Prosto jednačenje

„Tako da se u ovom tekstu neću baviti osakaćenom verzijom, vec originalom, proto-Jakovljevićem…“ Zaista detaljno iščitavanje mog komentara na prepisku Mirjane Miočinović i Petra Lukovića, od strane jednog zaista istraživačkog novinara, otkrilo bi, recimo, da najvažniji izvor (naravno, pored pomenute prepiske) koji sam koristio u ovom komentaru jeste tekst hrvatskog antropologa Ive Žanića „Novinarstvo na tamnoj strani Tennesseeja“. Iz ovog teksta, objavljenog u  časopisu Erasmus broj 9 iz 1994, preuzeo sam intervju Senada Pećanina sa Lukovićem (on je tu predstavljen kao urednik Vremena, kao i na str. 204 knjige Petera Maassa Ljubi bližnjeg svog, koja je inače u nastavcima izlazila u e-novinama). Žanićev tekst bio je uvod u temat posvećen sarajevskom ratnom časopisu Dani, i šire, izazovima novinarstva u uslovima sličnim onim koje je Mark Twain opisao u kratkoj priči „Novinarstvo u Tennessiju“. U ovoj autobiografskoj crtici, autor pripoveda kako je na preporuku lekara otišao na američki jug, da bi se obreo u gradiću Johnson, gde je dobio posao u novinama The Morning Glory and Johnson County War-Whoop. Već prvog jutra na poslu, razne lokalne protuve su krenule da „utiču“ na urednike fizičkim napadima, pucanjem kroz prozor i bacanjem dinamita kroz dimnjak. Siroti Twain se tako našao u sumanutom gradu u kome princip javnosti kroje upravo oni koji bi trebalo iz nje da budu isključeni jer krše njegova osnovna moralna i pravna načela. U vreme kada je Žanić ovu priču uzeo kao metaforu za novinarstvo na prostorima bivše Jugoslavije, teško da se igde u „Tennesseeju“ mogla nazreti svetlost.

Od tada se situacija samo promenila na gore, bar kada je reč o srpskoj strani „Tennesseeja“. Ako Tomislavu Markoviću, jednom od urednika Betona, nije bilo jasno prvi put (a očigledno nije), ponoviću: rekao sam da se u ono vreme, početkom devedesetih, Luković časno nosio sa ratnim zločincima koji su se izdavali za legitimne političare, dok danas, 2013, glasilo kojim suvereno gazduje aktivno podržava sadašnjeg prvog potpredsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića, odnosno nekadašnjeg visokog funkcionera Srpske radikalne stranke koja je tokom ratova 90-ih bila umešana u seriju stravičnih ratnih zločina. Markovićev „Otvoreni prelom duše“ ovo jasno potvrđuje. Sva njegova detaljna iščitavanja, instrukcije o zotovanju i raspetljavanje silogizama; svo njegovo histrionstvo, prenemaganje i usiljeni humor; sve te prangije i petarde služe tek kao kulisa za njegovu osnovnu tezu, a ona se tiče upravo Vučića. Ova teza provlači se kroz čitav tekst, počev od tvrdnje o navodnoj zabrani mišljenja „da Vučić radi nešto dobro“, preko abera iz Bosne kako Sarajlije govore „da je dobro što četnici postaju liberali“, pa do hinjene zbunjenosti nedavnom smenom na srpskoj političkoj sceni: „ne znam“, piše Toma, “šta je nelogično u tome što nacionalisti postaju demokrate, ako su već demokrate odavno postale nacionalisti”. Ova linija argumentiranja jedini je aspekt teksta „Otvoreni prelom duše“ koja zaslužuje bilo kakvu pažnju. Dolazak na vlast Vučića i Dačića ne predstavlja nikakav preokret u odnosu na period vladavine Demokratske stranke, već je direktan nastavak duboke revizije bliske prošlosti koja je u Srbiji počela još 2003. godine. U poslednjih godinu dana, kruna te revizije dolazi u masovnoj „liberalizaciji“ četnika svih boja, a glavni mehanizam ovog izvrtanja jeste amnezija. Ne prođe dan, a da nekog ne izda pamćenje. I što ih je više, to im je lakše da se sećaju drugačije. Kako je nedavno rekao politički komentator Mark Shields (a sasvim drugim povodom), „politika je najmimetičnija od svih ljudskih veština“. Najfascinantnija strana ovog talasa „liberalizacije“ jeste u kolikoj meri sila podražavanja (ovde, Tomo, idemo korak dalje od performativne sile), odnosno iluzija, može da potisne i savlada istoriju. To prosto ujednačavanje mimezom se tu oslanja na aktivno poistovećivanje posmatrača sa predstavom, pojava koju je Samuel Taylor Coleridge opisao kao „voljna suspenzija neverice“.

Jednačenje po vulgarnosti

Mada brižljivo zaklonjena vašarskim trikovima i bengalskom vatrom, Tomina osnovna teza o Vučiću snažno izbija na površinu teksta, gde se manifestuje kroz stilske i tematske motive religiozne matrice preobraćenja. Jedan od osnovnih problema ovog članka jeste što ovu matricu ne promišlja dovoljno, a ta se površnost pokazuje u proizvoljnom izboru literature. Tu se Lav Šestov i Witold Gombrowicz (ah, Tomo, Tomo: gde je i zašto Gombrowicz pisao dnevnike?) pojavljuju tek kao spretne dosetke (mogao je isto tako da se pojavi i Bora Čorba, iz čije pesmarice kao da je izašao naslov „Otvoreni prelom duše“). Literatura na temu preobraćenja je obimna, ali pošto je ovde reč o mimetičkoj veštini, možemo da je suzimo na dramska dela. Tu se već može povesti reč o „Putu u Damask“ Augusta Strindberga, ili pak o komadu „Đavo i gospod bog“ Jean-Paul Sartrea. Ovaj prvi bi nas odveo daleko: Strindberg u svojim beleškama piše da ova fantazmagorična drama pripada njegovom „umetničko-psihološkom ciklusu“ u kome je hteo da ponudi svoje opservacije o „patologiji duše“. Sartreov komad je dramaturški mnogo manje zanimljiv, ali je zato vrlo upotrebljiv kao model za jednu ideju preobraćenja.

Pisan 1951. godine, u vreme Sartreovog apologetskog angažmana sa pro-staljinističkom Komunističkom partijom Francuske, „Đavo i gospod bog“ je istovremeno dramatizacija autorovih filozofskih teza (kao što su, na mnogo uspešniji način, to bili komadi „Iza zatvorenih vrata“ i „Muve“), kao i alegorija o političkom opredeljenju autora (Tomo šeretu, čak i iz ove samo-opravdavajuće alegoričnosti može nešto da se nauči). Ono što izdvaja ovaj komad od najvećeg dela literature koja se bavi sličnim temama jeste to što ovde Sartre ne postavlja konverziju kao problem verovanja ili znanja, već kao problem volje. Radnja komada smeštena je u Nemačku iz doba Reformacije. Njegov protagonista Goetz, tipična Sartreovska teza od krvi i mesa, u dramu stupa kao apsolutni zlotvor koji za sobom ostavlja sprženu zemlju i brda leševa, da bi na samom kraju prvog čina prošao kroz naglo i potpuno preobraćenje, odlučivši da od tog trenutka radi samo dobro. U trećem činu se najpre povlači od svakog činjenja, da bi se na kraju vratio nasilju i stavio na čelo armije seljaka (Goetza je u postavci JDP-a 1979. igrao Nikola Simić, što ovaj ozbiljan komad dovodi na ivicu satire koju bi i Toma ukapirao).

U Goetzovim etičkim vratolomijama teško je ne prepoznati osnovnu tezu Sartreovog egzistencijalizma (egistencija prethodi suštini, itd). Ali, nije baš sve tako jednostavno (Tomo, šaljivdžijo, drži se: sad će da bude malo teže, ali posle toga će ići glatko. Ali pozor: ne očekuj olakšanje!). U knjizi „Egzistencijalizam je humanizam“ (1946), u kojoj postavlja osnovne principe svog pristupa fenomenologiji, Sartre objašnjava kako tvrdnja da „čovek jednostavno jeste“ ne znači da je čovek ono što misli da jeste, već da se on samosazdaje kroz čin volje koji dolazi “posle egzistencijalnog skoka”. To nije sve. Ulaskom u postojanje, čovek ne stupa na brisani prostor. On se uključuje u ono što Sartre u pozorištu i van njega naziva „situacijom“: ona je uvek zadata jer predstavlja kompleks koji se sastoji kako od istorijskih dešavanja tako i od trenutnih odnosa. Ako čovek stupa u „situaciju“ potpuno slobodan i stvara samog sebe sopstvenom voljom, to ne znači da je nezavisan od situacije, odnosno istorije. Zbog toga svaka moja akcija, kaze Sartre, jeste u isto vreme moja obaveza prema čitavom čovečanstvu. Svaki moj izbor, svaki čin volje, nije samo moj, već me obavezuje prema svima koji me okružuju. Izbor u punom smislu te reči nikada nije i ne može da  bude „slobodan“ u smislu potpune autonomnosti, jer nije oslobođen od posledica. Ali, isto tako, on nije određen unapred jer uvodi prelom, caesuru, koja i kad je formalno najmanja moguća (kao ona između imena Toma i Tomo) zapravo čini suštinsku razliku.

U izvesnom smislu, „Đavo i gospod bog“ nagoveštava granicu ovog ideala humanističkog egzistencijalizma. Goetzove konverzije iz krvoloka u dobrotvora i vice versa ne tiču se samo njega, već čitave, da kažemo Sartreovski, situacije. Njega prate najpre armije vojnika, pa onda armije siromaha, koji se ne vode principom odgovornosti već principom koristi. Prema ovoj vulgarnoj varijanti egzistencijalizma, situacija je izjednačena sa postojanjem, i svodi se na ono što se dešava ovde i sada. U njoj nema mesta za egzistencijalističku ili bilo koju drugu etiku: dobro je samo ono što uspeva. Tu „realnost“ postaje osnovni kriterijum istorije. Ne hajući ni malo za Marksove teze o empiriokriticizmu, Toma piše: „Zabranjeno je misliti da Vučić radi nešto dobro, bez obzira šta se dešava u realnosti, realnost je precenjena, koga briga šta se dešava, zar je važno da politički potezi imaju pozitivan učinak na neke ljude tamo u Srbiji i regionu, važno je da pravednici ostanu pravedni, neukaljani, belji od snega“ (ni sam Tomo to ne bi lepše sročio). Ono što preobraćenici hoće da zaborave jeste da se ovde ne radi o politici čistih, pa čak ni prljavih, već krvavih ruku. Tu zgodno može da im dodje Sartreov komad. Pošto se preobrati u dobročinitelja, Goetzu su i dalje ruke okrvavljene: nekada je to bila krv njegovih žrtava, a sada je to njegova sopstvena krv iz rana koje on sam pravi nožem kako bi ih prikazao kao stigmate. Vuk nikada ne može da se probrati u jagnje, već samo u vučića.

Jednačenje po broju

Politika jeste mimetička veština, ali za razliku od umetnosti, ona kao svoju svrhu vidi  upravo prekoračivanje granice između predstave i stvarnosti. Pošto urednici e-novina vole da se igraju novinara bez granica, predložiću im da naprave redakcijski izlet u Zvornik, gde se ne tako davno desio jedan od groznijih proboja „četvrtog zida“. Do Zvornika možete stići kolima ili autobusom, najpre do Loznice, pa onda lokalcem do Malog Zvornika. (Kad budete prelazili stari most preko Drine, sa druge strane dočekaće vas veliki grafit Srpske radikalne stranke.) Odmah preko mosta, u Zvorniku, naići ćete na taksi stanicu. Uđite u prvo vozilo i zamolite vozača da vas odveze do sela Čelopek (ako je raspoložen, objasniće vam da je selo dobilo ime po tome što u njemu retko pada kiša, pa sunce „peče čelo“ seljana koji rade u polju.) Na putu ka Čelopeku, proći ćete kroz predgrađe Zvornika, a sa desne strane ostaće vam nekadašnja klanica koju lokalno stanovništvo zove „Ekonomija“. Nedugo zatim,  stići ćete do Čelopeka. U prvim mesecima rata u Bosni, u „Ekonomiji“ i u Domu kulture u Čelopeku počinjeni su jezivi zločini. Kad smo već kod scenskih radnji, ograničimo se samo na salu Doma kulture, gde su početkom rata bili zatvoreni Bošnjaci iz obližnjeg sela Divič. Ovde nema prostora za nabrajanje svih zverstava koja su se tu desila. Svako koga ovo zanima može naći više detalja u optužnicama i transkriptima sa suđenja Darku Jankoviću „Pufti“ i Dušku Vučkoviću „Repiću“ ispred Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu (ili pak u arhivama e-novina, koje su povremeno izveštavale o ovim zločinima i sudskim procesima protiv počinioca). U optužnici Jankoviću može se, recimo, pročitati o tome kako su prilikom jedne od njihovih sesija strave u Domu kulture, on i Vučković naredili „da na binu Doma izađu očevi i sinovi, da svuku odeću sa sebe, te da vrše oralni seks među sobom sa menjanjem uloga u ovom činu, što su oni morali i činiti a ostali oštećeni i gledati“ (iz Optužnice protiv Janković Darka, str. 2). Ili kako je Vučković „stavio cev puške u usta i podizanjem usta cevi prinudio Damira (Bikića) da se propne na prste, pa kada je na pitanje upućeno Damirovom ocu, oštećenom Bikić Nuriji, da li mu je to jedini sin, dobio pozitivan odgovor, odgovorio mu da ga više nema i pucanjem u usta Damira lišio života“ (str. 2). Duško Vučković „Repić“ je bio član Srpske radikalne stranke, i on je, kao i Darko Janković, tokom suđenja potvrdio da je ova stranka organizovala njihov odlazak u Zvornik, kao i njihovih saučesnika. Sve ovo dešavalo se u leto 1992, upravo u vreme kada je Aleksandar Vučić pristupio zločinačkoj organizaciji koja je istupala pod imenom Srpska radikalna stranka, da bi se vratolomnom brzinom uzneo u njene vrhove i postao njen potpredsednik, što bi po četničkoj nomenklaturi valjda bilo nešto kao vice-vojvoda (Tomo, sad je trenutak da batališ pisanje humoreski, brzo zgrabiš tu tvoju brojanicu i počneš da razmišljaš o problemu sekundarnosti: Sokrat-Platon, Isus-Sv. Pavle, Marks-Lenjin, Lenjin-Staljin, Ćosić-Slobo, Vojo-Tomo, glodur-zamenik glodura …, kao i o osnovnom paradoksu ovog fenomena: da bi se izjednačio sa prvim, drugi mora da ode dalje).

Da, postoji „nešto dobro“ što Vučić može da uradi: može, recimo, da objasni da li se Srpskoj radikalnoj stranci priključio zbog ratnih pohoda poput onih u Zvorniku, ili uprkos njima? Ako je u pitanju ovo drugo, šta je uradio tokom decenije provedene u vrhu ove stranke da se ovi zločini razjasne i kazne? Koji je bio odnos između terenaca (poput Vučkovića)  i intelektualaca (što je on valjda bio) u ovoj stranci? (I neka ne govori da o tome ništa nije znao: video kasete sa snimcima poduhvata sličnih onim opisanim u Optužnici počele su da se vrte po svadbama već u jesen 1992.). I na kraju, ne bi bilo loše da ode u Čelopek i da se na licu mesta izvini žrtvama i njihovim porodicama. Kad uradi makar toliko, može da počne da govori o svojoj viziji evropske, liberalne i demokratske Srbije, i da hapsi, sudi, preti i beskrajno obećava.

Vratimo se vašoj ekskurziji: kad (zajedno sa Acom?) stignete u centar Čelopeka, videćete da Doma kulture tamo više nema. Na njegovom mestu nalazi se neomalterisana trospratnica sa „lokalom“ u prizemlju, oblepljena posterima drugorazrednih zvezda novokomponovane muzike i lokalnih političara. Ako pitate taksistu ili nekog od meštana šta je bilo sa Domom, procediće kroz zube da je srušen pre desetak godina – ako uopšte odluče išta da vam kažu. O tome se u Zvorniku ne govori. (I tu će vam dobro doci „Đavo i gospod bog“:  – Treba tako kompromitovati građane da se uplaše za svoj život. – Kako? – Pokoljem). Ova kuća u Čelopeku slika je Vučićeve Srbije (u slučaju da e-novine odluče da prenesu moj odgovor Markoviću, prilažem fotografiju zgrade iznikle na mestu čelopečkog Doma, da ne bi morali da preturaju po internetu ne bi li prikačili bilo šta uz ovaj tekst). Sve dok se oglušuju o situaciju koja se sabira i prelama u Vučiću, e-novine će ostati skupina večitih adolescenata koji pojma nemaju šta hoće, ali zato misle da znaju šta neće, mada od skora ni u to nisu više baš sigurni. Jer, ne može se istovremeno osporavati Republika Srpska i opravdavati onaj koji je sazdao njene krvave temelje.

Beton, 05.10.2013.

Peščanik.net, 08.10.2013.