Američki ambasador u Moskvi Džon Bajerli, bio je vidno uznemiren neadekvatnim ocenama i komentarima koji su povodom likvidacije svetskog teroriste broj jedan, Osame bin Ladena, bili objavljeni u ruskim sredstvima javnog informisanja. „Ozbiljno se govorilo o tome da je akcija likvidacije bin Ladena bila inscenirana, a da je terorista u stvari umro još pre nekoliko godina. Ujedno je spominjana i sumanuta i uvredljiva teorija o tome da je teroristički košmar 11. septembra 2001. bio organizovan od strane američke vlade, kao i bezumna izmišljotina o nekakvim planovima SAD da rasture Rusiju“ – napisao je na svom blogu ambasador. A dijalog koji je bio upriličen na poslednjoj (ničim izazvanoj) predsedničkoj konferenciji za novinare 18. maja ove godine, između predsednika RF i dopisnika Prvog kanala državne televizije Antona Vernickog, za prvog čoveka diplomatskog predstavništva Amerike u Rusiji bila je poslednja kap koja je prelila čašu.

D. Medvedev: „Evo vidim tu je i Anton Vernickij… Zavirio sam danas na internet i tamo ugledao delić vašeg intervjua s nekim građaninom koji vam je ispričao vrlo interesantne stvari u vezi bin Ladena. Je li to istina?“

A. Vernickij: „Po njegovim rečima, da“.

D. Medvedev: „Sada je došao red na Amerikance da se malo tresu“.

Po mišljenju ambasadora, bio je to jedan od mnogih novinara koji su poslednjih dana udarnički radili na popularizaciji „teoriji zavere“, a ironična šala kojom je predsednik podržao ovaj dijalog, samo je još jače istakao stil neodgovornog kafanskog razgovora koji, barem kada se ovakve teme potežu, inače vlada u medijima. I nije stvar u tome što je Džon Bajerli verovatno očekivao da bi odgovor Vernickog morao biti: „Ne gospodine predsedniče, to nije istina“, već u tome kako mu je predsednik replicirao. Što bi se reklo, baš vam i nije neki vic predsedniče…

Hteo to ili ne, američki ambasador je razotkrio jedan od ključnih problema današnje Rusije. Pokazalo se da je za Rusiju i njeno rukovodstvo, svetski rat protiv terorizma, odnosno rat civilizovanog dela čovečanstva protiv varvarskih postupaka terorista, a koji je započet nakon tragedije 11. septembra 2001, zapravo tuđi rat. Strogo uzev, izgleda da ni većina ruskog stanovništva, taj tako upadljivo sveopšti, odnosno svesvetski karakter ovog sukoba uopšte ne smatra za nešto što je očigledno. I razlog tome nije samo to što Rusija još uvek ne oseća sebe delom civilizovanog sveta (mada naši sugrađani svoju čeljad i sve svoje ukućane najradije evakuišu u zemlje koje pripadaju takozvanoj Euro-atlantskoj zajednici, i mada baš tamo beže naši mladi mozgovi), već i to što još uvek postoji neiskorenjivo antizapadno raspoloženje koje se ne leči nikakvim javno proklamovanim „resetovanjem“, nego se još i pothranjuje spoljnopolitičkim nastupima Putina i promašenim replikama Medvedeva o „Amerikancima koji se tresu“. Oni su se 11. septembra već sasvim dovoljno „zatresli“, a s njima zajedno i sav ostali svet, ili barem onaj njegov deo koji se danas pod jednim imenom naziva civilizovanim čovečanstvom.

Treba reći da je saglasno poslednjim sociološkim istraživanjima, stepen antizapadnog raspoloženja među stanovništvom (mada još uvek na zavidnoj visini) danas ipak u laganom padu. Posle čečenskih bojovnika, SAD zauzimaju drugo mesto na rang listi neprijatelja Rusije. Prema istraživanju javnog mnjenja koje je sproveo Levada centar u februaru ove godine, 40% upitanih smatra da su SAD glavni neprijatelj Rusije, a na spisku je još NATO sa 32% i neke zapadne zemlje sa 30%. Isti istraživač je u martu sproveo istraživanje u kome je drugačije formulisano ovo pitanje. Ono je glasilo: „Kakav je vaš generalni stav u odnosu na SAD“. Sa potpuno pozitivan i pozitivan odgovorilo je 54% upitanih, a sa negativan i sasvim negativan samo njih 33%. No ipak, rovovi u kojima su duboko ukopani naši najljući neprijatelji još uvek se nalaze u SAD.

Psihologija tvrđave pod opsadom ili sovjetska predstava o svetu koji nas okružuje, ne samo da dominira, nego se još uvek proizvodi i revnosno usađuje u glave novih pokolenja. I to nam se čini kao nešto sasvim prirodno u epohi „pridizanja sa kolena“, koja traje evo već više od deset godina, vremenu u kome je stasalo pokolenje koje se tokom svesnog dela svog života ni s čim drugim osim „zavođenja reda“ (kakvog reda!?) nije ni sretalo. Otuda se i regrutuje svo to topovsko meso i zatrovani mladi mozgovi koji se uključuju u razne prokremaljske omladinske pokrete. Ideja tek osnovanog „narodnog fronta“, takođe je posejana na plodno i raznim lažnim mitovima štedro nađubreno tlo, iz koga će (u to uopšte ne sumnjam) veoma brzo početi da rastu izdanci otrovnog bilja sa plodovima koji će ponovo biti nazivani imenom druga Lisjenka (Трофи́м Дени́сович Лысе́нко).

Pitanje izolacionizma se više ne odnosi na granice koje su sada zaista otvorene. Pitanje izolacionizma se danas brani u glavama koje su još uvek čvrsto zatvorene.

 
Andrej Kolesnikov, Новая Газета, 22.05.2011.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 28.05.2011.