Corax, korica knjige „Slučaj službenika Aleksandra Tijanića“
Corax, korica knjige „Slučaj službenika Aleksandra Tijanića“

Dati ulicu Aleksandru Tijaniću znači još jednom ubiti Zorana Đinđića, znači oskrnaviti njegov grob, znači narugati se žrtvi Zorana Đinđića.

Nije bilo tako suprotstavljenih ličnosti na javnoj sceni Srbije početkom 21. veka kao što su to bili Zoran Đinđić i Aleksandar Tijanić. Doduše, Tijanić je bio samo glasnogovornik Vojislava Koštunice, ali je taj posao radio dobrovoljno i sa ubeđenjem. Plata mu je bila bonus.

Ta najčuvenija Tijanićeva rečenica: „Ako Đinđić preživi, Srbija neće“, samo je vrh ledenog brega. Kampanja protiv premijera Srbije trajala je mesecima. „Ništa njemu nije skupo, ništa dragoceno, ništa nije sigurno, ako ne pristane da bude u funkciji njegovog održavanja na vlasti“; „Ljudi sa strahom gledaju svaki ’audi’, svejedno da li je unutra momak s maskom i ’kalašnjikovom’ ili Kiza“; „Đinđićeva lična sudbina postala (je) limitirajući faktor bilo kakve stvarne demokratske dorade ove nesrećne države“…, da navedem samo neke Tijanićeve, nasumično izabrane, reči. A reči, kao što je poznato, znaju da budu ubojitije nego meci.

Nije se, međutim, AT zadovoljavao samo napadima na Vladu Srbije i njenog predsednika; na meti su bile i druge nezavisne institucije i pojedinci koji nisu bili po volji Vojislava Koštunice. Takav je, recimo, bio slučaj sa Jugoslovenskim komitetom za ljudska prava i Biljanom Kovačević Vučo. A uzgred, na meti Tijanićevog jezika – kako je to dobro zapazio Corax – našao se i pozamašan broj i danas poznatih javnih ličnosti, ali da im ne pominjem imena, da ne bude da ih prozivam. Ionako sve to stoji lepo dokumentovano i slikom i rečju u knjizi „Slučaj službenika Aleksandra Tijanića“ maločas pomenutog JUKOM-a.

Vesiću, ti nisi normalan. To, naravno, ne kažem ja; to piše AT 3. januara 2003. godine. Kako li je bilo zameniku gradonačelnika Beograda kad je morao da proguta ovu gorku pilulu, da ne kažem žabu. Ali, kad smo već u spekulacijama, šta bi rekao Zoran Đinđić kada bi mogao da vidi ovaj Vesićev nož u leđima? Zar i ti, sine Brute?

Nikad nećemo znati. Štagod, jasno je da je Vesić ovde samo poslužio kao instrument za realizaciju odluke donete negde drugde, zapravo u komšiluku, preko puta parka. Ključno je, međutim, nešto drugo. U ovom slučaju, naime, instrumentalizovan je i sam Aleksandar Tijanić. Jer nije ovde reč o rehabilitaciji jednog novinara. Suština je u rehabilitaciji jedne politike. One politike za vreme koje je AT Slobodana Miloševića nazivao „bengalskim tigrom“, Marka Miloševića „tigrićem“, a Mirjanu Marković „ličnom prijateljicom“. Za to je nagrađen mestom ministra informisanja u jednoj od tadašnjih vlada. To je, dakle, ona ratna politika koju je, pošto su ratovi izgubljeni, Vojislav Koštunica, nakon Đinđićevog smaknuća, nastavio da vodi mirnim sredstvima. A koju je posle preuzeo, i danas je vodi, Aleksandar Vučić. U suštini, radi se o tome da se proširi i produbi legitimacijska osnova aktuelnog režima, pa u tom kontekstu, podrži i učvrsti i Aleksandar Vučić lično.

Peščanik.net, 21.12.2020.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika. Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)