Kao što je kod Crnogoraca, bar starije generacije, znanje Gorskog vjenca naizust stvar nacionalne identifikacije, tako je za Italijane Božanstvena komedija, koju je Borhes definisao kao najkompletnije literarno delo od kada ljudi umeju da pišu, nacionalna odrednica – za koju uglavnom znaju iz briljantnih TV interpretacija Roberta Beninjija, komičara koji je u Danteovo remek delo uneo vizuelne elemente lakrdije i komike, pa Italijani veruju da se tu zaista radi o komediji. Nije nemoguće da je Dante reč „komedija“ stavio u naslov da bi privukao pažnju Italijana, koji tom pojmu nisu u stanju da odole. Ostaje činjenica da svi koji pamte nešto o Božanstvenoj komediji, ne pamte „Raj“ i „Čistilište“ nego samo „Pakao“ i njegovih 9 krugova. I današnja Toržestvena (veličanstvena) komedija koju Italija živi ima podjednako malo sadržajne veze sa komedijom kao i delo Gospodara krugova (pakla). Naime, to što Italija danas živi još nije pakao, ali bi rado da bude čistilište.

Jedan od čitalaca mog prethodnog teksta pita me zašto pravim jaz između vođa i pripadnika Pokreta 5 zvezdica (Movimento 5 stelle – M5S) imajući simpatije samo za njegove pripadnike, pa bih nešto o tome. Od nedelje 3. marta u Rimu vlada „invazija Marsovaca“, kako su to nazvali stanovnici Večnog grada. Počelo je sakupljanje poslanika i senatora M5S, nekonvencionalne mlađarije, koja zadaje muke i sopstvenim vođama, sa kojima se nakon internetske prepiske konačno po prvi put videla uživo. Kao školska eskurzija otišli su (ne baš svi) u Parlament – nedeljom je otvoren za publiku – i pozvali svoje simpatizere da im se pridruže. Bilo ih je ukupno 5.000, dok je prosečna poseta parlamentu oko 1.800 – da vide odakle će nova generacija upravljati jednom od vodećih svetskih zemalja.

Svoj prvi sastanak pripadnici M5S su održali u hotelu Saint John, sedeći pretežno na podu konferencijske sale, uz razmenu fotki, prebiranje po tabletima, iPodima, iPhonima, smartphonima, palmarima, šaljući i primajući poruke, uz obavezne flašice vode umesto koktela… Tata jedne poslanice u holu je čuvao njeno petnaestodnevno bepče, dok je ona unutra krojila istoriju. Vreva. Nedostajao je samo onaj crvenoarmejac iz filma koji puca u vis i uzvikuje: „Tišina, Čapajev razmišlja!“, pa da sve bude kao nestašni rimejk Oktobarske revolucije.

Medijima, prema kojima vođe M5S gaje netrpeljivost, ulaz je bio zabranjen. Kucnuo je čas za novinarske pripravnike koji su, upadljivo imitirajući ostale, vukli sa sobom po neki komad elektronike, nabacivali nesnađeni izraz lica i pravili se da su poslanici – jer tu niko nikoga ne poznaje, a propusnica nema. Od 163 deputata, 101 ima diplomu, njih 47 su „činovnici“, 15 je pripadnika slobodnih profesija, prosečna starost je 33 godine. Grupa broji 58 žena. Samoinicijativno su kandidovani i izabrani šefovi poslaničkih grupa u senatu (Vito Krimi, 34, sudski pripravnik, Grilijev pulen) i u skupštini (Roberta Lombardi, 39, bavi se unutrašnjom arhitekturom, Kazaleđov pulen).

Skandal broj jedan: u trenutku kada se niko ne usuđuje da bilo šta spočita cunamiju mladih, izuzetno korektan novinar, Masimo Gramelini, napisao je komentar u torinskoj „La Stampa“ u kojem traži ostavku Roberte Lombardi, jer je 21. januara ove godine, braneći vezu između M5S i neofašističke organizacije Casapaund, rekla: „Pre nego što se degenerisao, fašizam je imao nacionalni socijalistički značaj, sa jakim osećanjem za državu i porodicu“. Roberta ipak nije toliko mlada i neiskusna da ne bi znala o čemu govori. Budući da je aktivna u pokretu od 2008. godine, kao i njen kolega Krimi, teško da je u pitanju početnička omaška.

Složno, kao sestrići Paje Patka, dvoje šefova poslaničkih grupa odgovarali su na konferenciji za novinare potvrdivši reči Bepe Grila da ne dolazi u obzir nikakvo pregovaranje sa bilo kojom tradicionalnom partijom o formiranju vlade i da će novac koji im sleduje kao naknada za izbornu kampanju staviti u poseban fond za pomoć građanima. Sledi pitanje: procedura izbora samokandidaturom i glasanje dizanjem ruke deluje anomalno. Odgovor: „Vaše pitanje pokazuje da ste glupi kao k….“, (čime je Vito Krimi potvrdio svoju nenaklonost prema domaćim medijima). No, vođe u parlamentu će se menjati svaka tri meseca, to je njihovo pravilo igre. Hoće li parlament trajati do prve sledeće promene nije izvesno.

Na sastanku za javnost u ponedeljak 4. marta, jedan za drugim izlazili su poslanici i senatori, kao u Formanovoj „Audiciji“, i svako je dobio tri minuta da kaže ko je i šta mu je najvažnije. Masimo Bernini, profesor bez stalnog zaposlenja: Prioritet su javne škole, ali para nema, to je problem. Donatela Agostineli, advokat: Vreme je da se kaže „dosta“ i lažnim obnovljivim izvorima energije. Roberto Koti, trener: Želim da se napravi biciklistička staza od aerodroma do parlamenta u Rimu. Tomazo Kurò, istraživač: Treba postaviti branu odlivu mozgova u inostranstvo. Poneko je iskoristio priliku da pozdravi verenicu, roditelje, drugare.

Parola „uno vale uno“ (uporediva sa našom – jedan čovek jedan glas), smišljena kao simbol nepostojanja privilegovanih, počinje polako da se topi. Počev od samonametnutih šefova deputatskih grupa, bliskih vođama, pa do činjenice da nepostojanje unutrašnje organizacije stvara haos, koji ponekad dosadi i Italijanima. Možda i to treba podvesti pod neiskustvo. Naime, Italija je imala pobune, međusobne ratove, surova razračunavanja, pa čak i revolucionare, ali nikada pravu revoluciju. Valja pogledati bilo koju istoriju i videće se da sve ono što naknadno dobija obol revolucije, uključiv i Garibaldija, u stvari je Prvi, Drugi i Treći rat za oslobođenje u korist neke kraljevske dinastije. Sadašnja zbivanja još ponajviše liče na definiciju revolucije kao „nasilnog menjanja postojećeg društvenog poretka“. S tim što bi pripadnici M5S svim silama da izbegnu ono „nasilno“, jer u toj igri nemaju šanse.

Osnova njihove „zavere“ su tzv. Meetup ćelije povezane u mrežu, preko koje komuniciraju i koordiniraju akcije. Počelo je kao ono što valjda svakom od nas stiže preko e-maila: „XY bi želeo da mu budete prijatelj…“ E, tako je Bepe Grilo nakrmio 865 meetupa i potukao svetski rekord Sare Pejlin (700) među političarima. Ti njegovi punktovi nalaze se u 711 gradova Italije i sveta. Ova vrsta komunikacije datira od napada 11. septembra 2001. u Njujorku, a osnivač Skot Hajriman je imao nameru da poveže rodbinu žrtava sa onima koji o žrtvama nešto znaju. Danas je to omiljena platforma elektronskog političkog komuniciranja. Istraživač sa City University u Londonu, Damien Lanfrej, smatra da je „Meetup omogućio ’grilinima’ da se upuste u rasprave o različitim lokalnim temama, što se vremenom oblikovalo u opšte zahteve i aktivizam“. To je osnova onoga što je dobilo naziv – digitalna demokratija.

Uz suspregnuto likovanje čitam u današnjim novinama da je i Umberto Eko osetio potrebu da objasni zašto gaji simpatije prema pripadnicima M5S, ali ne i prema njihovim vođama. Najbolje je da ga citiram: „Imam distancu prema Griliju, ali gajim izvesne nade za ’grilinime’. Ako ni zbog čega drugog, a ono zato što još ne kradu… Njihovo: napravićemo od gluvog i sivog parlamenta polje za naše manipulacije, je isto što je svojevremeno rekao Musolini… Stvara se informatička ’ulica’ i preko interneta se reinstalira atinska agora za onlajn Suverena; ali korisnici weba nisu suvereni narod, već aristokratija blogera… Mi smo u osnovi ipak gramšijevci – razumni pesimisti i optimisti nade.“

Moji su argumenti banalniji. O Bepe Grilu i Đanrobertu Kazaleđu, kome sada podmeću i veze sa masonima, dao sam argumente u prethodnom tekstu, a u najkraćem – oni se intenzivno bave razbijanjem tradicionalnih političkih partija, uz najžešće udare na demokratsku partiju, levicu, sa kojom imaju najviše dodirnih tačaka, pa im je ona najveća konkurencija. Berluskonija ni ne primećuju – smatraju ga valjda gotovim. Šta će kada unište partije, to ne govore, ali ne sluti na dobro. Njima se iz gajene anonimnosti sve javnije pridružuje Mauro Galegati (Gallegati), profesor političke ekonomije i stručnjak za dugovanja na Univerzitetu u Ankoni. On je napisao deo njihovog programa koji se tiče radnih uslova. Pritom se konsultovao sa svojim prijateljem Brusom Grinvaldom (Greenwald), koji je saradnik nobelovca Stiglica, pa otuda tvrdnja da im Stiglic pomaže, što je on lično demantovao. Osnovne Galegatijeve ideje su da stezanje kaiša ne rešava krizu (posle bezbroj tekstova Pola Krugmana to je otkrivanje tople vode), da BDP (bruto domaći proizvod) nije adekvatno merilo, te treba inisitirati na blagostanju, a ne na rmbanju. To takođe nije novo – Sarkozi je bio uposlio hrpu ekonomista da definišu nova merila.

Galegati tvrdi da je sa Fitusijem izračunao da ako bi se danas zaustavio rast svetskog BDP-a, svaki stanovnik sveta bi imao 400 dolara primanja mesečno, što je dosta za Afriku, ali ne i za razvijene zemlje, i zato države treba da svedu na nulu korupciju i garantuju slobodnu konkurenciju, uz investiranje u istraživanja i obrazovanje. Svoju teoriju „antirasta“, on potkrepljuje potrebom promene potrošnje i mentaliteta, stimulisanjem solidarne kupovine, gradskim povrtnjacima, rekonstrukcijom kuća da bi postale energetski samodovoljne (fotovoltni paneli i drugo). Zaključuje: “Proučavamo ekonomiju bez novca, da bismo dekuražirali pronevere i sivu ekonomiju“. Zatim predlaže samo dve poreske kategorije (čime je Regan uništio srednju klasu u SAD) i eventualno jedan odsto poreza na nekretnine: „Time bismo makar izbegli haos poreza na imovinu“ (još jedna mera koja bi pogodovala bogatima!), i konačno da valja spasavati radnike, a ne radna mesta, uz obećanje da bi na taj način radna sedmica mogla biti svedena na samo 20 sati. Oprezan je prema Grilovoj ideju napuštanja evra. Problem je u tome što ekonomija nije nauka zasnovana na neobuzdanoj mašti, nego na računovođstvu.

Moguće je da bi ozbiljnije studiranje tog modela dalo i ozbiljnije argumente njemu u prilog, međutim, utisak koga se teško oslobađam (ne samo ja) je da i Galegati, kao Grilo i Kazaleđo, koriste masu da bi im cunami dezorijentisanih nezadovoljnika dao mogućnost isprobavanja izvodljivosti njihovih spektakularnih istorijskih zamisli. Odnos koji imaju sa tim nezadovoljnicima može se nazreti iz njihove reakcije kada su deputati krojili svoj model ponašanja i kada se prečesto čulo: „Kazaleđo zna više nego mi“, „Sačekajmo Kazaleđa“, „On je konstruisao imperiju“, i slično. Valja reći da je bilo i slabašnih glasova traženja konstruktivne saradnje sa drugim partijama i pokretima. Paola Traversa: „Zatvaranje prema drugim partijama mi se ne sviđa. Mi smo model otvorenosti i ljudi žele da znaju kakve namere imamo za budućnost“. Ojača li ta struja, nade će biti, bar za neko vreme. Sasvim je moguće, međutim, ostane li M5S pri svom stavu rušenja svih drugih opcija, da italijansko proleće završi kao i arapska proleća – te da rušenje otuđenog i korumpiranog sistema bude zamenjeno ekstremizmom.

Demokratska partija (levica) je 6. marta na sastanku direkcije donela 8 tačaka programa rekonstrukcije Italije. One sadrže tradicionalne levičarske ideje adaptirane na konkretne uslove. Te ideje levica ima još iz vremena pre rođenja pripadnika M5S, a koje im njihovi vođe sada serviraju kao novinu. U pitanju su pre svega položaj radnika i pravo na rad, smanjenje socijalnih razlika, smanjenje nezasluženih plata u politici, bankama, menadžmentu, vraćanje političkom moralu koji je Berlinguer smatrao presudnim za levicu, odlučna borba protiv mafije i korupcije, ekologija, ujednačavanje razvoja prema regijama… Konkretnim aplikacijama tih ideja u program, levica nudi platformu za sastav nove vlade i istovremeno želi da prinudi M5S da se opredeli racionalno, ili da preuzme na sebe odijum neobuzdanog rušenja svega postojećeg. Udruže li se demokrati i M5S, imali bi konačno u parlamentu jaku većinu koja bi im omogućila da zaista izmene društvenu i političku sliku Italije, što levica nikada ranije nije bila u prilici. Postoji na žalost genetska slabost levice da se radije cepa nego udružuje.

I ovde postoji jedno – ali. Predsednik države ne mora poveriti mandat levici, već može instalirati još jednu tehničku vladu. Time bi, budući da mu u aprilu prestaje mandat, svom nasledniku uvalio u ruke ne vruć krompir, nego aktiviranu kašikaru.

Peščanik.net, 07.03.2013.