islamističkih ekstremista, uglavnom britanskih državljana koji su obučavani u kasarnama na granici sa Avganistanom, već nalazi u Velikoj Britaniji. (…)
Ti radikalni ekstremisti mogu imati samo koristi od smrti Benazir Buto. Oni su želeli da ona bude eliminisana, želeli su da se ukloni taj političar koji predstavlja, barem prema onome što javno govori, upravo sve što oni najviše mrze: okretanje Zapadu, vladavina prava i nezavisno sudstvo, jednaka prava za žene. Za njih je naročitu pretnju predstavljao njen zahtev da država finansira “sekularno” obrazovanje koje bi bilo van dohvata njihovih moćnih vojnih baza i medresa, verskih škola u kojoj se obrazuje 1,5 milion mladih muškaraca. Islamisti već imaju kontrolu nad nekim delovima zemlje, i mogu da se slobodno kreću po selima, pa čak i po velikom Karačiju.
Mnogo bombi i krvi
Januara prošle godine bombaši samoubice su napali hotel Mariot u Islamabadu, a zatim i policijsku stanicu u Pešavaru. U februaru su napali “Voz prijateljstva” koji saobraća između Delhija i Lahorea i ubili 58 ljudi. Narednog dana je Zila Huma Uzman, lokalni političar, ubijena u Pendžabu. Napadač je rekao da je samo sprovodio Božju volju – Zila Uzman nije imala na sebi maramu.
U julu su se radikalni studenti zabarikadirali u Crvenoj džamiji u Islamabadu. Kada je vojska intervenisala, nastradalo je više od 100 ljudi. Abdul Raši Gazi, vođa studenata, prethodno je izjavio: “Naša krv će biti prvi korak u islamskoj revoluciji”. Sredinom decembra je bombaš samoubica ubio 50 vernika u džamiji blizu Pešavara. Meta je očigledno bio bivši ministar unutrašnjih poslova, koji je uspeo da izbegne eksploziju.
Situacija izmiče kontroli i u pograničnom području između Pakistana i Avganistana. U Vaziristanu, mestu gde se centralne vlasti nikada nisu mnogo pitale, sve su intenzivniji sukobi između radikalnih islamskih pobunjenika i vojske. “Plemensko područje pod upravom savezne države”, koje obuhvata teritoriju veličine Belgije, ekonomski je nerazvijeno i veoma zaostalo. U njemu živi oko tri miliona ljudi, od koji su većina neuki i nepismeni, pa tako i lak plen za ekstremiste i njihove jednostavne “istine”.
Vaziristan je postao praktično druga kuća za talibane i Al Kaidu, koji tu mogu, praktično bez ometanja od strane vlasti, da operišu i regrutuju borce. Gotovo svakodnevno grupe samouverenih ekstremista patroliraju tim planinskim predelima i pronalaze nove bombaše i samoubice. Veruje se čak i da Osama bin Laden trenutno boravi u Vaziristanu.
Pakistanski ekstremisti, koje su ranije u tajnosti podržavale pakistanske vlasti (nadajući se da ih mogu iskoristiti za sukob oko Kašmira), sada su moćniji nego ikad i predstavljaju pravu pretnju za Islamabad. I njihov uticaj samo raste. Mnoge plemenske vođe otvoreno iskazuju simpatije za militariste – što je delom i reakcija na to što je poslednjih godina u napadima državne vojske ginulo i mnogo civila.
Osim što se opiru kontroli državnih vlasti, pobunjenici iz Vaziristana i drugih plemenskih područja uspeli su da ubede stotine vojnika i policajaca da promene stranu. Primirja između plemenskih vođa i vojske, koja bi trebalo da pomognu uspostavljanju mira u tim opasnim predelima, nisu imala nikakvog pozitivnog učinka. Teroristi su proširili svoj uticaj i na dolinu Svat, nekada popularno izletište za Pakistance koji žive u Islamabadu. U mesecima koji su prethodili ubistvu Benazir Buto, bombaši samoubice su se ubijali svakih nekoliko dana – a kako je vreme prolazilo, sve češće.
Ali nemaju samo islamisti koristi od ubistva Benazir Buto. U vojsci i obaveštajnim službama bilo je ljudi koji, budući da nisu bili sigurni da li oslabljeni Mušaraf može da ih zaštiti, koji su videli veliku pretnju u obećanju Buto da će njihove aktivnosti ubuduće biti transparentnije. I oni mogu biti ti koji se kriju iza ubistva.
“Sve zemlje imaju vojsku, ali ovde vojska ima zemlju”, rekao je jednom pakistanski nuklearni fizičar profesor Pervez Hudbhoj. Generali su direktno upravljali zemljom tokom 33 godine njene istorije, a 27 godina su vukli konce u pozadini dok je uprava navodno bila “civilna”. Vojska broji 619 000 vojnika i za nju se izdvaja četvrtina državnog budžeta, a njeni pripadnici uživaju različite privilegije. Ukoliko bi demokratija uzela korena u toj zemlji, visoki oficiri bi imali mnogo toga da izgube. Malo je toga što oni nemaju u svom posedu, i u čemu se ne krije neki njihov interes. Vojska, krijući se iza različitih fondacija koje rade u njeno ime, poseduje hemijsku industriju, elektrane i banke. Ona je najveći građevinski preduzimač u zemlji, poseduje cementare i fabrike obuće. Nije nikakvo čudo što se najpametniji i najambiciozniji ljudi odlučuju za vojnu karijeru kada oficiri tu čine nacionalnu elitu.
Problematična sigurnost pakistanskog nuklearnog naoružanja
Ta elita je, međutim, počela da se oseća nesigurno. Pervez Mušaraf, njihov glavnokomandujući tokom mnogo godina, nedavno je popustio pod pritiskom Vašingtona i Benazir Buto, te je skinuo uniformu i postao civilni predsednik. Još se nesigurnije osećaju pripadnici obaveštajnih službi, u kojima ima mnogo simpatizera talibana – zapravo je ISI i stvorila islamističke grupe. Previranja u pakistanskoj vojsci i među obaveštajcima nisu dobar znak kada se postavi pitanje svih pitanja – pitanje bezbednosti pakistanskog nuklearnog naoružanja.
Pre samo dve godine Mušaraf se hvalio da je spoveo ” bezbednosne mere najbolje na svetu ” u pogledu čuvanja nuklearnog oružja. Ali zapadne vlade nisu bile tako ubeđene u to. Niko ne može da predvidi šta bi se moglo dogoditi sa timom koji brine o bezbednosti oko 65 nuklearnih bojevih glava, u slučaju da Mušaraf bude svrgnut s vlasti.
“Istina je to da mi nemamo pojma koliko mere bezbednosti zavise od Mušarafa, a koliko njih je institucionalno obezbeđeno”, rekao je pre samo nekoliko nedelja jedan visoki američki zvaničnik za New York Times. Zna se da se bojeve glave čuvaju odvojeno od sistema za njihovo ispaljivanje, kao i da su detonatori na nekom trećem mestu. Obaveštajci veruju da u Pakistanu ima barem 12 različitih mesta na kojima se čuvaju delovi nuklearnog oružja. Centar za nuklearnu bezbednost, koji je deo programa vrednog 100 miliona dolara, koje finansira Vašington, još uvek se gradi. Ali kakva korist od svih tih mera bezbednosti ukoliko bezbednosni planovi dopadnu u ruke Al Kaide ili nekih drugih radikala?
(sledi nastavak)
Erich Follath, Hans Hoying, Daniel Steinvorth, Helen Zuber, Spiegel online, 31.12.2007.
Peščanik.net, 30.12.2007.
Srodni link: Teror, nuklearno oružje i neizvesna budućnost (2)
