Ukazao bih na neke od tehnika relativizacije. Ljudi koji kritikuju Peščanik, na primer oni iz Nove srpske političke misli, uglavnom ističu tri argumenta – prvi je da su mišljenja koja se iznose u Peščaniku ekstremna, da je to neka vrsta političkog ekstremizma. Drugi argument je da je Peščanik neobjektivan zato što u tom mediju nisu zastupljena suprotna mišljenja. I treći je da se u Peščaniku polazi sa jedne moralizatorske tačke gledišta, da se sa pozicija preteranog čistunstva zahtevaju i postavljaju nerealni, anđeoski moralni kriterijumi koje je u realnom životu nemoguće zadovoljiti, pa su prema tome, takvi zahtevi neumereni.

Počeću od argumenta o „objektivnosti”. Sam pojam objektivnog medija je, po mom shvatanju medija, pogrešan. Mediji su nešto što me je oduvek zanimalo, i stručno i kao građanina. Medijima sam se na ovaj ili onaj način bavio dugo – od 70-ih kada sam zastupao razne publikacije koje su u to doba bile zabranjivane, pa do angažmana u magazinu Vreme.

Kada je proglašeno višestranačje i kada su ljudi poleteli u razne stranke, meni se činilo da je to pogrešan put angažmana. Mislio sam da prvo treba formirati neke opcije, neko javno mnenje, iz kojeg će se formirati stranke koje će zastupati razne platforme. Ako vi prvo formirate stranku – a sve su formirane sa takoreći identičnim programima, to jest sve su se zalagale za slobodu, demokratiju i tržište – tada politička borba postaje nejasna, jer se ne zna u čemu se stranke uopšte razlikuju.

Zahtevati od bilo kog medija da bude objektivan je uzaludan posao. Nikad nigde nije bilo objektivnog medija. Postoje mediji koji sami sebe proglašavaju objektivnim, ali to je nešto sasvim drugo. Međutim, svi imamo različita mišljenja i stavove, svi zauzimamo različite pozicije u društvu i ubeđeni smo da smo u pravu i da smo objektivni – mada naravno da nismo,  jer svako mišljenje je u krajnoj liniji subjektivno. Vi možete reći da je neko mišljenje bolje ili lošije argumentovano, da je bliže ili dalje od istine, ali ono je uvek subjektivno.

Zahtev za objektivnošću medija proteže se još iz socijalističkog doba, gde su postojale tzv. garancije slobode informisanja – postojao je zakon o informisanju koji je nalagao medijima da objektivno i istinito obaveštavaju javnost. U socijalističkom životu i svetu to je možda bilo i razumljivo, jer se znalo šta je istina – postojala je jedna istina, a to je bila istina Saveza komunista Jugoslavije. Ako dođete u sukob sa tom istinom onda ste neobjektivni ili zlonamerno iznosite političke prilike u zemlji.

Slobodna štampa u socijalizmu nema mnogo smisla – zašto biste kontrolisali ili kritikovali vlast ako nemate slobodne izbore i mogućnost da tu vlast smenite. Štampa tome služi – da kontroliše vlast tako da bi se na sledećim izborima vlast promenila. Ako Savez komunista vlada po „istorijskoj nužnosti”, kako je stajalo u Ustavu, i nesmenjiv je – čemu onda kritika i kontrola.

Mislim da je podvala zahtevati objektivnost u društvu koje želi da bude pluralističko. Naročito to ne treba zahtevati od medija poput Peščanika. Kažu – a zašto vi ne zovete ljude koji misle drugačije od vas, što znači – po vašem mišljenju misle pogrešno? Ne razumem zašto biste zvali nekoga od koga, po vašem shvatanju, ništa istinito, tačno ni pametno ne možete čuti.

Objektivnost je, naravno, vrednost kada je u pitanju informisanje javnosti. Ona se postiže tako što postoje razni mediji među kojima postoji konkurencija i koji mogu ulaziti u uzajamne polemike. Na jednoj strani postoji jedinstvena javnost, a na drugoj, postoje brojni mediji koji se, svako na svoj način, obraćaju toj javnosti, nudeći joj različite poglede na razne teme. Time se omogućava da javnost bude obaveštena i da izabere ko ima više, a ko manje kredibiliteta i kome će da veruje.

Konkurencija među medijima ima svoje granice. Sloboda medija se može efikasno koristiti jedino ako raspolažete određenim kapitalom. Načelno, svakome je dozvoljeno da ima svoj medij, ali nije svako u stanju da ga ima. U Srbiji je čak i država vlasnik medija, iako to ne sme da bude po sopstvenim propisima, jer je funkcija medija da kontrolišu nosioce javnopravnih ovlašćenja, odnosno državu. Država ne može samu sebe da kontroliše. Država može da RTS zove javnim servisom, ali ako je država vlasnik tog medija, tu se ne može očekivati nikakva nepristrasnost niti najmanja kontrola vlasti.

Druga vrsta kapitala koji se pojavljuje je kapital koji je kriminalno stečen, a u Srbiji je takav skoro svaki veliki kapital. Dušan Spasojević – notorni kriminalac, diler droge, ubica – bio je vlasnik jednog lista.

Ja nisam u stanju da budem vlasnik medija, jer su gubici veliki. Međutim, nečije gubitke država ili politička stranka može beskrajno da pokriva, dok neko ko hoće da bude vlasnik nezavisnog medija ne može da opstane na tržištu. Tu se postavlja granica u konkurenciji, i to ne samo ovde, nego i u celom zapadnom svetu – svi polaze od tržišnih odnosa, ali su polazne tačke neravnopravne. Sloboda jeste proklamovana, ali nju može da koristi samo onaj ko ima dovoljna finansijska sredstva.

U slučaju Peščanika dogodilo se nešto paradoksalno – finansijska moć Peščanika u odnosu na većinu medija je patetična i nikakva. Pre svega zato što Peščanik ima dva zaposlena i što ta radio-produkcija ne zahteva neka ogromna finansijska sredstva. Potreban je mikrofon i dva kompjutera za montažu. Ono što posebno iritira političke protivnike Peščanika jeste ta nesrazmera između bednog kapitala kojim Peščanik raspolaže i uticaja koji istovremeno vrši. Vreme ima 70 zaposlenih, što znači da bi, srazmerno uloženim sredstvima, trebalo da ima 35 puta veći tiraž, što je nezamislivo.

Jedna od tehnika relavitizacije je ono što nazivam fenomenom „To je vaše mišljenje”. Tokom debata na televiziji vrlo često vidim da onaj govornik koji je stisnut argumentima druge strane, u jednom trenutku kaže – „pa to je vaše mišljenje”. Naravno da je moje mišljenje, ovo je debata. Govornik tom rečenicom samo opisuje formalni okvir događaja; svako ima svoje mišljenje i pitam se zašto opisivati da je ovo debata u kojoj svako ima svoje mišljenje?

Tom frazom se, zapravo, proglašava apriorna ravnopravnost svih stavova i svih mišljenja. Dakle, ukoliko neko kaže da se u Srebrenici dogodio genocid, druga strana mu prosto odgovori „To je vaše mišljenje”, kao da je nemoguće utvrditi čije je mišljenje istinito. Kao što je nečije mišljenje da je dva i dva četiri, dok neko možda misli da je rezultat pet. Ovde se meša jednakost ljudi pred zakonom, koja garantuje da svako ima pravo da objavi svoje mišljenje, ali to ne znači da su sva izražena mišljenja jednaka, jer takva jednakost ne postoji. Uvek će postojati mišljenja koja su bolje argumentovana, ona koja su gluplja i pametnija, iskrenija i manje iskrena i tako dalje. Ovde se računa na postojanje razluđene javnosti, koja je razluđivana 20 godina i kojoj se kaže da ni ne pokušava da shvati ko je u pravu, jer su to samo „različita mišljenja”. Mi, recimo, mislimo da u državi postoji monopol, a neko misli da ne postoji. Mi mislimo da je pravosuđe instrumentalizovano – „to je vaše mišljenje, mi mislimo da nije”. Mi mislimo da vlada korupcija na sve strane – „to nije dokazano, to je samo vaše mišljenje”.

Međutim, postoje objektivni načini da se proceni zasnovanost nekog mišljenja. Recimo, kredibilitet nečijem stavu i mišljenju dodaje, na primer, stručnost – ako čovek poznaje stvari o kojima govori – njemu se više veruje. Postoji još nešto što je važno, a to je biografija govornika. Na  javnoj sceni imamo ljude koji su poznati lažovi, nije valjda da to ne smem da uzmem u obzir – lagao me je pre, pretpostavljam da me laže i sad.

Postoji neka logika kojom se rukovodite dok slušate nekoga i procenjujete da li ume da misli. Glupak je takođe prepoznatljiv. Naravno da nećete njemu pokloniti veru, jer je njegovo mišljenje slabije. Tu je i nivo opšteg znanja – kada slušate čoveka koji ima pouzdano i široko opšte znanje – naravno da će on imati veći kredibilitet.

Međutim, postoje načini kojima se može otkriti da je neko mišljenje – u stvari – propaganda. Postoje testovi koji kvantitativno mere propagandni sadržaj u nekom tekstu. Postavljeni su jasni kriterijumi, gde se, između ostalog, može pratiti frekventnost nekih pojava. Recimo, zna se da je jedna od tih pojava laskanje – ako ja želim da vas ubedim u nešto u šta ne verujem, reći ću vam – „Vi ste divna publika, ovako pametnu publiku i ovako divan svet nisam odavno video”. Ili, „vi ste nebeski narod”, svejedno. U ove pojave spada i izazivanje straha i stvaranje neopravdane nade. Ovde možete i sami da se setite primera.

Kriterijum propagande je i takozvana prividna univerzalnost stava. To je kad neko kaže, „Opšte je poznato”, „Ogromna većina misli ovako”, „Svi će se složiti”. Tako se vrši pritisak na spremnost svakog normalnog čoveka da se u izvesnom smislu konformira, da pomisli – ako svi tako misle – možda ja grešim, možda stvarno treba da promenim svoje mišljenje.

U ljudskoj prirodi je da pojedinac ne voli da bude bela vrana, da ne voli da privlači pažnju stavovima koji se razlikuju od stavova većine. Primer koji je mene naljutio je onaj kada je u jednu vrlo gledanu emisiju, Utisak nedelje, Olja Bećković pozvala Natašu Kandić, stavila je ispred sebe i kazala joj u oči – „Za vas se priča da ste izdajnik, jeste li vi svesni da vas većina ljudi u ovoj zemlji mrzi”.

Odakle njoj taj podatak? Da li je ona vršila referendum, kako ona zna šta većina ljudi misli? Pod tim „priča se”, lansira se stav koji gledaoci prihvataju, pa pošto se to „priča“ onda i oni nastavljaju to da pričaju, a sve potiče iz jedne proizvoljne, zlobne i ničim argumentovane primedbe. Ta „priča“, potom, za mnoge postaje mišljenje.

Jedan oblik relativizacije odnosi se na ekstremizam, odnosno ekstremni iskaz koji se pripisuje Peščaniku. Nedavno sam u Peščaniku dao jednu izjavu, koja je verovatno ekstremna, ili je tako ocenjena, i pošto mislim da merim svoje reči, sećam se da sam, pre nego što sam je izgovorio, pomislio smem li ja ovo da kažem. To je bila izjava  „Narodna skupština je nacionalna sramota Srbije”.

Da li je ta izjava ekstremna ili ne, o tome možemo da razgovaramo jedino ako prvo razgovaramo o samoj pojavi, odnosno o predmetu na koji se ta izjava odnosi. Ne možemo da utvrdimo da li je ta izjava ekstremna ako ne odredimo kakva je Narodna skupština koja je predmet izjave. Dakle, hajde da pričamo o predmetu, a ne da tema bude da li ja smem da kažem tako nešto o Narodnoj skupštini.

Kada kažete da je u Srebrenici izvršen gnusan zločin, najveći na evropskom kontinentu posle Drugog svetskog rata – to je ekstremno jaka izjava. Ali, da li je iskaz ekstreman? Hajde da vidimo šta se dogodilo tamo i tako utvrdimo da li je iskaz ekstreman.

Ekstremne situacije za sobom povlače ekstremne izraze, a mi decenijama živimo u ekstremnoj situaciji.

„Kosovo je nepovratno izgubljeno”, da li je to ekstreman stav? Ako mislite da je taj stav ekstreman, objasnite čime to argumentujete? Ne, to je nešto što se ne može kazati, to ne treba da se govori i to je osnovna ideja.

Naročito posle takozvanog „nacionalnog pomirenja”, u čitavoj javnosti postoji aprioran stav da se sve razlike u mišljenju nivelišu. To znači da o mnogim stvarima nećemo ni govoriti, a ako baš i moramo, onda oprezno, oprezno – bez ekstremnih iskaza. Tako smo postupili kada se dogodila svetska kriza. Govorili smo „To je naša šansa, to nas neće pogoditi.” Taj iskaz nije ekstreman, on jeste umeren – ali je netačan. Takav stav opisujem onim što ponekad čujem od mladih ljudi – „samo opušteno”. Kažem, pa kuća gori – „ma samo opušteno, nemoj da si ekstreman”.

Građani Srbije su na sedmom mestu po stepenu pesimizma koji izražavaju prema svojoj budućnosti, to je, dakle, jedan ekstremni pesimizam. Da li je taj pesimizam posledica toga što Ceca Lukić širi defetizam, pa su svi ti ljudi zavedeni njome i ne mogu da vide ovu idilu oko sebe? Kod nas se, kao i uvek, traži žrtveni jarac.

Poslednja od tih tehnika relativizacije, odnosi se na optužbu za moralizatorstvo, ili za „moralni fundamentalizam”, „misionarstvo”. Taj stav zavisi od  polazišta, od vašeg sopstvenog vrednosnog sistema.

„Hajde da malo kraduckate, ali vi preteraste”, to je rekao ministar resora u kome se dogodila velika pljačka. On postulira jedan moralni standard – sama krađa je okej, ali nemojte da preterujete. Ovde je postavljen jedan strahovito nizak prag osetljivosti na moralno pregrešenje. Ali ako kažete – ne, svaka krađa je nemoralna, jer kradljivac svesno parazitira na tuđem radu, pristalice onakvog moralnog standarda odmah vapaju – nemojte da zahtevate nemoguće, to je neljudski, pa moramo malo da krademo. Naravno da je sa pozicije sa koje je govorio tadašnji ministar Ilić preterano osuđivati baš svaku krađu. Međutim, to je stvar njegovog vrednosnog sistema, a za društvo bi bilo bolje da takav sistem ne prihvati.

Na suđenju za ubistvo Zorana Đinđića rekli su – Jeste, u toj političkoj kampanji smo lagali, znate, to je bilo u žaru političke borbe; znate, u politici postoje samo interesi, drugi su lagali još više – tako ispada da postoje laži koje su u redu, a ako kažete –  ne, laganje je samo po sebi moralno neprihvatljiv čin – onda ste moralni fundamentalista jer hoćete da zabranite laganje.

Momo Kapor je jednom opisivao zašto je odlučio da ne ode u inostranstvo, gde bi možda lakše živeo i gde bi mu bilo udobnije. Odlučio je, kaže, da ostane onda kada je otišao na pijacu sa svojim pocepanim zembiljom i video sve te brkate seljake i zabrađene seljanke, video taj svet i tu „njemu poznatu i prisnu domaću atmosferu varuckanja i kraduckanja”. Zato je on odlučio da je baš to svet u kome on želi da živi. Drugi pisac, koji je moralna gromada pa ne moram ni da ga imenujem, ostao je čuven po iskazu „važnija mi je pravda od istine”. To je zbunjujuća izjava, jer shvatite da je za njega pravda ono što je dobro za naš narod. Prema tom shvatanju, ako je to u nacionalnom interesu, u redu je i lagati. U sukobu moralnog imeprativa i nacionalnog interesa, zna se ko će stradati – sve ostalo je moralisanje, ili još gore – čista izdaja.

To su tehnike relativizacije i mislim da bi bilo sasvim na mestu da se izvrši ozbiljno istraživanje, gde bi se ispitali standardi i vrednosni sistem srpskih medija – tako bi se shvatilo zašto Peščanik ljudima ide na živce.

Peščanik ne smeta samo političkim protivnicima, poznajem vrlo razumne ljude koji nisu politički zagriženi, ali koje istina deprimira i koji ne vole da čuju istinu koja se čuje u Peščaniku. Kažu da imaju rezerve prema Peščaniku jer ih Peščanik baca u očajanje.

Ne baca vas Peščanik u očajanje, istina vas baca u očajanje, a za to vam Peščanik nije kriv.

 
Izlaganje na tribini Kome smeta Peščanik, 13.02.2009.

Peščanik.net, 16.02.2009.

The following two tabs change content below.
Srđa Popović
Srđa Popović (1937-2013), jugoslovenski advokat ljudskih prava. Branio mladog Zorana Đinđića, Brigitte Mohnhaupt (Baader-Meinhof), Vojislava Šešelja, Dušana Makavejeva, Milorada Vučelića, Mihajla Markovića, Miću Popovića, Predraga Čudića, Nebojšu Popova, Vladimira Mijanovića (Vlada Revolucija), Milana Nikolića, Mihajla Mihailova, Dobroslava Paragu, Milana Milišića, Vladimira Šeksa, Andriju Artukovića, Beogradsku šestoricu, profesore izbačene sa Filozofskog fakulteta... Pokretač peticija za ukidanje člana 133 (delikt govora), ukidanje smrtne kazne, uvođenje višestranačja u SFRJ... 1990. pokrenuo prvi privatni medij u Jugoslaviji, nedeljnik Vreme. Posle dolaska Miloševića na vlast iselio se u SAD, vratio se 2001. Poslednji veliki sudski proces: atentat na Zorana Đinđića. Govorio u 60 emisija Peščanika. Knjige: Kosovski čvor 1990, Put u varvarstvo 2000, Tačka razlaza 2002, Poslednja instanca I, II, III 2003, Nezavršeni proces 2007, One gorke suze posle 2010.