Termin „remigracija“ do skora je imao krajnje bezazlene i neutralne konotacije. U upotrebi je bio uglavnom u užem krugu ljudi koji su stručno zaokupljeni studijama migracija. U poslednje vreme, međutim, remigracija postaje goruće pitanje najvažnijih javnih debata u Nemačkoj, a o njoj se polemiše i diskutuje i na globalnom nivou. Oko lingvističkog i pravnog tumačenja ovog pojma u Nemačkoj se lome koplja već dve godine u kontekstu zaštite osnovnih ljudskih prava, ustavnog poretka i jednakosti građana. U pomenutim studijama migracija, termin se odnosio na povratni proces emigracije, uglavnom povratak iseljenika u zemlju emigracije. U različitim okolnostima, emigracione i imigracione vlasti su na različite načine percipirale remigraciju u zavisnosti od trenutne potrebe za radnom snagom ili etno-nacionalnih i državnih agendi koje su stajale iza praktične politike.
Ta bezazlena remigracija iz ranijeg vremena počela je da poprima opasne implikacije od novembra 2023. kada je u vidu agende i akcionog programa promovisana na skupu pristalica ultra-desničarskih, etno-nacionalnih i konzervativno-identitetskih ideologija, koji je održan u jednom hotelu u blizini Potsdama u Nemačkoj. Među organizatorima i učesnicima skupa bili su visoko pozicionirani partijski funkcioneri AfD-a, a bilo je prisutno i dvoje pripadnika desnog krila Hrišćansko-demokratske Unije (CDU). Plan remigracije predstavio je austrijski desničar Martin Zelner (Martin Sellner) uz otvoreno odobravanje od strane prisutnih funkcionera AfD. Skup je inače bio organizovan konspirativno, ali su detalji procureli u javnost, jer su se među učesnike infiltrirali novinari portala Correctiv.org.
Zelnerova remigracija je zapravo eufemizam, pokušaj da se upotrebom neutralnog termina zamagli suština njegovog novog sadržaja. Navođenje „neasimilovanih državljana“ među kategorijama ljudi na koje se primenjuje prisilna remigracija je svakako presedan u antimigrantskoj retorici globalnog populizma. Pre ovog tajnog okupljanja desnice, nameravane deportacije migranata odnosile su se samo na nedržavljane-strance, naime (tzv.) ilegalne migrante, tražioce azila i one koji imaju formalni status azilanata. Zahtev za oduzimanje građanskih prava državljana predstavlja institucionalni Rubikon čijim prelaskom se zadire u same osnove modernog društva i države. Funkcioneri AfD su toga svesni, zato oni negiraju i demantuju navode sa tajnog sastanka u Potsdamu 2023. i insistiraju da se plan remigracije odnosi samo na strance-migrante.
Protokom vremena, međutim, termin je dobio zlokobni prizvuk i već se u nemačkoj javnosti i izvan Nemačke jasno percipira na način kako ga je Zelner odredio. AfD zato sa svih govornica glasno zastupa popularnu ideju remigracije, a formalno demantuje da se to odnosi i na „neasimilovane državljane“. Zelner je u međuvremenu svoje stavove pretočio u knjigu Remigration: Ein Vorschlag (Remigracija: Jedan predlog) koja je objavljena u martu 2024. Pravni ekspert sa Bečkog Univerziteta Danijel Grin (Daniel Green) nazvao je ovu knjigu pamfletom i pozvao čitaoce na oprez s obzirom da tekst obiluje izrazima otvorene mržnje i podsticanja na nasilje i diskriminaciju. Zvanični AfD se nije jasno ogradio od ove knjige-pamfleta. Bjern Heke (Björn Uwe Höcke), jedan od istaknutih prvaka Afd-a, koji je već dva puta (novčano) kažnjen zbog nacističkog SS pozdrava u javnim nastupima, postovao je nedavno provokativnu fotografiju na kojoj u rukama drži i čita Zelnerovu knjigu. Upitan o kontroverzi, rekao je da će se zalagati da remigracija bude uvedena u novi program partije.
U novijoj istoriji migracija, deportovanje migranata ili eufemistička readmisija (u slučaju Roma izbeglih sa Kosova u Nemačku) nikada se ili gotovo nikada nisu odnosile na građane sa punim pravom državljanstva. Nacistička Nemačka je podsticala iseljavanje Jevreja tokom 1930-tih, ali njima su već bila uvedena znatna ograničenja u pogledu građanskih prava (od 1933), a posle Nirnberških zakona (1935) u celosti im je bilo oduzeto pravo državljanstva. Dakle, čak je i Hitlerova logika podrazumevala da se iseljavanja, proterivanja i deportacije mogu sprovoditi samo prema licima koja nisu punopravni državljani. Eho remigracije u današnjoj Nemačkoj po prvi put ponovo dovodi u pitanje navodno neprikosnoveni korpus osnovnih prava koja uživaju punopravni građani, državljani Nemačke.
I pored tako otvorenih provokacija i jasnog ideološkog svrstavanja sa one strane institucionalnog Rubikona, nemačke institucije su i dalje daleko od procedure za zabranu ove stranke. Štaviše, kada su u januaru ove godine bile pooštrene mere protiv useljavanja u Nemačku, ova stranka je u federalnom parlamentu glasala zajedno sa poslanicima CDU. Takođe, program remigracije, dobija sve više podrške u elektoratu. AfD ima snažnu biračku bazu u bivšoj Istočnoj Nemačkoj, ali i u najbogatijim zapadnim nemačkim zemljama dobija sve više podrške u elektoratu. Na poslednjim lokalnim izborima u 2024. u Saksoniji i Tiringiji imala je preko 30 procenata podrške, a na nedavnim lokalnim izborima u Severnoj Rajni-Vestfaliji dobila je oko 15 procenata podrške, tri puta više nego na prošlim izborima. Dakle, ne stoji da se ovde radi o nekoj isključivo istočno-nemačkoj anomaliji u naslonu na tradiciju totalitarne ideologije DDR-a; trend jačanja AfD poprima svenemačke razmere.
Na globalnom ideološkom frontu desnice remigracija takođe postaje podrazumevani lajtmotiv. Elon Mask je pre dve nedelje na društvenoj mreži X, komentarišući post o nepodnošljivom prisustvu stranaca u Ujedinjenom Kraljevstvu, odgovorio lakonskom i samorazumljivom formulom: „Remigracija je jedino rešenje.“ Možda je posredi slučajna podudarnost, ali pre par dana sam na Studentskom trgu u Beogradu video na stubu javne rasvete plakat sa identičnom porukom. Na plakatu se nalazila stereotipna slika grupe azijskih i afričkih migranata kako na klupama u redovima sede u nekakvom prevozu; slika je propraćena ćiriličnom porukom „Nećemo strane radnike – Remigracija jedino rešenje“. Dakle, eto i mi konačno postajemo otvoreni za svetske trendove i upinjemo se da postanemo deo ideološkog mejnstrima desničarskih identitetskih hejtera iz tzv. razvijenog sveta.
Globalni populizam i neokonzervativna identitetska naklapanja u svakom slučaju nagrizaju osnovne principe jednakosti građana i univerzalnost primene i važenja osnovnih ljudskih i građanskih prava. Miloševićeva Srbija je svojevremeno bila prethodnica u ovom procesu. Podsetimo se da zabrana prenosa nepokretnosti Albancima, državljanima Srbije i Jugoslavije, s kraja osamdesetih godina pruža sličan primer tretiranja domicilnih državljana kao stranaca. Iako je Ustavni sud Jugoslavije konstatovao da se radilo o povredi principa jednakosti građana, ova anomalija nije bila ispravljena, a dalji sled događaja nam je svima poznat. Uznemirava činjenica da se ovaj put slična ideološka matrica pojavljuje na globalnoj sceni i da postaje sve popularnija.
U tom kontekstu ostaje pitanje onog plakata na Studentskom trgu na kome su Trampova i Orbanova načela, Zelnerove ideje i Maskove reči. Plakat nije potpisan, nema izvora, loga, ni naznake autorstva. Uobičajeno je dosad bilo da su ultra-desničarski pokreti i pojedinci kod nas bili sponzorisani ili kontrolisani od strane aktuelnog režima. Bilo bi međutim nelogično da režim koji u poslednje vreme otvara vrata stranim radnicima, sada raspiruje ksenofobiju i mržnju prema njima. Doduše, nelogično je i odlaziti na vojnu paradu u Moskvu, a prodavati granate Ukrajini; nelogično je bilo i potpisivanje Briselskog sporazuma kojim je u potpunosti integrisan sever Kosova u pravni sistem kosovske države, a onda raspirivati kampanju mržnje protiv kosovskih Albanaca; nelogično je i biti zemlja-kandidat za članstvo u EU, a neprestano na svim medijima više od deset godina propagirati anti-evropske vrednosti i anti-evropsku retoriku. Nema sumnje da će režim koji ne raspisuje izbore zato što se izbora pribojava upotrebiti svako potencijalno konfliktno žarište da mržnjom poentira i skrene pažnju sa sebe i svoje odgovornosti.
Peščanik.net, 17.09.2025.
IZBEGLICE, MIGRANTIPOPULIZAM
