Razlog za ubistvo Benazir Buto?
Zapadni stručnjaci upozoravaju da ne treba previše verovati pakistanskim obećanjima. Pre pet godina, Mušaraf je uveravao čitav svet, kao što to čini i danas, da nije moguće da nešto “procuri” iz pakistanskog nuklearnog programa. A upravo je u to vreme, Abdul Kadir Kan – zvani “otac pakistanske bombe”, zbog pomoći koju je pružio Pakistanu da postane nuklearna sila 1998. godine – dosta putovao. Kanu nije bila dovoljna uloga koju je igrao u svojoj zemlji. Kao simpatizer islamista, Kan je pravio dogovore sa Severnom Korejom, Iranom i Libijom – navodno bez znanja viših vojnih zvaničnika – i na crnom tržištu prodavao planove i centrifuge za obogaćivanje uranijuma. Kada je CIA 2004. godine iznela dokaze o njegovim nelegalnim aktivnostima, Mušaraf ga je zatvorio u kućni pritvor, ali mu nije oduzeo priznanja i medalje koje je dobio za osmišljavanje nuklearnog programa te zemlje.
Mala je verovatnoća da će Kan biti krivično gonjen. Međunarodna agencija za atomsku energiju, koja ima ulogu čuvara u ime UN, želela bi da mu postavi neka pitanja o dogovorima koje je pravio, ali pakistanska vlada ne dozvoljava ni inspektorima UN, niti američkim obaveštajcima da direktno komuniciraju sa Kanom.
Benazir Buto je nagovestila da je spremna na komrpomis u ovoj stvari i čak je govorila o mogućnosti da se ukine Kanov imunitet. Ukoliko Kan, čovek koji voli bombu, počne da govori, moguće je da bi predmet daljih istraga bili i viši obaveštajni i vojni zvaničnici, a možda i sam Mušaraf. Da li se u tome možda krije motiv za ubistvo Benazir Buto?
Pravila ne važe za Benazir Buto
Buto je oličavala snove i tragedije svog naroda i nacije više od bilo koje druge javne ličnosti. Pakistan je jedina zemlja na svetu koja sam svoj postanak duguje – tokom krvave podele indijskog potkontinenta 1947. na hindu Indiju i muslimanski Pakistan – islamu. Stepen do koga religija treba da utiče na državu, Ustav i pravni sistem, pitanje je koje i danas dovodi do podela u Pakistanu, toliko da je on 60 godina posle sticanja nezavisnosti i dalje zemlja koja se bori da pronađe svoj identitet i vrednosti.
Drugo centralno pitanje oko koga postoji podela jeste socijalna struktura. Posle sticanja nezavisnosti veliki zemljoposednici su upravljali svojim posedima kao srednjovekovni evropski feudalci, tretirajući svoje zaposlene kao jedva nešto više od pukih robova. Žene su u međuvremenu vezane za kuću na osnovu strogog tumačenja pravila purde, ili segregacije polova. Kao žene u Saudijskoj Arabiji, tako i pakistanske žene koje su žrtve silovanja mogu očekivati da će biti optužene za preljubništvo.
Ova pravila se nikad nisu primenjivala na Benazir Buto, “neuporedivu”. Rođena u Karačiju 1953, u najboljoj bolnici, negovana kao beba na porodičnom posedu u Larkani, živela je u luksuzu i slobodi. Njena liberalna majka, lepotica persijskog porekla, upoznala ju je sa domaćom i stranom književnošću još u detinjstvu. Otac ju je ohrabrio na proučavanje istorijskih arhetipova poput Jovanke Orleanke i savremene ženske lidere poput Indire Gandi. Buto se zapravo srela sa Indirom Gandi, ženom čiju će sudbinu kasnije podeliti na tako tragično sličan način, u svom tinejdžerskom dobu dok je pratila svog oca tokom njegove državne posete Indiji. Buto je govorila o Indiri Gandi kao o “ženi satkanoj od svile i čelika”.
“Moja ćerka će ući u politiku i postati premijer”, rekao je Benazirin otac, koji je preuzeo istu dužnost 1973. godine. Sama Benazir nije skrivala ubeđenje da je ona pozvana da zauzme taj visoki položaj, ne samo zbog želja svog oca, već i zato što joj je Bog poverio misiju: “Nisam ja ona koja je izabrala ovakav život”, napisala je u svojoj autobiografiji, istovremeno ponosno i prepuštajući se sudbini. “On je mene izabrao”.
Studirala istoriju i političke nauke na Harvardu. Tokom 1977, dok je bila student na elitnom britanskom univerzitetu Oksford, bila je prva Azijka koja je imenovana za predsednika poznatog debatnog kluba Oksfordske Unije, gde je pila jabukovo vino tokom žestokih političkih diskusija i flertovala sa kolegama studentima. Često je govorila o sebi kao o “detetu Istoka”, ali je ipak tokom svojih univerzitetskih godina stalno igrala ulogu zapadne lepotice, noseći uske farmerke, kratku majicu i seksi šminku. Politički je sebe svrstavala među “demokratske socijaliste”, i deklarisala se kao “zagovornik ljudskih prava”.
Ali, kada se vratila u Pakistan, Buto je pokazala da je savršeno prilagođena na feudalni sistem koji je omogućio životni stil njene porodice, uključujući sve autoritarnije ponašanje njenog oca unutar samog Pakistana. Bila je žena koja menja političke boje kao kameleon, predstavljajući se kao sirovi, duboko religiozni populista na selu, a kao prosvetljena, sekularna i svetska žena u gradu.
U julu 1977, pošto se vratila u Pakistan na samo nekoliko dana, njen otac je svrgnut u vojnom udaru. General Zia ul Hak, novi vođa, osudio je starijeg ul Haka na smrt u manipulisanom sudskom postupku. Mlada Benazir je posetila oca u zatvoru, što je za nju bilo preobražavajuće iskustvo. Ona i njena majka su se očajnički borile za život njenog oca, ali nisu uspele da spreče njegovo vešanje 1979. godine – u Ravalpindiju, mestu gde će i sama Benazir kasnije umreti mučeničkom smrću.
Posvećena stvari demokratije?
Ona se zaklela da će osvetiti svog oca i borila se da podstakne nasilje na ulicama. Vojna vlada ju je uhapsila i skoro tri godine držala u kućnom pritvoru. Ali, vojska nije uspela da slomi Benazir. To vreme je iskoristila za sklapanje tajnih saveza, i za sopstvenu političku karijeru iskoristila to što je njena porodica imala tako zlu, mučeničku sudbinu. Kasnije je imenovala sebe za “doživotnu predsednicu” Pakistanske narodne partije (PPP), što je čudna titula za jednu partiju koja je posvećena stvari demokratije.
Buto je omogućeno da emigrira u Veliku Britaniju 1984. godine, ali ona tamo nije ostala dugo. Posle smrti generala Zije ul-Haka u misterioznom avionskom udesu avgusta 1988, dobila je šansu, pojavila se kao glavni kandidat svoje partije na parlamentarnim izborima, i pobedila. Drugog decembra 1988. godine Buto je postala premijer, i time prva žena na čelu jedne islamske države.
Njena harizma i inteligencija znatno su nadmašivali njene talente kao vođe. Dok su je slavili na Zapadu, u Pakistanu su stvari izmicale njenoj kontroli. Nepotizam je došao na mesto mnogo reklamiranih socijalnih programa, za šta je delom kriv i njen suprug, magnat Ali Asad Zardari koji se bavio cementom. Uprkos imidžu moderne i samouverene žene, Buto je pristala na dogovoreni brak sa Zardarijem. Pohlepni Zardari koji je uskoro dobio nadimak “gospodin 10 %” zbog svoje navodne navike da se ugrađuje u sve velike državne ugovore. Na kraju je skoro osam godina proveo u pakistanskim zatvorima zbog korupcije.
Jedva da je prošlo 2 godine njenog prvog mandata, a njena Vlada je 1990. raspuštena zbog optužbi za korupciju. Dok je bila na položaju premijera, stručnjaci iz Transaparency International su Pakistan stavili na treće mesto na listi najkorumpiranijih zemalja u svetu. Sud u Švajcarskoj je na kraju osudio Buto i njenog muža na uslovnu kaznu zatvora zbog pranja novca.
Kad bi možda drugi digli ruke od svega, Buto je i dalje gradila svoju političku karijeru. Narednih godina ona i Navaz Šarif su se smenjivali na mestu premijera. Buto je zauzimala mesto premijera od 1993-96, ali uprkos obećavajućem početku, tokom svog drugog mandata nije bila naročito uspešna. Da bi oslabila stigmu zapadnjaštva, pokušala je da se predstavi kao predana muslimanka. Uprkos činjenici da je bila prosvećena, i da je ideološki bila suprostavljena islamizmu, dozvolila je svojim obaveštajnim službama da slobodno podržavaju talibane, nadajući se da će na taj način obezbediti uticaj Pakistana u uvek nemirnom Avganistanu. To je potez zbog koga će se kasnije kajati.
Vlast treba da ostane u porodici
Njen lični život je obeležen nizom tragedija. Ponekad se čak činilo kao da je njena porodica prokleta. Njen brat Šah-Navaz je umro u Južnoj Francuskoj, navodno su ga otrovali pripadnici pakistanske obaveštajne službe. Njen drugi brat, Murtaza, koji se priključio opozicionoj partiji, ubijen je pod nejasnim okolnostima tokom jedne policijske racije u Karačiju. U njenoj porodici su se pogrebi nizali jedan za drugim, i na kraju su ostali samo njena bolesna majka i troje dece. Njeni sinovi Bilaval, koji sada ima 19 godina i Baktvar, koji ima 17, kao i ćerka Asefa, stara 14 godina, za nju su gotovo jednako važni kao i politički poziv. Bilaval je upravo započeo studije na Oksfordu i sada je imenovan za naslednika svoje majke na čelu PPP – ali tu poziciju će zauzeti tek pošto završi studije. Njen muž, “gospodin 10%”, obavljaće tu dužnost do tada.
Pošto je ponovo otišla u egzil 1999. godine, Buto je osam godina provela u Londonu i Dubaiju, jačajući svoje veze sa američkom vladom, i vojnim liderom Pervezom Mušarafom. Prelomna tačka u njenoj karijeri se dogodila 11. septembra 2001. godine.
Posle terorističkih napada na Njujork i Vašington, Bela kuća je Mušarafu dala mogućnost da napravi sledeći izbor: ili će se pridružiti Amerikancima u njihovom “ratu protiv terorizma” ili će se izložiti riziku, kako je to rekao jedan od vodećih članova Bušove administracije, da “bude bombardovan dok se ne vrati u kameno doba”. Mušaraf je postao bliski saveznik SAD i dobio je milijarde dolara u vojnoj i ekonomskoj pomoći; on je pohapsio i sve glavne teroriste Al Kaide.
Međutim, veliko je pitanje da li je on uvek bio iskren prema svojim američkim saveznicima. Politički agilni Mušaraf, sa svojom sklonošću prema viskiju i nesklonosti prema poštovanju verskih pravila, sklopio je savez i sa islamistima i njihovim političkim predstavnicima. On je uveren da su mu islamisti potrebni da bi opstao na vlasti, uprkos činjenici da je za dlaku izbegao nekoliko pokušaja ubistva. Prema trenutnim procenama američkih obaveštajaca, Al Kaida se učvrstila u nekim oblastima Pakistana gde ne postoji vladavina zakona, i sada je u boljoj poziciji nego ikada da napadne Zapad.
Za američkog predsednika Džordža Buša ubistvo Benazir Buto je pravi košmar, pošto može da izazove, kao što i jeste izazvalo, gnevne proteste u gradovima muslimanske zemlje koja rapolaže nuklearnim naoružanjem, zemlje čijeg predsednika, Bušovog “prijatelja” Perveza Mušarafa koga mnogi, a naročito pristalice Benazir Buto, smatraju odgovornim za njenu smrt. Pakistanci na ulicama Karačija i Pešavara svog predsednika zovu “ubica Mušaraf”.
Vlada u Vašingtonu je polagala velike nade u Buto koja je bila deo njenog ambicioznog projekta stabilizacije zemlje koju su uzdrmali islamisti. Bela kuća je izvršila veliki pritisak na Mušarafa da dozvoli Benazir Buto da se vrati u zemlju, i Vašington je bio iza neobičnog aranžmana podele moći sa Mušarafom, generalom koji je na vlast došao vojnim udarom, aranžmana koji podrazumeva da on ostane na mestu civilnog predsednika Pakistana, dok bi ona dobila mesto premijera.
Sada su izbori dovedeni u pitanje i pakistanska Izborna komisija je prošlog vikenda preporučila da se odlože za barem nekoliko nedelja. S druge strane, PPP bi želela da glasanje bude što pre kako bi izvukla najveću moguću korist od toga što je zemlju preplavio talas simpatije za Benazir Buto.
Čini se da SAD tipuju da bi njen suprug možda mogao da pobedi na izborima. Na dan atentata američka državna sekretarka Kondoliza Rajs je telefonom razgovarala sa udovcem Ali Asifom Zardarijem, koji je došao na čelo PPP. Buto je najozbiljnije verovala da bi on mogao biti pakistanski Nelson Mendela i da se vratila na mesto premijera, jedan od njenih glavnih zadataka bio bi da osigura njegovu rehabilitaciju. Godinama je Vašington najviše podrške davao Mušarafu da bi zadržao Pakistan u anti-terorističkoj koaliciji. Ali, Buš je polako počeo da uviđa kako je predsednik Mušaraf, često kritikovan da je američki lakej, zapravo vrlo nepouzdan saveznik.
Problem terorizma
Džon Negroponte, zamenik američkog državnog sekretara, čovek specijalizovan za delikatne zadatke od Latinske Amerike do Iraka, bio je taj ko je u novembru mesecu uverio Mušarafa da treba da ukine vanredno stanje. On je tražio i da se Benazir Buto pusti iz kućnog pritvora i da se zakažu parlamentarni izbori.
To svedoči o izvesnom preokretu u držanju Bušove administracije. Od napada 11. septembra, amerika je dala 10 milijardi dolara Pakistanu da bi od Mušarafa i te zemlje napravila pouzdanog saveznika u borbi protiv islamističkog terorizma. Ipak, iako je 50 odsto tog novca otišlo na vojsku, terorizam je ostao najveći problem u Pakistanu.
Ukratko rečeno, Amerika zauzvrat nije dobila mnogo. Uprkos upozorenjima iz Vašingtona, Mušaraf je neprestano ulazio u taktičke saveze sa radikalnim snagama u svojoj zemlji. U međuvremenu, Amerika je počela da sumnja u to da Pakistan ima neku veliku ulogu u ratu protiv terorizma. Koliko prošle nedelje, američki Kongres je izglasao nova ograničenja za pomoć Mušarafu.
Tome nasuprot, Benazir Buto je Americi nudila mnogo jasniju i nedvosmisleniju poziciju. Njeni zapadni mentori su bili uvereni da je ona postala stvarni pobornik demokratije, i moguće da su bili u pravu. Njeni članci, objavljivani u vodećim zapadnim novinama, kao i njeni govori i intervjui, ukazivali su na to da iskreno želi da zemlju usmeri u pravcu demokratije. Sasvim je moguće da bi za svog trećeg mandata zaista i izvršila takvu političku transformaciju Pakistana.
Talibanizacija
Ali, Vašington je očekivao i mnogo više od Benazir Buto. Kao prvo, buduća konstelacija moći je delovala obećavajuće: civilna, demokratska fasada, a u pozadini vojska koja obezbeđuje sigurnost. Buto je objavila da će, kada bude došla na vlast, dozvoliti da američka vojska napadne baze Al Kaide u Pakistanu. Ukoliko – kako je dodala – pakistanska vojska nije u stanju da ih sama savlada. Ta izjava je jasan napad na Mušarafa koji sve vreme tvrdi da niko, uprkos jakim vojnim snagama kojima raspolaže, ne može da kontroliše nestabilno područje oko granice sa Avganistanom. U intervjuu za Spiegel iz avgusta meseca Buto je rekla da terorizam predstavlja veliku opasnost za Pakistan i da on ne sme da dozvoli da bude talibanizovan.
Međutim, u ključnoj fazi izborne kampanje, i Buto je morala da bude oprezna. Postojala je opasnost da će njeni protivnici iskoristiti to što je bliska sa Vašingtonom i globalno nepopularnim predsednikom Bušom. Njen rival Navaz Šarif, koji se takođe nedavno vratio iz egzila, posebno se trudio da održi distancu prema Amerikancima.
Poslednjih dana pred atentat, više nije bilo izvesno da li je i dalje na snazi dogovor sa Mušarafom. Umesto da radi u pravcu podele vlasti, ona je sve jače napadala predsednika koji se, prema prethodnom dogovoru, povukao sa mesta vrhovnog komandanta i svoj drugi predsednički mandat počeo kao civil. A i predsednik je morao da uoči da je Vašington počeo da traži nekog drugog snažnog igrača koji bi mogao da ga zameni kada se povuče.
Hoće li pakistanski predsednik sada uspeti da obuzda one snage koje su, kako se čini, odlučne da rasparčaju zemlju, hoće li uspeti da zaustavi terorizam koji kulja iz njegove zemlje, hoće li uspeti da zaceli pokidano društveno tkivo Pakistana – sve je to veliko pitanje, a čak i njegovi najbliži saradnici i prijatelji sumnjaju u njegove moći. Pesimisti su već uvereni da je Pakistan neuspešna država. Oni u njemu prepoznaju Somaliju koja ima nuklearno oružje, raj za obuku džihadista. Prema istraživanju sprovedenom tokom avgusta, Osama bin Laden može da računa na podršku 46 odsto Pakistanaca; Mušaraf iza sebe ima samo 38 odsto svojih građana.
Ali, ima i nekih znakova nade i buđenja civilnog društva. Malo kada su masovne demonstracije ličile na one koje možemo danas videti. Većina onih koji mirno izlaze na ulice nisu gnevni opozicionari, besni studenti ili revolucionarno raspoloženi radnici. Danas su ulice Pakistana pune pravnika koji traže da se poštuje Ustav i žena koje traže svoja prava.
Heroine protesta marširaju u tišini, noseći transparente na kojima piše da zahtevaju da se u Pakistanu čuje i njihov glas. Policajci i pripadnici obaveštajnih službi, retko kada obučeni u uniforme, izvlače poneku od njih iz gužve i odvode. Mnoge od njih su sada u kućnom pritvoru, a neke završavaju u zatvoru.
Težak teret očevog nasleđa
Vođe protesta nose transparente na kojima zahtevaju trenutnu ostavku predsednika Mušarafa. Gledano iz daleka, ti protesti izgledaju kao da su zaposleni na Vol Stritu izašli u šetnju – većina je u obučena u tamna odela, bele košulje i nosi kravate. Režim je grublji prema pravnicima nego prema ženama – uhapšeni su često obliveni krvlju pre nego što budu ubačeni u policijska kola. “Pomozite nam da spasimo Pakistan iz ambisa” – dovikuje jedan uhapšenik iz policijskog kombija.
Demonstranti se neće lako predati. Nastaviće da zahtevaju da se na posao vrate pravnici i sudije koje je Mušaraf oterao, a pre svega Iftikar Čodri, predsednik Vrhovnog suda. Nastaviće da insistiraju na tome da se ukine cenzura medija i da se nezavisnim televizijama opet dozvoli da emituju program.
Benazir Buto je prošlog petka završila svoj dugačak i težak životni put. Desetine hiljada ožalošćenih ju je pratilo na poslednoj etapi putovanja – do porodične grobnice Gari Kuda Bakš u blizini Lakarne, gde sada počiva pored svog oca. Njeni politički protivnici Mušaraf i Šarif odlučili su da se drže podalje – oni koji su prisustvovali pogrebu uzvikivali su slogane protiv Mušarafa i protiv Amerike. Taj put je bezbednost bila velika – mnogo veća nego dan ranije u Ravalpindiju, na poslednjem mitingu Benazir Buto.
Benazir Buto je poslednji put posetila grob svog oca ubrzo pošto se krajem oktobra vratila u Pakistan. Posula je grob laticama ruže i nekoliko minuta u tišini stajala pognuta nad grobom, kao da je iznenada osetila koliko je težak teret nasleđa koje je primila od oca.
Zatim je napisala nekoliko rečenica o svojoj prošlosti, neku vrstu priznanja – i, kao što je tipično za nju, pobrinula se da to izađe u javnost. To su reči oproštaja, proročke i poetske u isto vreme:
“Vodila sam neobičan život. Sahranila sam oca koji je ubijen u svojoj 50-oj godini, i dva brata ubijena na vrhuncu svog života. Sama sam podizala decu dok mi je muž bio uhapšen i 8 godina držan u zatvoru bez presude – kao talac moje političke karijere”, objavljeno je nedavno u Washington Postu. “Odluku sam donela kada je odora političkog vođstva pala na moja pleća pošto mi je otac ubijen. Nisam ustuknula pred odgovornošću ni tada, kao što neću ustuknuti ni sada”.
(kraj)
Erich Follath, Hans Hoying, Daniel Steinvorth, Helen Zuber Spiegel online, 31.12.2007.
Peščanik.net, 30.12.2007.
Srodni link: Teror, nuklearno oružje i neizvesna budućnost (1)
