Vest da je Rusija napala Ukrajinu dočekala sam nespremna. Nisam puno razmišljala o tome kako će građani/ke Srbije reagovati na ovu invaziju; pa zaboga, rat je nešto najgore i treba ga osuditi, mislila sam. Između ostalog, živeći na ovim prostorima mnogi su i sami iskusili posledice rata, bombardovanje i izbeglištvo. Stoga mi je bila daleka pomisao na bilo kakvo pravdanje stradanja nedužnog stanovništva. Veoma sam se uznemirila kada sam shvatila da mnogi direktno ili indirektno podržavaju agresiju na Ukrajinu. Mnogi bi rekli da niko normalan nije za rat i da to rade samo zli ljudi. Ne mora čovek da bude zao da bi podržao nasilje, ali mora da je i sam iskusio neki vid zla. To je ono što psiholozi nazivaju posledicama kolektivne traume.
Suočavanja sa sopstvenom ratnom prošlošću u Srbiji je teško misliva kategorija. Iz dana u dan smo svedoci neprekidnog prikrivanja i relativizovanja strahota koje su se desile devedesetih. Ovaj fenomen odbijanja odgovornosti psihoterapeuti nazivaju nezavršenim poslom. Nedovršene situacije iz prošlosti praćene neizraženim osećanjima koja nikada do kraja nisu proživljena, razrešena i priznata mogu da „opstruišu našu svesnost“.1 Društva sa ovim problemom imaju tendenciju da budu preokupirana, fiksirana i opsesivna u odnosu na određene traumatične događaje iz prošlosti. Onda ne čudi što u svakoj diskusiji o ratu Rusije i Ukrajine čujemo ključne reči: Srebrenica, Mladić, Kosovo, Nato. Drugim rečima, rat između Rusije i Ukrajine vraća nas u naše sopstvene nerazrešene traume.
Slično kao traumatizovane individue i društva imaju različite mehanizme odbrane nakon preživljenog traumatskog iskustva. Trauma ostavlja ozbiljne posledice te možda u tome treba tražiti objašnjenje za smanjenu osetljivost pojedinaca/ki na stradanja drugih. Diskurs koji provejava u vezi sa ratom Rusije i Ukrajine uglavnom zvuči ovako: „Rusija nije napala Ukrajinu, ona samo brani sebe“, ili ovako: „A ko je osudio zločine nad Srbima? Ko se solidarisao sa nama? Što bih se ja sada solidarisao sa njima, ako oni nisu sa nama?“ Izostanak direktne osude Rusije pokazuje da ta osoba nije u stanju da se suoči sa sopstvenim bolom i traumom iz prošlosti, pa ne može da pokaže empatiju ni sa bolom i traumom drugih. Na primer, prihvatanje odgovornosti da su u ime Srbije počinjeni stravični zločini i genocid za neke bi zahtevalo odustajanje od idealne slike o svepravičnosti srpskog naroda, što je za mnoge težak i neprihvatljiv proces.
Neosetljivost na stradanja građana Ukrajine ima veze i sa osećajem bespomoćnosti tokom preživljenog traumatskog iskustva. Potrebno je da osoba nad kojom je izvršeno nasilje proradi svoje traumatsko iskustvo. Ukoliko do toga ne dođe, ostaće u poziciji žrtve i u njoj će prevladavati osećaj bespomoćnosti. Ilustracije radi, Srbija još uvek odbija da prihvati da je učestvovala u ratovima u kojima se raspala Jugoslavija, ne zna se tačan broj ratnih veterana i žrtava, nema sistemske podrške žrtvama rata. Neadekvatno suočavanje i neprihvatanje sopstvene odgovornosti, manjak brige države za žrtve i pretrpljeni bol stalno vraća društvo u poziciju bespomoćnosti. Tako postaje jasnije zašto kao društvo delimo stav da je naša nesreća najveća i zašto nismo u stanju da se solidarišemo sa nesrećom drugih.
Kada osećaj bespomoćnosti postane nepodnošljiv (nije lako neprekidno biti u ulozi žrtve) na red dolazi identifikacija sa agresorom. Psiholozi tvrde da je to jedan od najdestruktivnijih psiholoških mehanizama2 na osnovu kojeg osoba krši sopstvena moralna načela da bi preživela. U totalitarnim sistemima (kontinuiranoj društvenoj traumi) autokrata pokušava da uspostavi moć i kontrolu nad svojim građanima/kama. Kao kod svih nasilnika, cilj nije samo da se u žrtvu usadi strah nego i zahvalnost što joj je dozvoljeno da živi. Ovaj proces se dešava neprekidno i na jednom suptilnom nivou. Svi znamo mnoge primere toga kada nam predsednik Srbije udeljuje mala zadovoljstva (na primer novčanu pomoć)3 te nam preporučuje da budemo zahvalni zbog toga. Na taj način se stvara veza između agresora i žrtve i psihološki postaje mnogo lakše prihvatiti surovu realnost. Kada tome dodamo i učenje po modelu, ne treba da nas čudi bezrezervna podrška Putinu koja je prisutna među stanovništvom Srbije.
Svi gore navedeni razlozi za odsustvo empatije i direktne osude rata mi ne pomažu da prevladam osećanja šoka i neverice. Rat je veliko traumatsko iskustvo i on se nikada ne zaboravlja. Posledice ratova na Balkanu se osećaju svakodnevno. Neprorađena ratna trauma ima dalekosežne posledice na generacije i generacije koje dolaze iza nas. Rat je zao jer čini da postajemo neosetljivi na bol i očaj i oduzima nam jedino što možemo da imamo i posedujemo, a to je naša ljudskost.
Autorka je psihološkinja i psihoterapeutkinja iz Beograda.
Peščanik.net, 28.02.2022.
UKRAJINA