Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

U Beogradu je Međunarodni dan borbe protiv homofobije, transfobije i bifobije obeležen još jednim slučajem nasilja nad trans osobama. U poslednje tri nedelje mediji su zabeležili tri takva slučaja. Povećano nasilje prema LGBT+ osobama na ulicama Beograda posledica je nekažnjivosti zločina, kojoj doprinose i nedavni diskriminatorni postupci najviših srpskih zvaničnika.

U Srbiji još uvek nije doneta nijedna pravnosnažna sudska presuda za delo počinjeno iz mržnje na osnovu seksualne orijentacije ili rodnog identiteta. I pored usvojenog zakonodavnog i strateškog okvira, izostaju adekvatne reakcije nadležnih institucija na napade iz homofobije i transfobije. Štaviše, iz skupštinske klupe se pre par meseci čuo govor mržnje upućen LGBT+ osobama. Šef poslaničke grupe Srpske napredne stranke Aleksandar Martinović je u prisustvu ministarke koja je lezbejka iznosio diskriminatorne stavove o osobama drugačije seksualne orijentacije. On nije pozvan na odgovornost zato što uživa imunitet na osnovu članu 103. stava 2. Ustava Republike Srbije, iako je grubo prekršio Zakon o zabrani diskriminacije. To samo potvrđuje tezu da je pozicija ministarke koja je lezbejka iskorišćena za deklarativnu posvećenost unapređenju položaja LGBT+ zajednice, ali da se u praksi ništa nije promenilo.

Da ova Vlada nije ozbiljna u svojoj nameri da spreči nasilje i diskriminaciju prema LGBT+ populaciji pokazuje i to da još uvek nije usvojen kodeks ponašanja narodnih poslanika kojim bi se sankcionisao govor mržnje. Udruženje Da se zna je od Narodne skupštine zatražilo predlog ovakvog kodeksa, ali je dobilo odgovor da on još uvek nije napisan. To znači da diskriminatorni govor predstavnika države može nesmetano da se nastavi. Oni bi trebalo da budu uzor za unapređenje stavova društva prema LGBT+ osobama, ali ostaju samo huškači na nasilje.

Najnoviji izveštaj Evropske komisije protiv rasizma i netolerancije za Srbiju, tvrdi da je kaznena politika u slučajevima zločina iz mržnje veoma blaga, kao i da se počinioci ne registruju kao osuđeni kriminalci. Takav je slučaj Miše Vacića iz SNP 1389, koji ne samo da nije adekvatno sankcionisan nego se svojim postupcima kandidovao za rad u Vladi. Ovaj nekadašnji portparol ekstremno desničarskog pokreta zaposlio se u Kancelariju za Kosovo i Metohiju. Da nije bilo reakcija javnosti i njegovog gostovanja na TV N1, možda bi napredovao i do mesta savetnika. Iako je ugovor o radu sa Vacićem prekinut, nasilnicima je poslata afirmativna poruka, dok je LGBT+ osobama još jednom poručeno da ne mogu da računaju na zaštitu države.

Nepostojanja sistemske političke volje da se suzbijaju zločini iz homofobije i transfobije preslikavaju se i na policiju koja je prva u kontaktu sa žrtvama. Stiče se utisak da policajci/ke reaguju po sopstvenom nahođenju, pa tako adekvatno postupanje pretežno zavisi od njihovog ličnog integriteta i profesionalnosti. U suprotnom imamo situacije da policija vređa i nipodaštava žrtve. Uprkos insistiranju Evropske unije da se u poglavlju 23. otvoreno govori o zločinima iz mržnje, policija ne primenjuje načela iz člana 54 Krivičnog zakonika o otežavajućim okolnostima u slučajevima nasilja iz mržnje. Takođe izostaje edukacija policije u kojoj se na sistemski način obrađuje ova tema. Iako je donet Priručnik za postupanje policije prema LGBT+ osobama, primeri neprofesionalnog postupanja prema trans osobama u Beogradu pokazuju da se on još uvek ne primenjuje u praksi.

Parada ponosa predstavlja pomak u smislu političke volje da se položaj LGBT+ osoba unapredi, ali ona sama po sebi nije dovoljna. U Srbiji je došlo do nazadovanja u ovom procesu. Nepostupanje političkih zvaničnika i nadležnih institucija pokazuje kontinuitet tolerancije na nasilje, ljudska prava LGBT+ osoba su sve ugroženija i može se očekivati dalje intenziviranje nasilja prema njima.

Peščanik.net, 19.05.2017.

TEMA – PARADA PONOSA +