Društvena kontrola je najčešće menjani oslonac modernosti. Prlilagođavana, revidirana i ažurirana kroz vekove da se prilagodi uslovima vremena, fleksibilna ali efikasna alatka koja je dokazano uvek bila na visini zadatka u svim okolnostima. Pobedničko oružje sposobno da izađe na kraj sa neravnotežama, isprepleteno sa ideologijom i radnom etikom. Više od bilo kog drugog arhaičnog društva, s obzirom na svoju kompleksnost, savremeno doba zahteva naročitu društvenu kontrolu, oduzetu – zajedno sa etikom – crkvi i prepuštenu državnim institucijama.

Crkva kao moćan instrument društvene kontrole jačala je u vekovima pre industrijske revolucije, zahvaljujući luteranskoj reformaciji – podesnoj za novi merkantilni i preduzetnički mentalitet severne Evrope – otvarajući dijalog sa sada urbanizovanim masama pokrenutim mehanizacijom rada.

Konkretno, radovi Ignjacija de Lojole, osnivača Društva Isusovog, naročito Duhovne vežbe (1527), doprineli su ubeđivanju novih masa, nemirnih i nesigurnih u pogledu procesa svetske sekularizacije pokrenutog naučnim otkrićima i tehnološkim izumima od Kopernika do Galileja.

Ovo je vreme velike neizvesnosti, duboke krize i socijalnih nemira koji ugrožavaju stabilnost novonastalih evropskih država, koje su se tek oporavile od verskih ratova i pripremale da pređu prag modernosti. Pojava urbanizacije uz nagli porast broja stanovnika oslobađa sile kakve dotad nisu viđene, a za čije obuzdavanje mora da se postara sama država.

Posmatrajući organizaciju brige o siromašnima u Engleskoj 18. veka, pre nego što je to postalo zaduženje parohija, a zatim sve više prepuštano društvenim institucijama gde je bio potreban manuelni rad, koji je zatim direktno poveravan fabrikama sa ženskom i dečjom radnom snagom, zajedno sa siromašnima i prosjacima – možemo videti kako buržoazija postepeno zamenjuje crkvu u sprovođenju društvene kontrole. Prelazak društvene kontrole sa crkve na državu označio je početak savremenog doba. Ova vrsta predaje, koja se postepeno sprovodi između šesnaestog i osamnaestog veka, jedna je od glavnih „socioloških“ promena koje se mogu posmatrati od srednjeg veka do danas.

Ona je praćena progresivnom sekularizacijom države i utemeljivanjem principa Cuius regio, eius religio /Čija je zemlja, onoga je i vera/, kako ga je propisao Karlo V u Augsburgu (1555), prema kojem oni koji vladaju odlučuju o religiji svog naroda, a zatim Vestfalskim sporazumima (Minster i Osnabrik 1648), kojima je ozakonjeno definitivno razdvajanje crkve i države. Školovanje, dotad privilegija crkve, postaje prvo javna služba zajednice, pa zatim postaje obavezno i garantovano od strane države, prvo u Velikoj Britaniji 1876. a kasnije i u drugim evropskim zemljama.

Savremeno doba nije samo prekršilo obećanja data u vreme njegovog začeća, što se poklopilo sa racionalizmom prosvetiteljstva, nego je usput uspelo da izgubi svoj slobodarski i demokratski impuls koji su karakterisali buržoaziju u fazi njenog uspona. Većina istorijskih radova nadahnutih marksizmom uvek su pravili razliku između progresivne faze prosvećene buržoazije i reaktivne faze u odnosu na opasnost proleterske revolucije koja je pretila da preuzme vlast. Prekretnica između ove dve faze nastaje sa pobunama 1848, godine objavljivanja Komunističkog manifesta Marksa i Engelsa. Prema ovom tumačenju, ograničenom poput svakog šematskog pristupa, buržoazija – u prvi mah otvorena i kooperativna – zauzela je konzervativne i nedemokratske pozicije u pokušaju zaustavljanja nadirućeg proletarijata u borbi za konačnu pobedu. Sa današnje tačke gledišta, društvo koje se gradilo tih godina, između devetnaestog i dvadesetog veka, od samog početka predviđa potrebu za strogom društvenom kontrolom, u osnovi autoritarnom, koja čuva povlašćene uslove i poseban tretman za još neoformljenu manjinu, kao ranije za plemstvo stečeno rođenjem, ali sada predviđene za „plemstvo“ po osnovi bogatstva, zasluga i društvenog uspeha.

Upravo ova manjina predstavnik je (u sopstvenom interesu) principa demokratije i progresa koje je prosvetiteljstvo čvrsto utemeljilo i koji zapravo ne propadaju ni posle 1848. Naprotiv, ovi principi oblikuju čitav period savremenosti. Dakle, postoji osnovni kontinuitet u delovanju i ciljevima savremenosti koji se pobunama 1848. ni na koji način ne dovode u pitanje, već uvode sve čvršću društvenu kontrolu dok mase pokušavaju da joj se odupru. Ova kontrola je, međutim, praćena formalnim ustupcima u pogledu plata, individualnih prava, uslova zapošljavanja, socijalnog osiguranja i učešća u javnom životu.

Zapravo, pažljivijom analizom dolazimo do zaključka da sindikalne pobede za kraće radno vreme i veće nadnice, postignute posle dugogodišnjih borbi, uopšte nisu apsolutne, već predstavljaju samo ograničene i praktične ustupke neophodne za održavanje društvene ravnoteže, s obzirom na implicitno priznavanje podređenog položaja masa u odnosu na vladajuću klasu.

Fabrički rad je prvo tragično iskustvo totalitarne kontrole savremenog doba. Pojedinac je prinuđen da živi u sredini iz koje ne može da pobegne, koja zaokuplja i njegovo telo i um, koja nameće užurbani tempo života, prisilne odluke, čak i moralne: on je prožet buržoaskom etikom iz koje ne može da pobegne čak i ako to pokuša, jer je ona postala deo njegove kulture (između ostalog, žrtvovanje, posvećenost poslu, potčinjavanje nadređenima i odlaganje zadovoljstva).

To je zaista čvrsta kontrola kakvu je u prethodnom veku zastupao Džeremi Bentam svojom panoptičkom zgradom, u kojoj je bilo moguće „videti“ i kontrolisati ponašanje zatvorenika (samim tim i radnika), a da sami ne budete viđeni.

Ovo nije samo ekskluzivno pravo države da brine o svojim građanima, već realna potreba jednog dela društva da kontroliše svoje građane na invazivan način. Vekovima prerogativ crkve, društvena kontrola postaje zadatak buržoaske države, uređene prema fabričkom sistemu, odnosno prema industriji radionica, kako je nazivana prvobitna industrijska realnost osamnaestog veka. To se prenosi na živote građana, sa istim karakteristikama: transparentnost, marljivost, odanost, rutina, fizičko i ekonomsko kažnjavanje i manja građanska prava.

Da bi se održao složeni okvir savremenosti, da bi se izašlo na kraj sa promenjivim uslovima društva koje nam je najbliže, postoje noseći stubovi koji se mogu nazvati „totalitarnim institucijama“. To su mesta organizovana u privatnom okruženju koja okupljaju grupe ljudi, bilo dobrovoljno ili pod zakonskom obavezom. U ovim mestima ljudi gube svoj položaj kao građani, makar privremeno, i bivaju podvrgnuti posebnim pravilima koja važe unutar tih mesta. To je neverovatan i društveno veoma značajan izum, koji radikalno prekraja živote miliona ljudi, jer tu niko nije izuzet i svako tokom svog života mora da proživi ovo iskustvo.

U nama bližim vremenima, potreba za čvršćom i efikasnijom društvenom kontrolom kompleksnih masa, koje su sve manje i manje spremne da pasivno prihvataju uslove života nametnute od strane nedemokratske države i brutalnog ekonomskog sistema (pojava koja nastaje u drugoj polovini devetnaestog veka i koja je morala da eksplodira u prvim godinama dvadesetog veka), dovodi do nastanka totalitarizma. To jest, do ekstremnijeg oblika društvene kontrole, sprovođene nasiljem i sistematskim narušavanjem ličnog života građana. Totalitarizam, kao uslov ekstremnog autoritarizma, istovremeno predstavlja odgovor na začetak omasovljenja društva i na njegov zanos, kroz upotrebu sredstava za održavanje konsenzusa, za vršenje pritiska na savest, za podsticanje nezrelosti putem masovne kulture.

Zanimljivo je posmatrati kako su totalitarni sistemi dvadesetog veka pokušali da oponašaju kontrolu nad pojedincima koju su prethodno uspostavile 19-ovekovne fabrike. Prinudni fabrički sistem postaje model koji prisvaja totalitarna država. Ista posvećenost upravljanju i kontroli građanina-radnika od kolevke do groba, ista konstantna briga za njegovo obrazovanje, njegovo uvođenje u radno okruženje, slobodno vreme, njegove etičke pa čak i verske principe. Ista garancija minimalnog opstanka, ali i isto ekonomsko pa čak telesno kažnjavanje u slučaju prestupa. Konstantna represija i kontrola u svakom trenutku; apsolutna država-gospodar tela i uma svojih podanika, s tom razlikom da nije određena radnim ugovorom već jednostavno rođenjem.

Autoritarna država ne primenjuje ovaj mehanizam na čitavu zemlju: ako su u osamnaestom veku totalitarne institucije služile rešavanju problema „društvenih bolesti“, dva veka kasnije one su proširene na sve, čak i na zdrav deo populacije. Ovaj status je imao precizan istorijski narativ koji se sociološki može ispratiti tek sada, kada je savremenost ušla u krizu, kada je pokazala svoja strukturna ograničenja i kada su, pored prekršenih obećanja, njeni temelji dovedeni u pitanje.

Krizu moderne države prati kriza svih njenih totalnih institucija koje, postepeno i sa različitim rezultatima, pokazuju znake slabljenja od Drugog svetskog rata. Basaljinim zakonom zatvorene su ustanove za mentalno obolele, možda najnehumaniji oblici segregacije, kao i najbeskorisniji. Ali i druge institucije se raspadaju ili bar pokazuju zabrinjavajuće pukotine na svojoj trošnoj strukturi. Pogledajte škole, na primer. Nekada stroge ustanove gde su učenici tretirani kao vojska koja mora da poštuje stroga pravila ophođenja i odevanja; podvrgnuti fizičkom kažnjavanju i maltretiranju od strane starijih drugova. Čitanjem Pomutnji pitomca Torlesa Roberta Muzila (1906) stiče se ideja kakva je atmosfera vladala u obrazovnim ustanovama početkom prošlog veka, odnosno na vrhuncu modernosti.

Škola se danas dramatično promenila. Iza prividnog procesa demokratizacije (relaksacije pravila, ukidanje fizičkog kažnjavanja, elastičnih propisa, uvođenja roditelja u organe uprave) krije se truljenje totalizatorskih principa, koji se prvenstveno manifestuju mnogo nižim obrazovnim nivoom. Gubitak osnovnog cilja ove institucije, koja je praćena, pa čak i zamenjena drugim obrazovnim sredstvima za prenošenje znanja, jeste uzrok, kako to često biva, gubitka poštovanja prema nastavnicima i vere u funkciju javnog školstva.

Što se tiče fabrika, oni su prošle kroz drugačiji proces, nakon dematerijalizacije rada i radikalnih inovacija u industrijskoj proizvodnji nakon uvođenja novih tehnologija.

Fabrika je prva među totalnim ustanovama otpočela proces interne liberalizacije, zahvaljujući pritisku sindikata, koga očito nije bilo u drugim slučajevima. Nijedna druga institucija, zapravo, nema takvu direktnu ekonomsku funkciju i, takoreći, „nosivost“ u modernom društvu. Više od raspadanja i gubitka efikasnosti, kao u slučaju škole, fabrika je demontirana, podeljena na osnovne komponente, čime je razbijeno jedinstvo koje je davala fizička bliskost, zajedništvo, jedinstvo institucije i solidarnost njenih učesnika, radnika.

Razdvajanje radnika i pojedinačnih odeljenja, njihovo geografsko razmeštanje, koje ih čini nezavisnima i onemogućava uvid u celokupni proces proizvodnje (od nacrta do marketinga) – pojava za koju se može reći da je počela uvođenjem fabričke trake – nije našodilo funkcionalnosti fabrike. Naprotiv, u ekonomskom smislu je optimizovalo proizvodnju. Ali nesumnjivo je dekonstruisalo njenu totalizujuću formu, prateći je tako u krizu savremenosti. Sada se rađa društveno stanje u kojem totalizujuće institucije, kakve su stvorene u osamnaestom i devetnaestom veku, više nisu prikladne transformisanom društva i deluju više kao nekakav zaostatak iz mračne prošlosti.

Totalne institucije, s jedne strane, motivišu ljude koji im pristupe da se ponašaju homologno, da budu solidarni i doživljavaju nametnuta pravila (uključujući svoje obezličavanje) kao nepravdu. S druge strane, te institucije ljude koji se ne potčinjavaju lako (one kod kojih prevladava duh samostalnosti) odbacuju – u slučajevima kada je to zakonski ili ekonomski moguće – i čine da se oni okreću sličnim privatnim institucijama, gde su individualno priznanje i usluga ad personam zagarantovani.

Ako državna bolnica blagovremeno ne obezbedi potrebno lečenje, obraćamo se privatnoj klinici; ako državna škola ne zadovoljava potrebe porodice, uvek postoji ekskluzivni koledž, za razliku od zatvora i fabrika. U fabrici je potrebno primeniti princip transparentnosti radi efikasnije kontrole radnika, a taj se princip zatim proteže na zatvor, u skladu sa metodama koje je objasnio Džeremi Bentam: transparentnost je prosvetiteljski zahtev prihvaćen od savremenosti. Ovo ukazuje na evoluciju koncepta „kazne“: u antici je on označavao proterivanje prestupnika iz uređenog društva (ostrakizam). Dakle, očekivalo se fizičko izdvajanje prostornog tipa. To je kasnije modifikovano u vizuelno izdvajanje, utamničenje na zatvoreno mesto, gde osuđenik nije bio samo odvojen od zajednice, nego i „sklonjen sa očiju“ zajednice i tako zaboravljen. Frojd bi rekao „uklonjen“.

Ovom uklanjanju prestupnika dodata je Bentamova prosvetiteljska varijanta, koja propisuje jednosmernu ograničenu vidljivost, koja omogućava veću kontrolu. Ovo je savremena ideja: isključi i razdvoji, održavajući vizuelni nadzor.

Utamničenje, odnosno brisanje prestupnika iz aktivnog društvenog života, tipičan je izbor savremenosti i uklapa se u projekat totalnih ustanova. Kao u arhaičnim društvima, krivci se uklonjaju iz društvenog konteksta, jer se smatraju nedostojnima da budu njihov deo. Savremenost ih skriva od pogleda drugih u uverenju da zatvoreniku daje mogućnost da se iskupi.

Međutim, zatvor najčešće ne iskupljuje niti kažnjava na odgovarajući način. U najmanju ruku, to je samo varvarski metod uništavanja ljudskog dostojanstva. Kao i u mnogim zemljama, ustanove za mentalno obolele su raspuštene (u Italiji posle usvajanja Basaljinog zakona 1978), a pre ili kasnije i zatvori će morati da se ukinu i moraće da se pronađu drugi, civilizovaniji načini za kažnjavanje krivca koji su počinili zločine protiv društva.

Ostrakizam je bio humaniji, ali istovremeno i strašniji. U vreme kada je život bio garantovan samo u polisu, a izvan njega postojala samo pustinja puna skrivenih opasnosti i neprijatelja, izgon iz društva predstavljao je smrtnu presudu. Građansku smrt u svakom slučaju, više nego fizičku. Osuđenik je imao makar neku nadu, kao brodolomnik prepušten milosti i nemilosti okeana.

Savremeni zatvori garantuju život, obezbeđuju hranu i smeštaj, zdravstvenu zaštitu, pa čak i aktivnosti da vam prođe vreme (knjige, rad, televiziju), ali brišu ljudsko dostojanstvo zatvaranjem čoveka u kavez. Načinjeni su mnogi pomaci u pravcu humanizacije zatvora, a prvi je nesumnjivo ukidanje smrtne kazne, koja još uvek postoji u nekim zemljama (na primer u Kini, Iranu, Severnoj Koreji, Jemenu i SAD), ali još uvek predstoji dug put.

Slabljenje totalnih institucija, na dugom putu ka razmasovljenju, omogućilo je reevaluaciju individualizma u okviru tih institucija, ponekad čak i preteranu: ovo je doprinelo brisanju osećanja solidarnosti među kolegama, ali i podrivanju kredibiliteta, pouzdanosti i prestiža koje su one uživale u prošlosti. Ko god dođe u kontakt sa nekom od ovih institucija, uvek to čini uz oklevanje, sa nelagodnom, nepoverenjem i mentalnom rezervom, spreman da kritikuje, prezire i protestuje zbog nedovoljnog uvažavanja njegovih prava, među kojima je na prvom mestu poštovanje pojedinca i njegove individualnosti. Ovo dovodi do tendencije da za sebe očekujemo pristojan tretman, bez obzira da li se takav tretman pruža drugima, dajući prednost sopstvenom interesu – vlastitoj centralnosti i sopstvenim potrebama – za razliku od potreba svih ostalih, čime se gubi osećaj društvene solidarnosti.

Solidarnosti koja je bila moguća samo usled pasivne i ponizne poslušnosti koju je totalna institucija zahtevala od svojih građana. Međutim, omasovljenje se zasniva na psihološkoj pokornosti i iluziji demokratskog principa da su ne samo zakoni, nego i javne službe, tretmani i ustupci jednaki za sve; anonimni i bezlični, namenjeni uniformnoj i jednoobrazoj masi. Na ovom principu jednakosti zasnovana je savremenost, sa verom, od Francuske revolucije naovamo, u njenu sposobnost da eliminiše socijalne razlike. I savremenost je pokušala da nametne i održi taj cilj, uprkos suprotnim dokazima, preprekama, primedbama, izuzecima, prevarama i protivrečnostima; uprkos socijalnim problemima koji su pobune poznog devetnaestog i ranog dvadesetog veka izbacile na videlo.

Uprkos pojavi i afirmaciji teorija koje govore suprotno, čiji je cilj bilo revolucionisanje ili posredovanje, ili makar korekcija ove ravnoteže, savremenost je gurala svoju totalizatorsku ideju jednakosti među ljudima do njenog krajnjeg ishoda.

Upravo degradacija totalnih institucija – gubitak njihovog društvenog autoriteta – jasno ukazuje na osećanje nesigurnosti i dezorijentacije koje pogađaju današnje društvo. To je ista degradacija koja je u velikoj meri odgovorna za tekući proces razmasovljenja, sa rezultatima koje smo videli u prošlom veku, gde je princip totalizacije doveden do krajnosti i proširen na države u celini. Ovo je konačni proizvod savremenosti: nezamislivi ishod zabluda o jednakosti i društvenoj istovrsnosti koji je inspirisao pisca Levijatana u sedamnaestom veku. Nakaza koja će, kao takva, verovatno samu sebe uništiti.

 
Carlo Bordoni, Social Europe Journal, 25.10.2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 03.11.2013.