Foto: Slavica Miletić
Foto: Slavica Miletić

Istina je neuhvatljiva jer nije jedinstvena. Od izbora činjenica, načina na koji su postavljene i predstavljene zavisi šta ćemo prepoznati i priznati za istinu. Stoga je u Srbiji u ovom trenutku (ili možda bolje epohi) prvostepena presuda za paljenje kuće novinara Milana Jovanovića istovremeno povod za optimizam, buđenje vere u pravosuđe, podsticaj za slobodno misleće novinare, ali i dokaz da jedan čovek koji je zarobio državu (u nekakvom podrumu, pa makar i vinskom) u svoju korist kanališe sve njene bitne procese i tokove.

Pozicija 1

Na dan kada su naručilac i izvršilac napada na novinara Milana Jovanovića osuđeni na višegodišnje zatvorske kazne, Slavko Ćuruvija fondacija i Centar za pravosudna istraživanja saopštili su da su za prethodne 4 godine, sva javna tužilaštva u Srbiji zabeležila 204 prijavljena slučaja krivičnih dela protiv novinara i medijskih radnika.

Od toga, 99 slučajeva nije konačno rešeno. Najveći broj prijavljenih napada okončava se u tužilaštvu odbačajem krivične prijave – 69 odsto konačno rešenih slučajeva. Pored toga, primenom instituta odlaganja krivičnog gonjenja, takođe pred tužilaštvom, rešeno je 6 odsto predmeta. Svaki deseti prijavljeni slučaj pretnji i napada na novinare završava se pravnosnažnom sudskom presudom, što uključuje, naravno, i oslobađajuće presude. Od tih 20 presuda, izrečena je jedna kazna zatvora u trajanju od 6 meseci.

Dok su predstavnici Fondacije i CIPRIS-a predstavljali ovu podatke, izrečena je zatvorska kazna od 4 godine i 3 meseca zatvora nekadašnjem predsedniku opštine Grocka Dragoljubu Simonoviću kao naručiocu paljenja kuće novinara portala Žig info Milana Jovanovića. Na istu kaznu osuđen je, kao neposredni izvršilac, i Aleksandar Marinković, koji je u bekstvu, a za kojeg je sud utvrdio da je bacio Molotovljev koktel u garažu Jovanovićeve kuće. Na 4 godine osuđen je Vladimir Mihailović, u to vreme aktivni policajac, koji je kao posrednik pronašao izvršioca tog dela. Osuđeni su za teško delo izazivanja opšte opasnosti.

Novinaru Jovanoviću kuća je zapaljena u noći između 11. i 12. decembra 2018. Simonović je uhapšen 25. januara 2019, pušten je na slobodu 7. marta, posle 40 dana provedenih u pritvoru. Drugo osnovno tužilaštvo je uložilo žalbu na tu odluku suda, ali je ona odbijena. Nakon Simonovićevog oslobađanja, Jovanović je dobio stalnu policijsku zaštitu.

Ostavimo na ovom mestu po strani to što je (tek) po izlasku iz pritvora Simonović podneo ostavku na mesto predsednika opštine, obrazlažući da ne želi da se njegovo ime „besprizorno i svakodnevno koristi zarad političkih obračuna sa Srpskom naprednom strankom“. Ostavimo po strani to da li ga je SNS, odnosno Vučić, pustio niz vodu, kako bi pokazao da „nema zaštićenih“. Ostavimo po strani i pitanje na koja ne možemo odgovoriti – da li bi bilo ovakvog postupka i presude bez pritiska dela domaće javnosti, međunarodne zajednice. I pitanje da li je Simonović prekoračio dozvoljene okvire za postupanje lokalnog naprednjačkog šerifa, koji (bukvalno) žari i pali, pa je stoga kažnjen, ili je samo imao peh da se stvari, u pogrešnom trenutku, otmu kontroli.

Ono što uliva nadu jeste sudija koji je iskazao integritet i dostojanstvo i koji će dignitet profesije dodatno braniti tužbom protiv advokata i odbrane zbog uvreda.

Poruka da neko brine, notira i p(r)oziva ovaj režim zato što šalje egzekutore i ne pušta pravosuđe da radi po pravu – omogućila je da se osvoji jedan korak slobode. Koju sada treba dalje braniti i osvajati.

Pozicija 2

Aleksandar Vučić je presudom bivšem predsedniku opštine Grocka dobio ono što mu je bilo potrebno – za Brisel, zbog negativne ocene u oblasti slobode medija, pravosuđa. Sećate li se Johanesa Hana koji je tražio dokaze da postoje pritisci na medije? Pa šta tek sada reći – funkcioner naprednjaka, predsednik opštine, uhapšen, optužen i osuđen jer je naručio napad na novinara koji ga je kritikovao.

Imamo jedan slučaj, jednog naprednjaka puštenog niz vodu. A istovremeno, u više od 200 drugih slučajeva napada na novinare, zabeleženih u protekle 4 godine, samo jednu jedinu zatvorsku kaznu od 6 meseci i jednu kaznu kućnog zatvora od godinu dana, i to bez elektronskog nadzora.

Je li slučaj iz Grocke pobeda za slobodu medija i pravosuđa, ili Vučićev „poen za Evroligu“, posle kojeg novinari neće biti ništa više zaštićeni nego do sada?

To da odbrana tvrdi da se neki moćni spoljni mehanizam uključio u proces protiv njihovog klijenta, u ovom slučaju Vučić lično, nije novost niti nešto neobično u Srbiji. Bilo je, međutim, neobično čuti da se sudija pri izricanju presude žali na odbranu, navodeći da je prošao „trnovit put“ jer je odbrana sve vreme sprovodila opstrukciju i tražila njegovo izuzeće. Najavio je i tužbe zbog uvreda časti upravo zbog toga što ga je odbrana optuživala da sudi po Vučićevom nalogu.

Možda nam (vam) prija pomisao da zajedno sa sudijom i žrtvom stojimo na strani prava i pravde. Nema sumnje da je potrebno zaštititi dignitet suda. No gde smo mi, ili sud, kada ljudi za koje verujemo da zajedno sa nama stoje na bastionu pravde, naoružani samo istinom, tvrde da se presude mimo pravde i prava izriču upravo iz istog razloga – po nalogu Aleksandra Vučića.

Jesu li u ovom jednom slučaju advokati odbrane samo iskoristili, nazovimo to „Vučićev paradoks“, stanje haosa u kome je sve istovremeno apsolutna istina i apsolutna laž?

Pozicija 3

Hajde da, zarad neizazivanja strpljenja čitalaca, skratimo postupak i ne ređamo treći put probrane činjenice. Nesumnjivo je da ćemo teško raspetljati šta se zapravo dešavalo, koliko se slobodno okreću točkići u SNS-ovom, tačnije Vučićevom, mehanizmu. Da li su svi upareni i navijaju se istim ključem ili je i to naše (eventualno) uverenje rezultat dobre propagandne predstave, čiji je cilj da poverujemo da je čarobnjak iza zavese svemoćan, sveprisutan.

Da li postoji „velika šema“, jesu li zaista upareni mehanizmi odlikovanja i oblaćivanja, da li su zaista sve afere tempirane i kontrolisane? To su pitanja bez odgovora ili bar pitanja na koja ne postoji samo jedan tačan odgovor. Ono što se u slučaju novinara Jovanovića i palikuće Simonovića može ponuditi kao par (poželjnih) odgovora, jesu dva naizgled kontradiktorna zaključka: dobra posledica ove presude, posebno ako bude potvrđena na višoj instanci biće to da će a) samostalni strelci biti obuzdani; b) neće biti tako lako naći ni verne partijske vojnike koji će odrađivati zadatke iz dnevne zapovesti, ako su svesni da lako mogu biti pušteni niz vodu.

Uslovi pod kojima se ovo desilo značajni su za dalje osvajanje slobode, za odbranu novinarstva, sudstva, za stvaranje slike u Briselu, u drugim međunarodnim institucijama o onome što se dešava u Srbiji, ali sa stanovišta političke analize, ovo bi bilo dovoljno da se proglasi jedna mala pobeda.

Vučićev paradoks

Kad već pominjemo uslove pod kojima se presuda „desila“ i optužbe advokata, podsetimo se kako je to zapravo izgledalo.

Jovanovićeva kuća zapaljena je u noći između 11. i 12. decembra 2018. godine. Urednik gročanskog portala Žig info, za koji je Jovanović pisao, odmah je saopštio da su Jovanović i portal i ranije dobijale pretnje zbog tekstova o sumnjama na malverzacije u lokalnoj samoupravi. Policija je ranije odbijala da mu pruži zaštitu. Ministar Stefanović saopštava da je kuća namerno zapaljena i da se na slučaju radi. Nakon nekoliko dana uhapšeni su osumnjičeni za paljevinu. Jovanović javno optužuje Simonovića da je naručilac.

Mesec dana kasnije, 25. januara 2019, predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavljuje vanredno obraćanje javnosti i saopštava da je Simonović uhapšen zbog sumnje na podstrekivanje paljenja kuće.

Pored Vučića, koji mimo bilo kakvih nadležnosti preuzima posao tužilaštva i policije, na konferenciji za novinare stoji ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović. Vučić naglašava da je uhapšeni predsednik opštine Grocka, predsednik Opštinskog odbora SNS-a i član Glavnog odbora SNS-a.

On prenosi nalaze iz istrage i poručuje da „partijska knjižica nikoga neće sačuvati od odgovornosti, novinari će biti zaštićeni, nasilje će biti najstrože kažnjeno, kažnjavaćemo svakoga. Ovo je poruka za sve u Srbiji da ćemo pokazati odlučnost da stvari menjamo, a svima u svetu pošaljemo poruku da je Srbija sigurno mesto za život“.

Zabrinut je za novinare, ali i za stranku, pa najavljuje i da će (sad govori i sa pozicije predsednika SNS-a) narednih dana ići u Grocku da „uspostavi kontakt“ sa ljudima, da vidi da li ta opština može da funkcioniše, jer ako ne „neko drugi će da formira vlast i ići ćemo na izbore u opštini Grocka“.

Nije to bio ni prvi ni poslednji put da Vučić zamenjuje sve institucije, da izlazi iz okvira nadležnosti, da brani, optužuje, sudi, presuđuje. Manir je poznat i koliko je pritisak na istražne organe kada Vučić zaključi da ljudi iz njegovog okruženja nisu odgovorni za plagijate, pranje novca, pljačku državnih firmi, otimanje privatnih, veze sa organizovanim kriminalom – toliko je pritisak i kada podastre „jedinu istinu“ i nalaze sa kojima se i mi slažemo. Bez obzira na to koliko su naše namere plemenite, a on samo želi rejting, moć ili podršku zapada i neosvrtanje na ono što čini sa državom, zarobljenom u njegovom podrumu.

Peščanik.net, 24.02.2021.

Srodni link: Vesna Rakić Vodinelić – „Danas samo ja pričam“


The following two tabs change content below.
Zlatko Minić
Zlatko Minić, novinar zarobljen u telu mašinskog inženjera. Novinarstvom počeo da se bavi na Radio Indexu, najduže se zadržao u Beti, gde je dužio resor borbe protiv korupcije. To ga je kao predstavnika novinarskih udruženja odvelo u Odbor Agencije za borbu protiv korupcije 2009, a potom u Transparentnost Srbija. Voli sve što vole mašinci koji se bave novinarstvom u organizacijama civilnog društva: javna preduzeća, izborne kampanje, posebno funkcionerske, transparentnost lokalne samouprave. Analizirao brojne propise i (loše) prakse, učestvovao u izradi više antikorupcijskih (loše primenjenih) akata, radio kao konsultant, trener. Koautor nekoliko knjiga i publikacija o temama koje su zanimljive samo grupi ljudi koje sve lično poznaje: „Rečnik korupcije“ (sa prof. Č. Čupićem), „Politički uticaj na javna preduzeća i medije“ (sa N. Nenadićem), „Funkcionerska kampanja kao vid zloupotrebe javnih resursa“ (sa N. Nenadićem) i „Pod lupom – prva petoletka“ (sa N. Nenadićem, izbor tekstova sa stranice Pod lupom na sajtu Transparentnost Srbija, čiji je urednik).
Zlatko Minić

Latest posts by Zlatko Minić (see all)