Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Evropska ekonomska zajednica, pa potom Evropska unija uticale su na diktatorske ili autokratske režime, desne ili leve (da ne ulazim u detaljnije karakterizacije) na taj način što su nudile proces evropeizacije.

Ne u tom smislu da su te zemlje tek postajale evropske, jer su one naravno to bile i u geografskom i u istorijskom smislu, već tako što bi u integraciji videle način da se demokratski stabilizuju. Da ostave po strani eventualne teritorijalne sporove i unutrašnje etničke nesuglasice. Uopšteno govoreći, zemlje koje su se demokratizovale mogle su da se stabilizuju tako što bi evropske prioritete nadredili unutrašnjim. Problem, naravno, nastaje kada se taj odnos promeni posle učlanjenja, ali to ovde ostavljam po strani.

Na osnovu tog iskustva, evropske ustanove i mnogi stručnjaci za Balkan polaze od pretpostavke da je ta promena političkih prioriteta privlačna i za balkanske zemlje koje su još uvek izvan Evropske unije. To, međutim, nije u skladu sa činjenicama. Posebno kada je reč o Srbiji. Gde svi oni koji se na jedan ili drugi način bave evropeizacijom gaje bar tri zablude.

Jedna jeste da bi, poput niza drugih primera, srpska politička javnost, a pogotovo poslovna, bila spremna da normalizuje odnose sa susedima, uključujući i Kosovo, kako bi pristupanjem Evropskoj uniji stabilizovala liberalnu demokratiju, da to tako nazovem. Tu se polazi od pretpostavke da je svima jasno da bi taj ishod bio bolji od postojećeg stanja, pa je samo reč o tome kojim političkim putem bi se moglo do toga stići. To je potpuno pogrešno, kao što se vidi iz iskustva. Međutim, iskustvo ne igra uobičajenu ulogu u razumevanju srpske politike zato što se veruje da je naprosto očigledno da je postojeće stanje politički problem, a proces integracije u Evropsku uniju rešenje.

To je zabluda. Zapravo, politički posmatrano, pa i sa stanovišta najvažnijih poslovnih interesa, sadašnje stanje je poželjnije i prihvatljivije od onoga u kojem bi Srbija bila članica Evropske unije s normalizovanim odnosima sa susedima, pre svega sa Bosnom i Hercegovinom, Crnom Gorom i pogotovo sa Kosovom. Ovo pogotovo posle liberalizacije trgovine i posebno viznog režima, gde se ovim poslednjim otvorila mogućnost emigracije u zemlje članice Evropske unije.

Ovo zato što cilj političke javnosti (to je kompleksan pojam, ali ovde nemam prostora, a nije ni potrebno, da detaljnije izlažem političke odnose u Srbiji) nije stabilnost uopšte, a posebno ne demokratija. Nestabilnost održava jednu ili drugu vrste autokratije, uz odgovarajuću raspodelu bogatstva, dohodaka i privrednih i ličnih izgleda. Stabilizacija demokratije naprosto nije poželjan cilj srpske političke javnosti. Usled toga, normalizacija odnosa sa susedima koja bi bila potrebna kako bi učlanjenje u Evropsku uniju bilo ostvarivo uopšte nije poželjan cilj.

Druga zabluda je manje razumljiva kada joj podležu ljudi koji se godinama bave Srbijom, kako se to kaže. A ta je da je autokratski sistem zapravo prirodan za Srbiju i da se eventualni politički sporazumi mogu postići ukoliko su u interesu trenutnog vladaoca. Ovo se vidi na primeru neodustajnog nadanja da će se sa srpskim vođom dogovoriti teritorijalna nagodba sa Kosovom. I da je samo potrebno utvrditi „šta je to što Srbija treba da dobije“ kako bi se vođa saglasio i sporazum sproveo. Ovo je potpuno pogrešno. Ako se uvidi prva zabluda, jasno je da je autokratija uslovljena nestabilnošću i odsustvom normalnih odnosa sa susedima. Postojanje jedne ili druge vrste zamrznutog sukoba jeste uslov održanja autokratskog režima. Čak i ako se autokrate menjaju.

Konačna zabluda jeste da je srpska politika faktor stabilnosti. I da u meri u kojoj se srpske vlasti mešaju u unutrašnje poslove susednih država, to je s ciljem očuvanja stabilnosti. Zabluda je u tome što se misli da je srpskim vlastima politika srpskih partija izvan Srbije teret i problem. Zapravo, srpske vlasti nemaju potrebu da se aktivno mešaju u poslove, recimo, Crne Gore; dovoljno je da su otvorene za politiku srpskih stranaka tamo, kao i u Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Sve dok je srpska politička javnost receptivna za secesiju Republike Srpske, za neprihvatanje nezavisnosti Crne Gore i normalizacije odnosa sa Kosovom, dovoljno je da se srpske stranke u tim zemljama pozivaju na Srbiju, pa aktivno mešanje nije neophodno. Što ne znači da izostaje.

Postojeće političko stanje u kojem postoje teritorijalni i drugi zamrznuti sukobi bolje je, što će reći poželjnije je i prihvatljivije za političku javnost u Srbiji od učlanjenja u Evropsku uniju. Kao što nije nevažno da se evropski zvaničnici i stručnjaci ne odreknu svojih zabluda.

Novi magazin, 02.03.2020.

Peščanik.net, 06.03.2020.