Vrativši se iz zemalja prekomorskih, a čekajući i da mi se duša odande vrati, krenuo sam da nadoknađujem propušteno gradivo. Sa novinama nikako nije išlo: u takvom bez-dušnom stanju bacio sam ih sve bez milosti, uz nehrišćanske misli.
Knjige su, međutim, nešto drugo, naročito one pametne. Dopala mi je, doduše, šaka i ona radikalska „Očerupana haška ćurka“, nedopustivo kratka (svega 215 strana! Skandal! Bez barem hiljadu strana ja to više ne uzimam u ruke), ali ni tamo nije bilo ničeg novog osim par dosta neinventivnih ličnih uvreda na moj račun od strane Aleksandra Vučića, o čemu ćemo on i ja posebno. Posle vidim u „Republici“ da je Vučiću „Gromu“ Šešelja nazvao „najvećim izdajnikom“. Ostao sam ravnodušan.
Nego da se mi vratimo pravim knjigama. Poneo sam iz Njujorka „Ruski dnevnik“ Ane Politkovskaje. Tu knjigu treba smesta prevesti (u Rusiji, naravno, nije objavljena). Anu Politkovskaju, novinarku moskovske „Nove gazete“, ubili su stručno i hladnokrvno 7. oktobra 2006. „nepoznati počinioci“ u liftu stambene zgrade gde je živela. Od Putinovog dolaska na vlast ubijeno je 13 novinara, izvan ratnih područja. Posle čitanja tog „Dnevnika“ jasno je i zašto su je ubili; dobro je i toliko pretekla. Ali, to je duža priča o kojoj drugi put. Recimo za sada da se iz te knjige jasno vidi zašto je Putin, Vladimir Vladimirovič, toliko popularan među nekima ovde.
Njegove izborne taktike i krađe, njegov pažljivo negovani kult ličnosti, njegova kadrovska politika i teška ruka bivšeg radnika Ministarstva dobrih dela neodoljivo liče na onog našeg ispod lipe. Naravno da je sve to u Rusa mnogo veće, srazmerno veličini Rusije. Ima tu mnogo toga što prepoznajemo odmah: mobilizacija i homogenizacija, obožavanje Vođe, njegova isprazna retorika, preraspodela društvenog bogatstva u korist svojih oligarha, krvavo bezakonje na jugu, nepojmljivi paravojni lideri na koje se tamo oslanja. Ima i o crkvi i o novom patrijarhu Kirilu, bez brige. Ima i o „Našima“, sa detaljima; o ostalim nevladinim organizacijama „patriotskog“ nastrojenja; o pravosuđu. Samo čekajte da se prevod pojavi – ako se ikada pojavi, to jest. Biće to skandal preko koga ovdašnji obožavaoci Putina neće preći olako.
Ovde sam zatekao jednu drugu knjigu: „Vreme kada je narod govorio“ Aljoše Mimice i Radine Vučetić, temeljitu sociološku studiju fenomena koji se nekada zvao „Odjeci i reagovanja“ i koji je preživeo do dana današnjeg. To me je bacilo u sentimentalna sećanja. U novinarskom se zanatu, naime, uređivanje tih rubrika, pisama čitalaca (kako god ih zvali), uglavnom smatra za kuluk. Mene je nekoliko puta zakačilo po kazni u starom NIN-u (to je ono kad popijete suspenziju ili urednik odluči za vaše dobro da je bolje da vas neko vreme nema). Tako naučite da je samo mali deo tih pisama smislen, pismen i relevantan; da se odnosi na nešto. Veći deo sastavi su onih koji se u žargonu zovu „pacijenti“ ili – u težim slučajevima – „bolidi“. To ide u rasponu od bezazlenih skribomana, preko profesionalnih pravednika, pa sve do očiglednih mrakobjesnih manijaka i po pravilu završava u košu; u normalna vremena, hoću da kažem. Pošto je žanr zanimljiv, a iskušenje preveliko, duhoviti i pametni novinari ponekad su ta pisma pisali sami, na urnebesnu zabavu svoje publike („Čik“ i „Zum reporter“ sedamdesetih), ali taj dobri običaj presušio je, nažalost. Izgleda da je kolektivna mahnitost prevladala sve drugo kad se „dogodio narod“. Ova knjiga Mimice i Vučetićeve navodi u prilogu niz pisama iz čuvene „Politikine“ rubrike; autori, međutim, analiziraju sastav pisaca, dinamiku objavljivanja pisama po temama i političkim trenucima i ostale relevantne sociološke činjenice. Rad je, dakle, metodološki besprekoran i vodi do melanholičnih zaključaka.
Pre svega, kad čovek danas čita neopevane plitkosti i budalaštine koje su ljudi tada pisali utrkujući se u „nacionalnoj svesti“, ne oseća nikakvu zluradost; naprotiv: oseća sažaljenje i nakiseo ukus u ustima. Neko je raspisao konkurs za nesrećnike, mahnite, bezazlene jurodive i podle dostavljače-karijeriste. Uostalom, kao što autori kažu odmah u uvodu, autori-priložnici „Odjeka i reagovanja“ sami su više puta tražili da taj monumentalni opus bude sjedinjen u knjigu i sačuvan „za buduća neka pokolenja“; eto, dobili su knjigu. Sada me zanima hoće li neko od citiranih „glasova naroda“ tužiti autore, kao ona gospođa koja je umela da nosa Slobodanovu sliku na mitingu, pa se sada oseća oklevetana kad sebe vidi u novinama.
Taj običaj objavljivanja kojekakvih gadosti i budalaština u pismima čitalaca, nažalost, preživeo je naglo i prevremeno gašenje rubrike „Odjeci i reagovanja“ odmah posle 9. marta 1991. (kad je Sloba shvatio da narod ima još neki „glas“ osim njegovog). Pažljivi čitalac raznih novina već je primetio učestalost pojavljivanja izvesnih autora veoma jasnih političkih opredeljenja. Njih ima raznih: redovnih i stabilnih pretplatnika na konkretne listove; onih koji pišu svima i uvek, jednom dnevno, pa se nekako probiju; onih omiljenih određenim redakcijama, makar pisali i retko. Ne mogu se isključiti ni pisci pisama čitalaca po narudžbini redakcije, kao ni novinari koji se potpisuju pseudonimima. Uostalom kad je jedan Bora Jović, dok je bio šef države, pisao za „Odjeke i reagovanja“ pod pseudonimom, zašto ne bi i drugi? Istini za volju, ima tu i tamo sasvim razumnih i umesnih pisama čitalaca, kao i standardne penzionerske kuknjave na ovo i ono, čemu te rubrike ionako služe. Ima i polemika koje su ponekad korisne, ali samo ponekad.
Ono što se vidi i na šta autori ove studije upozoravaju s pravom, jeste činjenica da je duh „Odjeka i reagovanja“ živ i dalje: već 20 godina razni osećaju potrebu da vrište i kukaju na društveno-političke teme čim nanjuše da bi trenutnoj vlasti to bilo prijatno, a drugi će im to spremno objaviti. Nema pomoći: zapamtilo to da je nekad moglo i ne odriče se stečenih prava.
Danas, 09.02.2009.
Peščanik.net, 09.02.2009.
