„Isto tako, kad izgovorimo reč život, treba da znamo da nije u pitanju život koji potvrđuju spoljašnje činjenice, već ona vrsta krhkog i živog žarišta u koje forme ne zadiru. I ako postoji nešto pakleno u ovom vremenu, to je umetnost koja se zadržava na formama, umesto da se, kao mučenici sa svojih lomača, obraća znacima kroz vatru.“
Antonin Arto, „Pozorište i njegov dvojnik“
Dnevničenje po Srbiji
U aprilskom broju London Review of Books objavljen je, napokon, izveštaj o studentskom pokretu u Srbiji, „Serbia’s Student Movement“. Ovaj tekst dolazi prekasno (tek drugi tekst na ovu temu u LRB, ako uračunamo blog Franciska Garsije „In Belgrade“ od 18. marta 2025) i prilično je neodređen (objavljen je pod zaglavljem „dnevnik“ umesto, recimo, „izveštaj“ ili „analiza“), obzirom da je potpisnik Vinsent Bevins, autor knjige Ako mi izgorimo: Decenija masovnih protesta i revolucije koje nema (If we Burn: The Mass Protest Decade and the Missing Revolution, 2023), što ga kvalifikuje kao neku vrstu autoriteta za savremene masovne proteste. Međutim, te ekspertize nigde nema u pomenutom tekstu. Umesto toga, radi se o mešavini površnog izveštavanja, skučenih pokušaja da se pruži neka vrsta konteksta, i sažimanja (tek) nekih debata koje su pratile proteste tokom poslednjih 17 meseci. Tokom boravka u Srbiji krajem 2025, Bevins je skoknuo i do Prištine. Zanimljivo je videti proteste u Srbiji iz perspektive albanskih aktivista i analitičara (avaj, tek par paragrafa). Trudeći se da održi neku ravnotežu zastupljenih strana, pričao je sa profesorom Pravnog fakulteta Vladanom Petrovim, koji podržava Vučićev režim, sa Dobricom Veselinovićem iz Zeleno-levog fronta, sa tipičnim studentima, kao i sa nekim Milošem koji se predstavlja kao desničarski student.
Sve je to nedovoljno, nedorečeno i deluje kao da, i ako Bevins ima nešto da kaže, to ili čuva za sledeću knjigu, ili su urednici LRB isprali njegov tekst do bezbojnosti. Deluje da Bevins jednostavno ne razume (ili ga ne zanima) pre-politička priroda studentskog pokreta u Srbiji. Čini se da čak i ne pokušava da prepozna specifičnosti ovog masovnog protesta. Umesto toga, on zaključuje da se studentski plenumi i građanski zborovi suočavaju sa „poznatim problemima horizontalnih struktura i dobrovoljne ’direktne demokratije’.“ Da bi se upoznali sa tim „poznatim problemima“, moramo da se okrenemo Bevinsovoj knjizi. Koje su pouke koje on izvlači iz neuspelih pobuna tokom druge dekade novog milenijuma? I najvažnije, koje od tih pouka mogu da budu od koristi studentskom i građanskom pokretu u Srbiji?
Pouke decenije protesta
Bevins ne preteruje kada kaže da su 2010-e bile decenija godina globalnih protesta kakvu svet nije video još od šezdesetih godina prošlog veka. U svojoj knjizi on analizira deset talasa masovnih demonstracija koji su se, kao u nekoj štafeti, nadovezivali tokom tih deset godina: od Tunisa, Egipta, Bahreina i Jemena, koji su obeležili „Arapsko proleće“, preko Turske, Brazila, Ukrajine, Južne Koreje, do Čilea i Hong Konga. Okosnicu Bevinsove knjige čini Brazil, gde je proveo dosta vremena kao izveštač Los Angeles Timesa. Takođe, potrudio se da poseti zemlje o kojima piše. Zajednička odlika koju Bevins prepoznaje u deset slučajeva protesta jeste da su svi oni spontani, digitalno koordinisani, horizontalno organizovani, bez lidera i masovni. Prema Bevinsu, bilans dekade masovnih protesta je neslavan. Uzimajući kao merilo ispunjenje zahteva demonstranata, on procenjuje da je sedam od deset protestnih pokreta „doživelo nešto gore od neuspeha“. (259) Korejska „Revolucija sveća“ (Candle Revolution), kojom je sprečeno uvođenje vanrednog stanja u zemlji, kao i Čile, gde je vođa protesta iz 2011. Gabrijel Boric deset godina kasnije izabran za predsednika, on zavodi u rubriku uspešnih protesta, dok rezultate ukrajinskog Majdana iz nekog razloga proglašava „nerešenim“. (259) Svi drugi, od Tunisa i Egipta do Hong Konga postigli su suprotno od onoga što su tražili. Taj defetizam urezan je u sam naslov knjige, koji Bevins preuzima od slogana jednog anonimnog aktiviste iz hongkongške „Kišobran revolucije“ (Umbrella Revolution), „ako mi izgorimo, izgorećete i vi sa nama“, koju je ovaj, pak, preuzeo iz popularnog serijala The Hunger Games („If we burn, you burn with us“). Da li slična sudbina preti i pobunjenom društvu u Srbiji? Ako želi da je izbegne, šta ovaj deo društva treba da uradi? Neki elementi Bevinsove analize uzroka neuspeha decenije masovnih protesta mogu da budu od koristi pobunjenim stanovnicima Srbije, pre svega studentima kao njihovoj pokretačkoj snazi.
Jednu od osnovnih pouka Bevins preuzima od brazilskog političara Fernanda Hadada: „Não existe vácuo politico“ – Politički vakuum ne postoji. (263) On objašnjava da su se masovni protesti pokazali kao veoma efikasni u „bušenju rupa u društvenim strukturama i stvaranju političkog vakuuma. Oni nisu bez razloga često opisivani kao ’eksplozije’“. Problem nastaje sa popunjavanjem tog otvorenog prostora: „Tokom dekade masovnih protesta, eksplozije uličnih demonstracija stvarale su revolucionarne situacije, često potpuno slučajno. Ali, protesti su se pokazali vrlo nespremnim da iskoriste ove situacije. Ako veruješ da možeš da stvoriš bolje društvo, ako si voljan da rizikuješ pokušaj, ona sam moraš da popuniš vakuum.“ (264) To su studenti u Srbiji shvatili, što su pokazali 5. maja 2025, kada su pozvali na vanredne izbore, kao i učešćem studentskih lista na lokalnim izborima koji su od tada usledili.
Jedan od razloga neuspeha protestnih pokreta da iskoriste politički vakuum Bevins pronalazi u njihovoj nedovoljnoj (ili nikakvoj) političkoj profilisanosti. Zahtevi postoje, ali njihovi širi ciljevi i nosioci su nejasni. Na osnovu iskustva deset primera kojima se bavi u knjizi, on dolazi do zaključka da je „horizontalno postavljeni, digitalno koordinisani, bezliderski masovni protest“ zapravo „nečitak“ za širu javnost. „Ne možeš da ga sagledaš ili da mu postaviš pitanja, i da dođeš do neke koherentne interpretacije zasnovane na dokazima.“ (276) Bevins naglašava da to dovodi do opasnosti da „smisao bude nametnut događajima spolja. Da bi razumeo šta može da se desi posle bilo koje eksplozije protesta, moraš da obratiš pažnju ne samo na to ko čeka u prikrajku da popuni vakuum moći. Moraš takođe da obratiš pažnju ko je u poziciji da definiše pobunu.“ (276) Tu postoji lekcija za studente u Srbiji. Od samog početka protesta, režim je pokušavao da ga definiše, i to krajnje bezobzirno – ustaše, blokaderi, teroristi, nacisti (!) i, nedavno i bezočno, ubice – i u tome nikako nije uspevao. Studenti su sami sebe definisali generacijski, socijalnim položajem, političkim nepripadanjem, ideološkom heterogenošću i, pre svega, odbijanjem da se protest personifikuje u vođama i prepoznatljivim ličnostima. Režim je od prvih dana blokada tražio od njih da odrede „predstavnike“ ili „pregovarače“, upravo da bi mogao da „definiše“ pokret, odnosno poistoveti ga sa njegovim zastupnicima i tim ga lakše oblati, kooptira ili obezglavi. Na kraju je došlo do situacije u kojoj se ispostavilo da režim praktično nominuje rektora Beogradskog univerziteta Vladana Đokića kao svog glavnog protivnika i protivkandidata na izborima. Još uvek je nejasno gde to može da vodi.
Neke druge odlike masovnih protesta koje Bevins ističe, kao što je uticaj (mahom) američke popularne kulture, i atmosfera proslave jednostavno su neprimenljive na studentske demonstracije u Srbiji. Sa jedne strane, njih obeležava izražen anti-amerikanizam, pa čak i anti-zapadnjački sentiment, a sa druge, tišina i drugi izrazi bola i tuge zbog nevinih žrtava koruptivnog režima. Ipak, jedna upadljiva zajednička crta protesta u Srbiji sa demonstracijama koje analizira Bevins jeste odsustvo masovnih štrajkova i bojkota, koji su u principu, kako on ispravno ističe, mnogo efikasniji. (268) On nema objašnjenje za ovu pojavu. Gledano iz perspektive Srbije i neuspelog poziva na generalni štrajk iz februara 2025, to više govori o režimu nego o protestnom pokretu. U Srbiji, kao i u mnogim drugim zemljama kao što su Turska i Hong Kong, režim čvrsto drži u svojim rukama sve državne i javne službe, dok privatne firme koje zavise od unosnih ugovora sa državom ostaju na kratkom lancu. Radi se o razgranatom i čvrsto umreženom sistemu ucena i potkupljivanja. U Srbiji, to je upravo onaj koruptivni režim protiv kojeg su se studenti zapravo i pobunili. Samo oni relativno nezahvaćeni ovom mrežom imaju kapaciteta za pobunu: pre svega studenti, ali i zemljoradnici, IT sektor, pojedini vlasnici malih privatnih firmi (autoprevoznici, cvećari, ugostitelji…). Svi oni su pod ogromnim pritiskom režimskih struktura, formalnih i neformalnih.
Kriza predstavljanja
Ipak, glavna zajednička crta studentskog pokreta u Srbiji i masovnih protesta o kojima govori Bevins jeste njihovo odbijanje predstavničkog političkog sistema i hijerarhičnosti, od koje je ovaj neodvojiv. Kada neko jednom zagazi u onaj vakuum i „preuzme moć u ime mase, tada već govorimo a nekoj vrsti avangarde, o prepoznatljivom ideološkom projektu i ograničenom broju ljudi koji pokušavaju da zastupaju ostatak stanovništva“. (264) Osnovni kontrast koji Bevins pronalazi u svim primerima masovnih protesta jeste onaj između horizontalnih pokreta i vertikalnih struktura organizovanih oko revolucionarnih partija koje se stavljaju na čelo pobunjene mase. Ovu drugu strategiju on naziva „lenjinističkom“. Jedna od glavnih pouka koje izvlači iz deset masovnih pokreta jeste da je glavni uzrok neuspeha upravo ono što, sledeći uticajan pamflet feminističke aktivistkinje Džon Friman (Jon Freeman) „Tiranija nestrukturalnosti“ (1972), on naziva „dogmom horizontalizma“. „Proveo sam godine razgovarajući sa ljudima“, piše Bevins, „i niko mi nije rekao da je postao veći ‘horizontalista’, ili više anarhičan, ili da naginje ka većoj spontanosti i bezstrukturalnosti. Neki se nisu pomerili sa mesta. Ali, svi koji su promenili mišljenje po pitanju organizacije približili su se klasičnom ’lenjinističkom’ položaju.“ (266) Ovde se zapravo radi o staroj opoziciji između spontanog i partijskog pokreta, o kojoj se decenijama raspravljalo na radikalnoj levici. Nije sasvim sigurno koliko je Bevins upoznat sa ovim debatama. On čak sugeriše mogućnost da se radi o globalnoj krizi predstavničke demokratije. Ta pretpostavka je opravdana primerima o kojim govori u knjizi, ali i mnogim drugim koje ne pominje. Ali, ovde dilema nije samo između spontane i partijske borbe.
Već u sledećem koraku, Bevins se okreće ka ključnom pitanju, a da ga ne identifikuje kao takvo. On navodi da je, bar kada je reč o „protestnoj deceniji“ problem u tome da „ako si zapravo uspešan, neko će da ti objavi rat. To može da bude politički rat, ili pak bukvalno, rat koji uključuje nasilje. Ako postigneš bilo kakvu političku pobedu, najverovatnije će se naći neki koji smatraju da gube, i ti ljudi prelaze u napad – i nemaju nikakvih filozofskih skrupula oko upotrebe hijerarhije, formalne organizacije i ‘autoritarne’ unutrašnje komandne strukture – rečju, efikasne kolektivne akcije koje rade vrlo dobro, naročito u konfliktnim situacijama.“ (268) Kroz ovu argumentaciju, Bevins dolazi na prag organizovanog nasilja, nad kojim monopol drže upravo režimi protiv kojih se protestna dekada bunila. Ironija je u tome što on iz svoje liste masovnih protesta isključuje upravo slučajeve u kojima su oni prerasli u oružani sukob, kao što su Sirija i Libija (ali ne i Ukrajina, iako je na Majdanu pala krv pre nego što je Putinova armada izvršila invaziju na svog suseda). U tome leži osnovni propust Bevinsovog argumenta o dekadi globalnih protesta: nenasilni metodi otpora još su jedna ključna zajednička crta svih primera masovnih protesta koje on razmatra i, uprkos tome, on potpuno zanemaruje strategije nenasilja, da bi posvetio neuporedivo više pažnje njihovim drugim, manje bitnim odlikama, kao što je „prefigurativna politika“.
Ako pogledamo unazad, jedan od najvećih uspeha studentskog i građanskog bunta u Srbiji jeste upravo izbegavanje fizičkog nasilja. Od najranijih dana, režim je pokušavao da izvuče proteste na teren siledžijskog, pa čak i oružanog, sukoba. Oni se naslađuju svakom prolivenom kapi krvi, svakim izgubljenim životom, što je postalo naročito mučno ovih dana, u slučaju nesrećne smrti studentkinje na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svakom, sem izgleda Bevinsu, je jasno da režimima protiv kojih „eksplodiraju“ protesti ide u prilog prelazak na ulične okršaje, jer bi time politički sukob preveli na svoj teren. U „dnevniku“ iz Srbije, Bevins navodi da su ga studenti pitali da li on misli da bi njihov pokret mogao da posluži kao primer („model“) drugima. Sledi trapavo eskiviranje: „Teško je setiti se još neke zemlje u kojoj ‘studenti’ zamenjuju čitavu političku opoziciju“. Budimo velikodušni i ostavimo po strani njegovu površnu istorizaciju studentskih pokreta u SFRJ i Srbiji i još površniju socijalnu analizu položaja studenata, kojima obrazlaže svoj odgovor. Šta reći za studentske demonstracije u Nepalu, Bangladešu i Peruu, samo u poslednjih godinu dana? O njima su zapadni korporativni mediji izveštavali mnogo radije i opširnije nego o protestima u Srbiji. Upadljivo je da su svi oni prešli crvenu liniju nasilja i da su se uklapali u narativ prevrata.
Pouke horizontalizma
Zapravo, postoji dosta toga što aktivisti širom sveta mogu da nauče od studentskog pokreta u Srbiji (kao što su i oni učili od drugih). Pored nenasilja, još jedna zajednička crta protesta o kojima Bevins izveštava jeste njihova kratkotrajnost. Svi su trajali najviše nekoliko meseci. U Srbiji oni zalaze duboko u drugu godinu i ne pokazuju znake posustajanja. Bevins poistovećuje organizaciju sa hijerarhijom i to je njegov veliki previd. Nije svaka struktura vertikalna, niti je horizontalnost sama po sebi amorfna. Kako se pokazalo u poslednjih sedamnaest meseci, postoje vrlo efikasne strukture koje nisu organizovane po hijerarhijsko-komandnim principima. Reč je, naravno, o plenumima. Mladi i politički neiskusni studenti vrlo brzo su shvatili da mudrost i sigurnost mogu da pronađu u principima kolektivnog i ravnopravnog odlučivanja. Mada nisu savršeni (što nisu ni hijerarhijski sistemi odlučivanja), oni su se održali i još uvek deluju. Osnovne primedbe plenumima su sporost i osipanje broja učesnika. Ono što se u tome previđa jeste da temeljnost i egalitarnost zahtevaju vreme. Dalje, principi plenumskog odlučivanja su uspostavljeni i oni se održavaju bez obzira na njihovu brojnost. Ovde su kritike strukturalizma sa kraja šezdesetih korisnije od Bevinsove kritike horizontalizma danas. Zaista, strukture „ne marširaju ulicama“: one vrede samo ukoliko omogućavaju da se održi ono krhko žarište pobune bez kojeg nema života.
Upravo je doslednost u pridržavanju plenumskih principa ključna za dugovečnost studentskog i građanskog bunta u Srbiji, po čemu on daleko nadmašuje „eksplozije“ nezadovoljstva iz dekade masovnih pokreta. Uporedna analiza načina organizovanja u različitim sredinama bi bila vrlo dobrodošla. Ali, nemojte se nadati da ćete naći takvu vrstu istraživanja kod Bevinsa. Mada naglašava da su horizontalnost i nehijerarhičnost među glavnim odlikama pokreta iz decenije masovnih protesta, u njegovoj knjizi nema ozbiljnih pokušaja da se razume i objasni način na koji oni deluju. Ako je verovati Bevinsu, mase ljudi se spontano pojavljuju na ulicama i onda nestaju. Ovim spontanim pobunama smisao i pravac daju male grupe onih najupornijih koji neumorno i požrtvovano rade da bi, iscrpljeni i potrošeni, na kraju posustali (otišli u izgnanstvo, ili završili u zatvoru, ili bili fizički eliminisani od strane režima). Gledano spolja, slično bi moglo da se zaključi i o protestima u Srbiji. Plenumi nisu vidljivi golim kom, na ulici, pa čak ni u susretima sa pojedinim učesnicima protesta.
Bevinsovi propusti potiču iz njegovog pristupa izveštavanju o masovnim protestima. Problem nije u njegovom izboru primera i terenskom radu, već u njegovoj interpretaciji i prezentaciji informacija do kojih dolazi. Naime, Bevins prilazi protestnim pokretima upravo iz perspektive onih struktura protiv kojih oni ustaju, a to je perspektiva kapitalističkog individualizma. Zašto kapitalističkog? Ovde jasno izlazi na videlo jedna politička ekonomija medijskog izveštavanja. Bevins de-horizontalizuje pokrete o kojima izveštava tako što u svakom od njih pronalazi predstavnike, „tipične učesnike“, sa kojima će čitaoci moći da se identifikuju. Recimo, u Brazilu je to Majara Vivian, pank-rokerka iz predgrađa Sao Paola koja se nekako našla u vihoru protesta, u Ukrajini Artem Tidva, pripadnik male levičarske grupe na Majdanu kojim dominira Desni sektor, student Furkan u Turskoj itd. Ova personalizacija kolektivne akcije je Bevinsov način da masovne proteste približi i življe dočara čitaocima. Individualizacijom masovnog protesta on kolektivnu borbu, taj žar života, pretvara u produkt koji se nudi potrošačima vesti na globalnom tržištu i doslovno je komodifikuje. Bevins postiže upravo ono što masovni horizontalni pokreti, sa dobrim razlogom, odbijaju da učine: on im, kroz način na koji izveštava, nameće jedan sistem predstavljanja i čini ih „čitkijim“ protiv njihove volje. Njegov metod nije manje reakcionaran od metoda protivnika ovih protesta, od autokrata kao što je Erdogan, do političara ogrezlih u korupciji, kao što su Bolsonaro i Vučić. Suprotan tome, i zaista u duhu ovih pokreta, bio bi pokušaj pronalaženja novog pisanja o kolektivnosti.
Bevinsove reportaže ne razlikuju se previše od izveštavanja drugih korporativnih medija o novomilenijumskim masovnim protestima. Naime, ono što je primetno u ovim izveštajima o protestima u Srbiji jeste nedostatak čak i najmanjeg pokušaja da se kolektivnost ozbiljnije sagleda, odnosno da se o njoj izveštava drugačije od uobičajenih narativa koji se oslanjaju na vođe, programe, nasilje i prevrat. Po svemu sudeći, Bevinsu (i njegovim urednicima i izdavačima) nije ni na kraj pameti da prihvate izazov pokreta koji insistiraju na kolektivnosti, ravnopravnosti, nenasilju, anonimnosti, direktnoj akciji, direktnoj demokratiji i promeni svesti građana. Drugim rečima, ne na političkoj, već društvenoj revoluciji. U susretu sa ovim društvenim pokretima, zaista angažovani izveštači i politički analitičari suočavaju se sa zadatkom da pronađu jezik kojim bi mogli da govore o njima, a da ne izdaju samu prirodu ovih pokreta. Masovne pobune, od Kaira do Novog Sada, ma koliko se međusobno razlikovale, postavljaju izazov kako nanovo misliti društvo, kako misliti kolektivnost i ravnopravnost, posle sloma revolucija iz prošlog veka. Taj izazov još uvek nije dovoljno ozbiljno shvaćen. Naličje dekade masovnih protesta nije ništa manje važno od njegovog lica. Iz sukoba sa emancipatorskim pokretima autoritarni režimi izvukli su lekcije koje ih čine još toksičnijim i represivnijim. U svetu koji se naglo okreće ka autoritarnosti, pouke protesta studenata u Srbiji mogu da budu od mnogo većeg značaja nego što slute oni koji preuzimaju odgovornost da o njima izveštavaju.
Peščanik.net, 08.04.2026.
