Pored gumenih čamaca u bodrumskoj marini kojima izbeglice prelaze par kilometara od Turske do Grčke i Evrope, ljuljuškaju se usidrene jahte: paralelni svetovi, nesvesni jedan drugog. Pre neku noć, uz glasnu muziku sa jahti i barova na rivi, turska priobalna straža je iz prevrnutog broda spasla 95 sirijskih izbeglica. Ovaj prizor sažima naše doba zbrke, bogatstva i nasilja, dokolice jednih i patnje drugih, gde se mediji pune vestima o terorizmu i udavljenom dečaku, a požrtvovanost spasilaca iz Bodruma ne zanima nikog.
Turska je tampon zona između Evrope i nezapamćene pometnje na Bliskom istoku. Lideri EU pokušavaju da obezbede saradnju Turske da bi zaustavili priliv izbeglica na zapad – a poseta Angele Merkel Ankari je možda prekretnica u tim pregovorima. Pri tome ne treba gubiti iz vida složenost situacije u Turskoj i raspoloženje njenih građana. Ova zemlja od 75 miliona stanovnika je tokom poslednje 4 godine primila 2 miliona izbeglica i na to potrošila preko 5 milijardi evra. Taj masovni priliv ljudi je prošao skoro bez ispada ksenofobije, karakterističnih za veliki deo Evrope. Autoritarni režim Redžepa Taipa Erdogana znalački usmerava turski nacionalni ponos. S druge strane, nedavni teroristički napad u Ankari pojačao je etničke i političke napetosti pred prevremene izbore 1. novembra.
Turska je član NATO-a od 1952, a od 1999. je zvanični kandidat za članstvo u EU. Ranih devedesetih godina prošlog veka, ona je ponovo otkrila svoju istočnu dimenziju: tadašnji predsednik Turgut Ozal posetio je stara svetilišta sufijskih grupa u centralnoj Aziji, mladi diplomati su obnovili veze sa Kavkazom i trgovački gradovi na Crnom moru su opet oživeli. Turska se vratila svojoj muslimanskoj tradiciji udovoljavajući zahtevima sve veće anadolijske srednje klase, koja je želela prekid sa sekularizmom Ataturkovog nasleđa. Tako se početkom prve decenije 21. veka pojavila umerena islamistička Partija pravde i razvoja, koja je i danas na vlasti. Jedan turski analitičar mi je to ovako opisao: „Iz vojnih kasarni smo prešli u supermarkete“, misleći na prelazak iz vojne diktature u vladavinu otvorenih granica i ekonomskog razvoja. Tako je 2011. Turska još uvek bila uzor Arapskom proleću, u zemljama koje su pokušale da se oslobode diktature i islam uravnoteže sa demokratijom.
Šta je pošlo naopako? Mnogo je rečeno o Erdoganovoj opsesivnoj nameri da bude novi „sultan“. Njegovi poslednji potezi nedvosmisleno pokazuju da je sukobe sa Kurdima upotrebio za jačanje nacionalističke struje i obračun sa protivnicima metodama policijske države. Erdoganovoj radikalizaciji doprineli su i nedefinisan odnos zapada prema Turskoj i raspoređivanje ruskih vojnih snaga na njenim granicama. Jedan učesnik na nedavno održanoj međunarodnoj konferenciji u Bodrumu upitao je šta bi se dogodilo kada bi Turskoj bilo ponuđeno članstvo u EU. Mnogi liberalno orijentisani građani smatraju da je za takvu ponudu sada prekasno. Pregovori o pristupanju EU su zastali pre mnogo godina, pre svega zato što je evropskoj javnosti bila neprihvatljiva ideja povezivanja sa tako velikom muslimanskom zemljom. To je u Turskoj izazvalo refleks približavanja Rusiji (najvećem snabdevaču Turske energijom) i Bliskom istoku (ideji „neootomanske“ diplomatije, okončane izbijanjem rata u Siriji).
Jedan francuski poslanik mi se 2005. hvalio kako je predstavljanje Turske kao strašila efikasan način pridobijanja glasača. U pitanju je stara evropska fobija od muslimanskog prodora na zapad, koja je našla svoju novu potvrdu u usponu Islamske države. Evropljani se danas obraćaju jednoj promenjenoj Turskoj. Na pitanje ko je njen glavni međunarodni partner, samo 23% građana na tom mestu vidi SAD, a o EU i Nemačkoj se povoljno izjašnjava oko 40% građana. Turska je pretendovala na mesto regionalne „meke“ sile. Sada je suočena sa slabljenjem ekonomije, nesigurnošću i rastom nezadovoljstva građana. Sve ovo će se odraziti na rezultate predstojećih izbora.
Egejsko more kod Bodruma će uskoro biti prehladno za izbeglice. „U toliko hladnoj vodi umireš za 20 minuta“, kaže jedan turski spasilac i pokazuje mi zaplenjene lažne prsluke za spasavanje koje krijumčari prodaju izbeglicama: komade tkanine i sunđera sa lažnim etiketama. EU je spremna da poveća pomoć Turskoj, ali za rešenje višestruke krize u ovoj zemlji potrebno je više od novca: jasan stav Evrope o tome kakav odnos zaista želi sa zemljom u kojoj su mnoga evropska obećanja – ne samo humanitarna – ostala neispunjena.
Natalie Nougauyrède, The Guardian, 16.10.2015.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 31.10.2015.
Srodni link: Social Europe: Turska – suvišni izbori
IZBEGLICE, MIGRANTI