U doba mekog jugoslovenskog komunizma, na snazi je bila ideologija, takođe komunistička, slika Karla Marxa golemih dimenzija vijorila je sa najviše palate Beograda, u vreme prvomajskih praznika. Moja generacija ipak je više volela da gleda stare filmove iz tridesetih godina, pitajući se da li šašavi komičari, braća Marx, imaju veze sa piscem najdeblje ekonomske knjige u istoriji. Jer u svakoj porodici postoje crne ovce, to je možda bio taj slučaj. U njihovim filmovima istina nema ni reč o akumulaciji kapitala, Chico jedino divno svira na pijaninu, Groucho govorio, u paradoksima, Harpo, čarobni harfist, zapravo je nem, pa ipak, svi zajedno potvrdili su nam da postoji jedan svet, neuštogljen i manje strog, zanosan u svom sumašedstvu. Moja generacija napokon je postala marxistička, samo na jedan drugi način.
Verovatno će mnogi primetiti da savremeni američki ludak, lažni kazahstanski profet, kapitalni šeret, grozomorni skandalist Borat jedan je novi Groucho: liči na njega, govori nekontrolisane ludosti kao on, hoda kao on. Marxizam tako prodire u američko društvo onda kada mu je to najpotrebnije, jer život bez marxisma, ovakvog ili onakvog, nije ništa. Nema nikakvog uzbuđenja bez toga, nikakve nauke, nikakve veselosti. Šta bi bilo bez Oktobarske revolucije, bez filma „Noć u operi“? Ovako svi odjedanput postajemo zavitlani u jedan kosmos, daleko od trule svakodnevice, Komunistički manifest filmske komedije sveta jedini nam je spas.
Ono kako se Borat, kazahstanizovani Amerikanac izražava, na jednom polujeziku, nepravilne gramatike i na ivici smisla, liči na automatizme nadrealista, njegovo ponašanje je u celini dadaističko, on duguje ne samo velikim cirkusantima ranijih epoha, nego i Jamesu Joycu. Borat razbija mitologiju kompaktne američke obitelji, ljubaka se sa jednom plavojkom tvrdeći da mu je sestra, hvaleći njen promiskuitet, njeno enormno kurvanje. Ali to je već činio i Groucho Marx, tentajući dve fine gospođe da se udaju za njega. „Hajde da se venčamo. Ja častim.“ „Ali koju od nas dve prosite“, pita jedna. „Obe“, veli Groucho. „Već mi je dosta konvencionalnih brakova. Jedna žena za jednog muškarca, to je bilo dovoljno u vreme vaše babe, ali ko bi se oženio vašom babom? Niko! Čak ni vaš deda.“
Tako hoda ovaj otpadnik od svakidašnjice, po savremenoj Americi, a zapravo, njegovi nervni nastupi socijalnog smera otkrivaju da je i ostali svet otpadnuo se od normale, a donekle i od uobičajenih shvatanja, recimo moralne prirode. Pita tako Borat svoje slušatelje znaju li kakav bi bio ishod ako uleti automobilom u gomilu Cigana, bi li se hauba suviše oštetila. Tvrdokorni Ameri ne misle naravno na te ljude, nego se takođe pitaju kakva šteta dogodila bi se autu. To je svakako dosta surova slika o našem svetu, a možda donekle i luda. Jer i Groucho Marx igra u jednom svom filmu vladara koji sa prozora svoje palače puca nasumice u gomilu. Jedan ađutant ga opominje: „Ali, Sire, vi pucate na sopstvene vojnike!“ Groucho mu na ovo nudi pet dolara, govoreći u pola glasa: „Neka to ostane među nama!“
Ja mislim da sve ovo takođe treba da ostane među nama. Jer ionako svi dobro znamo kakav je svet u kome živimo, pojava jednog veselog ludaka u tom svetu može nekome biti opomena, nekome znak moralne bliskosti, nekome veselje. Ja sam za ovo poslednje. Jer mi je radije da drugujem sa ludim šeširdžijom iz Alise u zemlji čuda, nego sa surovim vojnicima koji šutiraju tuđe mrtvačke lubanje.
Feral Tribune, 14. prosinca 2006.
Peščanik.net, 02.01.2010.
