Kada su, krajem jula, pripadnici SNS-a zasuli jajima i plastičnim flašama vode građane Kraljeva koji su protestvovali ispred sedišta njihove stranke, moglo je da se pomisli da se radi o uobičajenom nedostatku mašte lokalnih kaplara vladajuće autokratije, i da su se malo zaneli u oponašanju strategija pobunjenih građana i studenata. Onda je odjeknuo topovski udar. Nasilje SNS batinaša u Vrbasu, Bačkoj Palanki, Novom Sadu, Beogradu… ukazuje da se radi o nečem daleko ozbiljnijem. Očigledno je da režim, preko svojih udarnih grupa i pod zaštitom policije, pokušava da eskalira sukobe i uvede ogoljeno nasilje na ulice gradova Srbije. Dalja eskalacija nasilja, uz podršku režimskih medija i ostalih službi, dala bi carte blanche režimu da, u najmanju ruku, nasilno suzbija mirne proteste, a u najveću, proglasi vanredno stanje i uvede otvorenu diktaturu. Da se radi o ključnoj prekretnici u sada već desetomesečnim društvenim nemirima u Srbiji ukazuje i to što se ovim postupcima država koju je privatizovao Aleksandar Vučić odriče uloge garanta stabilnosti u regionu, što je bio jedan od ključnih oslonaca na kojem je pokušavao da gradi njen međunarodni položaj.
Ovo okretanje ka eskalaciji sukoba podseća na strategiju „konstruktivne nestabilnosti“ koju su početkom dvehiljaditih promovisali predsednik SAD Džordž W. Buš (George W. Bush) i Državna sekretarka u njegovoj administraciji Kondoliza Rajs (Condoleezza Rice). Naime, dok se tokom decenija hladnog rata nije dovodila u sumnju uloga Sjedinjenih država kao garanta stabilnosti u turbulentnom regionu Bliskog istoka, posle zaokreta u međunarodnim odnosima posle 9/11 ta ideja bačena je na smetlište istorije. Bezbednost SAD i njenih saveznika, kako je govorila K. Rajs, ne može da se zasniva na održavanju statusa quo već na uvođenju demokratskog uređenja zapadnog stila u arapske zemlje po bilo koju cenu, uključujući nasilje. Umesto da smanjuje međusobne sukobe i rivalstva u regionu, strategija „konstruktivne nestabilnosti“ ih upravo iskorišćava da bi postigla svoje ciljeve. Prema ovoj doktrini, upravo je stabilnost prepreka za ostvarivanje interesa SAD na Bliskom istoku. Paradoksalno, da bi se održala dominacija ove velesile u regionu, neophodna je njegova destabilizacija. Nešto slično dešava se i sada u Srbiji. Da bi se održao, režim pokušava da destabilizuje društvo koristeći sve moguće podele: etničke, klasne, generacijske, ideološke, regionalne, statusne itd. Dakle, ne radi se o običnim provokacijama koje bi poslužile kao izgovor za dalja hapšenja, zabrane i druge vrste represije, već o temeljnoj destabilizaciji društva.
Posledice „konstruktivne destabilizacije“ na Bliskom istoku vidljive su golim okom. Neko vreme, politički komentatori razmatrali su ovu doktrinu, kao i strategije koje su Buš Jr. i Rajs koristili (i koriste) da prikriju svoje prljave tragove. Onda je i to zamrlo. Zanimljivo je da je ideja „konstruktivne nestabilnosti“ počela da se pojavljuje u kritičkim tekstovima o umetnosti. Tako, holandski teoretičar medija Tomas Elseser (Thomas Elsaesser) koristi ovaj princip u analizi „narativa“ zasnovanih na „sistemski prekarnoj ravnoteži“, kao što je reklama Honda Cog, ili film Petera Fišlija i Davida Vajsa Tok Stvari (Peter Fischli, David Weis, Der Lauf der Dinge), ili sam YouTube. Ipak, on napominje da ovaj koncept koji je preuzet iz inženjerstva, u svojoj neo-konzervativnoj upotrebi dobija svojevrsno brutalni vid, kao kada se Kondoliza Rajs pozivala na njega da bi objasnila civilne žrtve nastradale u haosu tokom kratkotrajnog konflikta između Izraela i Libana 2006. godine. Dalje, nemačka umetnica i teoretičarka Hito Štejerl (Hito Steyerl) u njenom važnom eseju posvećenom statusu umetnosti u globalnom neoliberalnom režimu „Duty free umetnost“ (Duty Free Art) ukazuje da „konstruktivna nestabilnost“ podrazumeva položaj hiper-stabilnosti sa kojeg nastupaju oni koji se zalažu za ovu doktrinu. Dakle, sama ideja da nestabilnost može da bude „konstruktivna“ ne dolazi sa pozicije unutar polja dešavanja, već izvan njega. Cilj zastupnika ove strategije jeste da održe svoj hiper-stabilan položaj, makar i po cenu opšte destabilizacije. Lokalni proponenti ove strategije nisu ništa manje zaslepljeni svojim uskim interesima od njenih globalnih izumitelja. Ni jedni ni drugi nisu uradili domaći zadatak kako treba. Umesto da se zanose špekulacijama svojih savetnika ušuškanih u think tankove, mogli bi da se osvrnu na istraživanja nestabilnosti u drugim poljima. Recimo, u umetnosti. Šta politički stratezi mogu da nauče od umetnika? Ispostavlja se, mnogo toga.
Uzmimo, na primer, italijansko-danskog pozorišnog reditelja Euđenija Barbu (Eugenio Barba), koji u Rečniku pozorišne antropologije (1991, srpsko izdanje 1996) čitavo jedno poglavlje posvećuje problemu ravnoteže. Ovde se ne radi samo o glumačkoj tehnici i ekspresivnosti, već o razumevanju mehanike tela na sceni – i izvan nje. Barba primećuje da u različitim tradicijama scenske umetnosti, od komedije del’arte, do indijskog katakali plesa, pantomime, kabukija i klasičnog baleta, postoji tendencija izvođača da zauzmu nestabilan položaj tela, koji on naziva „nesvakidašnjom“ ili „opasnom ravnotežom“. U ovom položaju, telo je prožeto tenzijama, što vodi ka „intenziviranju određenih organskih procesa i vidova života tela“. Nesvakidašnji položaj teži ka svom razrešenju i povratku u „svakidašnju“, opuštenu poziciju, tako da telo postaje nategnuto potencijalom za pokret. Ono što je ovde od ključne važnosti jeste da tenzija „opasne ravnoteže“ nije ograničena samo na izvođača, nego se prenosi na posmatrača: „gledalac može kinestetički da oseti suprotstavljanje različitih tenzija u telu izvođača kao sukob među elementarnim silama.“ Dakle, u susretu sa „opasnom ravnotežom“, pozicija hiper-stabilnosti ne postoji. Ona je čista konstrukcija onoga ko pokušava da instrumentalizuje nestabilnost.
U oblasti vizuelnih umetnosti, Argentinski umetnik Hulio Le Park (Julio Le Parc) i grupa GRAV (Groupe de recherche d’art visuel), koja je bila aktivna u Francuskoj tokom šezdesetih, centralni deo svog delovanja usmerili su upravo na istraživanje nestabilnosti. Njih nije zanimala samo perceptualna nestabilnost, odnosno njena uloga u kompoziciji vizuelne predstave i njenom prenošenju na gledaoca, nego nestabilnost kao glavna odlika sistema u kome se radikalno smanjuje zazor između umetničkog dela i posmatrača. Ovde umetničko delo više ne figurira kao predmet ili prizor, već kao polje. Cilj je da se, uronjavanjem gledalaca u ovakvo polje, ukloni njihova imaginarna pozicija sigurnosti, odnosno stabilnosti, čime se otvara mogućnost za kontinuirani proces promena. U tekstu/manifestu „Umetnost kao spektakl, aktivni gledalac, nestabilnost i programiranje u vizualnoj umetnosti“ („A propos de art-spectacle, spectateur actif, instabilité et programmation dans l’art visuel“, 1962), Le Park se zalagao za prostorno-vremensku umetnost, u kojoj planirani i slučajni procesi vode ka „aktivnom učestvovanju gledaoca“. U svojim istraživanja, grupa GRAV uspostavila je direktan odnos između esteskih zakonitosti i društvene teorije. Ono što odvaja njihov instabilité od drugih eksperimenata sa participacijom publike, kojih je tokom šezdesetih bilo na pretek, jeste pažnja koju su posvetili ne samo mehanizmu, nego proporcionalnosti participacije. Sa jedne strane, situacija nestabilnosti pokreće svakoga ko se u njoj nađe; sa druge, „i najmanje pomeranje gledaoca proizvodi vizualni pokret daleko većih razmera od te promene položaja“. Nestabilnost nije ograničena na percepciju. Ona se nalazi u središtu svakog fizičkog kretanja i društvenog pokreta.
Intenziviranjem nasilja na ulicama i gradovima Srbije, kartel na vlasti je pokazao nestabilnost u samoj svojoj osnovi. Uostalom, prvog novembra prošle godine postalo je očigledno da se strukturalna nestabilnost nalazi u samoj konstrukciji SNS stabilokratije, odnosno da ona dolazi po cenu egzistencijalne destabilizacije čitavog društva. Tražeći pravdu za vinovnike obrušavanja nadstrešnice u Novom Sadu, građani Srbije zahtevaju izlazak iz opasne ravnoteže u kojoj se srpsko društvo nasilno održava već više od decenije. U protestima koji su ušli u deseti mesec, više se ne radi o signalima, nagoveštajima i strateškim nadmudrivanjima suprotstavljenih strana, već o termodinamici sile. Njene zakonitosti se u istoj meri odnose na individualna tela, kao i na društvene grupe, slojeve, klase, profesije i službe. Zakonitost sile i otpora nalaže da ona prva najpre biva poražena ukoliko ova druga ne pristane na njene metode delovanja.
Peščanik.net, 16.08.2025.
NADSTREŠNICA
