Nije lako razumeti šta se tačno prebacuje centralnoj banci, a i šta se od vlade traži. Kao što nije sasvim jasno ni šta se očekuje od privrednika, bilo da su preduzetnici ili menadžeri. Rasprava bi mogla da bude korisna, međusobne optužbe su uglavnom izgubljeno vreme. Zapažanje da industrijskog preduzetništva nema je u velikoj meri na mestu. U drugim zemljama je industrijalizaciju omogućio priliv stranog kapitala, onog industrijskog. Pa se proizvode trajna potrošna dobra u, recimo, srednjoevropskim zemljama u tranziciji. Ukoliko su se preduzetnici specijalizovali za trgovinu i građevinarstvo, ne pomaže kritika što ne ulažu u industriju. To mora da čini neko drugi.

Opet, zahtev privrednika da se industrijalizacijom bavi država je sasvim nerazumljiv. Recimo, da država zacrta prioritete i da ima sredstva, kako bi odredila prioritete? Bi li pitala privrednike ili bi naručila studiju ili konkurs? Takođe, kako bi trebalo da zaštiti tu proizvodnju u povoju? Ako je reč o carinama, to su dodatne subvencije plus monopol na domaćem tržištu. Koji su izgledi da to dovede do efikasnog privređivanja? Konačno, kritikuje se centralna banka da ne podstiče industriju. To je tačno jer je realni kurs uglavnom apresirao do krize. To je podsticalo usluge, a ne ulaganja u industriju. Uz to i visoke realne kamate, usled rizika da će doći do devalvacije. No, prigovara se slabljenju kursa, mada je time konkurentnost značajno poboljšana. Uz to, skuplji evro je kao da je uvedena carina i subvencija izvoznicima. Svi su, međutim, prezaduženi i ne znaju šta im je činiti. Ali traženje neprijatelja neće pomoći.

 
Blic, 18.07.2012.

Peščanik.net, 18.07.2012.