Dozvolite mi prvo da se zahvalim na pozivu da doprinesem ovom seminaru. Ono na čemu definitivno ne mogu da se zahvalim je činjenica da ste me pozvali da debatujem o pitanju na koje je nemoguće odgovoriti: pitali ste me (i sami se pitate) „u čemu je problem sa Srbijom?” Još teže je odgovoriti na to pitanje kao stranac, jer se suočavate sa dodatnim pitanjem – šta vam daje pravo da mislite i govorite o tome? Kao rezultat toga, desilo mi se da sam pripremio svoj doprinos, ali do pre dva minuta imao sam osećaj da bi trebalo da bacim sve te papire i pokušam nešto sasvim drugačije. Uzmite to kao izraz dobro utemeljenog oklevanja, a ako – na kraju – bacite ovu prezentaciju iz svog uma, biću prvi koji će to razumeti.

Ako na Youtube-u potražimo izraz Staatsräson (državni rezon), možemo naći intervju od 40 minuta, snimljen za švajcarsku televiziju 2008. godine. U pitanju je intervju sa danas slavnim advokatom Dikom Martijem iz Saveta Evrope. U intervjuu, on govori o slučaju u Švajcarskoj kada je čovek uhapšen i optužen zbog širenja nacrta za proizvodnju nuklearnog naoružanja. Pre nego što je mogao da počne sudski proces, švajcarska vlada je 2008. uništila sve dokaze i optuženi čovek je nekako nestao. Marti u intervjuu iznosi mišljenje da je očigledno postojao toliko snažan pritisak jedne strane sile na švajcarske vlasti da su – zarad države – odlučile da prekrše švajcarski zakon i izbegnu bilo kakvo javno saslušanje u vezi sa ovim osetljivim slučajem.

Ova interpretacija državnog rezona, Raison d’État, zasnovana je na političkoj tradiciji unazad do Makijavelija, a ne drugog italijanskog političkog pisca koji je zapravo uveo ovaj izraz u političku misao naslovom svoje knjige Državni rezon. Autor ove knjige je Đovani Botero, koji je bio – jednu generaciju nakon Makijavelija – protivnik shvatanja vlasti iz Makijavelijeve knjige Vladalac.

U interpretaciji Dika Martija, švajcarske vlasti su odlučile da prekrše zakon jer je procenjeno da je viša vrednost, „nacionalni interes” Švajcarske, bila ugrožena. Danas se državni rezon najčešće shvata kao „nacionalni interes” koji daje legitimitet izuzetnim merama ili hitnim postupcima, čak i kada oni nisu u skladu sa tekovinama vladavine prava. Sa te tačke gledišta, sigurno je da u današnjoj Srbiji ne manjka državnog rezona.

Ipak, postoji još jedna interpretacija – više u skladu sa Boterovom originalnom definicijom. Na primer, kada Angela Merkel, kao nemačka kancelarka govoreći u izraelskom Knesetu, kaže da postojanje izraelske države predstavlja sastavni deo nemačkog državnog rezona. U tom kontekstu, državni rezon označava niz ustavnih principa, pravila i ubeđenja koji su (1) zasnovani na tako snažnom kosenzusu nemačkog društva, i koji su (2) tako duboko ukorenjeni u institucijama države, da nikada neće biti dovođeni u pitanje niti postati predmet pregovora, ni pod kakvim okolnostima u svakodnevnim političkim poslovima. Oni predstavljaju, da tako kažem, unutrašnji skelet koji pruža pouzdanu stabilnost političkom i društvenom telu, bez obzira na bilo koju demokratsku promenu vlasti.

Naravno, ništa ne može polagati pravo na večnu validnost u politici jednog otvorenog društva. Tako, kada je Vili Brant počeo svoju istočnu politiku detanta, moralo se odgovoriti na pitanje da li i kako će taj politički zaokret sadržati napuštanje nemačkog ponovnog ujedinjenja kao suštinskog zahteva državnog rezona Zapadne Nemačke. Odjednom, pojavilo se pitanje koje je podelilo prethodno snažan i ustavni konsenzus o usmerenosti Zapadne Nemačke prema zapadu i, kako se govorilo u periodu hladnog rata, „konačnom ponovnom ujedinjenju u slobodi”. Bilo je neophodno razviti novi konsenzus, kroz dugu i oštru društvenu debatu i politički proces, uključujući sve institucije od partija do parlamenta, pa sve do ustavnog suda i predsednika.

Kada govorimo o današnjoj Srbiji, želeo bih da postavim pitanje: koliko fundamentalnih i ustavnih pitanja u vezi sa osnovnim principima države i društva može biti otvoreno u isto vreme? Možemo li naći – u trenutnoj društvenoj situaciji u Srbiji – neophodan javni prostor koji može biti korišćen kao otvoreni forum za takve demokratske debate? Koja su naša sredstva i instrumenti za razvijanje društvenog konsenzusa o svim tim osnovnim i otvorenim pitanjima buduće srpske državnosti – srpskog državnog rezona?

Društvo bez konsenzusa o najvažnijim ustavnim aspektima svoje državnosti izgleda – samo na prvi pogled – kao visokopolitizovano društvo. Kad god se tri osobe sretnu u kafani, posle pet minuta počinje razgovor o politici (ako se u to vreme ne dešava neki važan sportski događaj). Ali ako pogledamo naš komšiluk, otkrićemo, reklo bi se, izuzetan fenomen: Institut Galup izveštava da je na  Zapadnom Balkanu najintenzivnija i najraširenija ambicija građana da postanu članovi Evropske unije, u Republici Srpskoj. Međutim, isti građani su glasali za gospodina Dodika na predsedničkim izborima svoje republike samo nekoliko nedelja pre nego što je Galup objavio ovu iznenađujuću anketu. Suštinsko pitanje u vezi ove očigledne protivrečnosti je, dakle, zbog čega značajna volja za pridruživanjem Evropskoj uniji izražena u Galupovoj anketi ne može da postane (ili još nije postala) politička volja izražena na izborima? Pretpostavljam da je, u samom trenutku glasanja, evropska vizija kao fundamentalna odluka o budućnosti države, prekrivena mnogim drugim i mnogo konkretnijim aspektima ili političkim interesima. Ti interesi pripadaju oblasti dnevne politike.

Ovde vidimo ozbiljan problem koji proističe iz nedostatka društvenog konsenzusa o ustavnim pitanjima države: kad god dotaknemo naizgled mali i veoma konkretni politički ili administrativni problem, na stolu je uvek i osnovno pitanje (državnog rezona). Ta dva nivoa su ovde uvek isprepletena. A to onemogućava pronalaženje rešenja ni za konkretno, ni za osnovno pitanje. Ne možete govoriti o registarskim tablicama na kosovskim automobilima, a da se ne dotaknete pitanja statusa. U tom smislu, nema rešenja problema registarskih tablica sve dok postoji neslaganje u vezi sa statusnim pitanjem.

Pitanje državnih granica je otvoreno pitanje u Srbiji. Imamo „administrativnu liniju” koja to jasno pokazuje. Ne želim da izrazim bilo kakav ličan stav u vezi sa tim – samo bih želeo da znam zašto je to pitanje otvoreno. Pretpostavljam da je otvoreno zato što pruža određen politički kapital u sporovima između partija i političkih aktera u Srbiji.

To se vidi kad god neki od diplomata Evropske unije ili političara progovori, kao što je to učinio Vestervele, o „finalizovanoj mapi Balkana”. Kad god se to dogodi, srpska politika je paralizovana. Poseti ministra spoljnih poslova EU daje se minimum publiciteta (kao da je to svakodnevna stvar), ne pominju se ustupci Kosovu da bi se sprečio napad političke opozicije zbog izdaje (i ovo spada u svakodnevne poslove vlasti), a samo pitanje ostaje otvoreno (zbog „nacionalnog interesa”). Tako shvaćeni nacionalni interes parališe politiku i srpski političari se ne bave njome već samo onim što se dešava oko njih. Oni to objašnjavaju lošim stanjem u Srbiji, koja zavisi od inostrane pomoći i pati od lošeg imidža zbog bivšeg režima. Ali pravi razlog njihove nemoći je u tome što oni sami sebi oduzimaju odgovore na fundamentalna pitanja budućnosti ove države.

Pogledajmo administrativnu strukturu te države: vidimo jedan njen deo, Vojvodinu, koja je – usled istorijskih i etničkih razloga – nekako povratila status autonomije, ali ostatak države ostaje centralizovan. Očigledno je da federalizacija Vojvodine nije zasnovana na dubokom razumevanju decentralizacije kao naprednijeg oblika uprave. Da jeste, sličan rezultat bi bio postignut i u ostatku države, a ne samo u jednom njenom delu. Dakle, pitanje teritorijalne i administrativne strukture zemlje takođe je otvoreno. Vojvodina je dobila autonomiju ne zbog koherentnog političkog koncepta Srbije kao decentralizovane države, već samo zato što najveća vladajuća partija ne bi mogla da održi vlast bez glasova te regije. Vojvođanska autonomija predstavlja rezultat svakodnevnih političkih poslova, kalkulacije moći, bez obzira na činjenicu da je to pitanje od suštinskog i ustavnog značaja za srpsku državnost.

Molim vas da mi dozvolite kratki izlet u južnu Nemačku.

Centralni aspekt decentralizacije je, na primer, pitanje kakve entitete bi trebalo stvarati: političke ili administrativne? Politički entitet označava entitet sa parlamentom, jer politička akcija zahteva demokratski legitimitet putem izbora. Administrativni entiteti ostvaruju demokratski legitimitet putem supervizije od strane političkih entiteta. Dakle, na kom nivou i u kojim razmerama (to jest, veličini) su Srbiji potrebni decentralizovani politički i/ili administrativni entiteti? U Nemačkoj, jednom takvom entitetu otprilike odgovaraju dva mesta u saveznom parlamentu, što stvara direktnu odgovornost svakog poslanika za svoju izbornu jedinicu. A svaka jedinica predstavljena je u saveznom parlamentu najmanje jednim, a najčešće sa dva poslanika.

U saveznoj pokrajini kao što je Bavarska, koja je veličinom i brojem stanovnika slična Srbiji, ti osnovni politički entiteti sa dna prema vrhu, i državna vlast sa vrha prema dnu, složili su se oko implementacije srednjeg nivoa, tzv. upravnih okruga. To su čisto administrativni entiteti bez parlamenta, ali kojima upravlja odbor u kome su predstavljene i manje političke jedinice i bavarska vlada. Granice tih upravnih okruga skoro su identične vekovima starim granicama katoličkih biskupija. Kao što vidite, ovde su administrativne, a ne političke jedinice zasnovane na istoriji i kulturi. Veoma interesantan fenomen, rekao bih.

Izlet je završen – vraćam se u Srbiju!

Razmotrimo reformu pravosuđa. Zašto je propala? Uvek ima puno odgovora na takva pitanja u javnosti i u medijima. Lako je pisati o nesposobnosti, neozbiljnosti, neodgovornosti itd. Ja ne verujem u odgovore koji se uvek oslanjanju na manje-više lične atribute osoba uključenih u te procese. Ako uzmemo gospodina Berluskonija kao primer političara koji, u jednoj ličnosti, pokazuje sve te mane, ipak postoji sud gde se, konačno, ograničava njegov kapacitet vladanja – bez obzira na sve njegove lične nedostatke. S druge strane, kao što smo videli na primeru skandala u vezi bavarske državne banke, ne možemo pretpostaviti da su svi bavarski javni službenici toliko sposobniji i odgovorniji od svojih srpskih kolega. Reforma pravosuđa propala je zbog toga što je politička odluka da se ona izvrši bila polovična; doneta je (ponovo) zbog stranog pritiska, bez prethodnog i suštinskog konsenzusa o tome šta će ta nova Srbija biti, ili zašto joj je potreban novi pravosudni sistem, šta je učinilo tu reformu zaista potrebnom i šta su zapravo osnovni principi nezavisnog pravosuđa. Ustavna pitanja ostala su bez odgovora i samim tim, konkretne odluke su donete bez jasnog i transparentnog skupa kriterijuma.

Pokušajmo da postavimo naše pitanje na malo dubljem nivou: zašto postoji tako duboko neslaganje u srpskom društvu i politici o fundamentalnim pitanjima o uređenju države? Naravno, postoji mnogo odgovora na to pitanje. Oni su zasnovani na istoriji, mentalitetu, ili bilo čemu dugom. Nisam siguran ima li smisla dodati još jedan – vezan za politiku, ili još preciznije: za određeni model vlasti.

Ponovo ću preuzeti nemačku ili englesku terminologiju da bih opisao taj model u komparativnom smislu: u nemačkom jeziku, možemo govoriti o praksi političke vlasti koristeći izraze herrschen (vladati) ili regieren (upravljati). To bi moglo biti slično engleskoj razlici između ruling i governance. U čemu je razlika između to dvoje? Želeo bih da se usredsredim samo na pitanje legitimiteta vlasti u ta dva modela. U nemačkom jeziku, glagol herrschen opisuje tip vlasti gde Herrscher, na prilično autoritativan način, zahteva poslušnost svojih podanika. A u engleskoj školskoj knjizi za istoriju može se pronaći rečenica u kojoj se kaže da je „pod vladavinom Edvarda IV, zemljom upravljao Vinston Čerčil”. Legitimitet vladavine (Herrschaft/rule) nije zasnovan na građanskom prihvatanju; takva vlast tvrdi da ima legitimitet viših autoriteta kao što su bog, priroda, nacija, rasa, ili – kao što je bilo u komunizmu – istorijski zakon kvazinaučnog karaktera.

Veoma je lako prepoznati da postoji samo jedan izvor legitimiteta za vlast koja se praktikuje kao upravljanje: to je dobro upravljanje i, samim tim, demokratska potvrda od strane onih kojima se upravlja. Dobro upravljanje je nešto što morate isporučiti kada preuzmete vlast. Ako ne isporučite, društvo će tražiti alternativu koja obećava bolje rezultate i samim tim, legitimna vlast će preći na drugu političku partiju ili kandidata.

Ako ponovo pogledamo današnju društvenu situaciju u Srbiji, davanje legitimiteta i održavanje svoje vlasti putem isporučivanja ubedljivih rezultata dobrog upravljanja izgleda kao izuzetno težak posao za bilo kog političara. Ovom zemljom jedva se upravlja ne samo na finansijskom nivou, već i u smislu političkih programa partija i pojedinačnih aktera. Čak i duboko antiautoritarnom političaru u Srbiji bio bi potreban dodatni izvor legitimiteta osim lošeg pokušaja dobrog upravljanja. A mi znamo da naši političari nisu upoznati sa antiautoritarnim tradicijama. Mnogi od njih mnogo bliže su upoznati sa herrschen (vladati) nego regieren (upravljati).

Omiljeni oblik legitimiteta političke moći u Srbiji (i, šire gledano, u čitavom regionu) nije potvrda građana za dobro (ili barem dovoljno dobro) obavljeni posao. Umesto toga, omiljeni oblik legitimiteta je da imate pravo da držite i vršite vlast. Takvo pravo najviše pruža istorija i stoga je politika istorije ključni deo srpske politike. Upravljajući političkom partijom, izgleda da je najvažnije identifikovati veličanstvenu tradiciju iz srpske istorije čiji bi kontinuitet vaša partija mogla da predstavlja. To je, izgleda, važnije od bilo kakvog programa o budućnosti ove zemlje, zato što prošlost pruža drugačiju vrstu legitimiteta od budućnosti. Kada ste na vlasti, budućnost morate isporučiti. Tradicije prošlosti možete prosto prisvojiti.

Takozvana istorija predstavlja najdivnije igralište za političare. A u njegovoj blizini je i domen nacionalnog identiteta i ostale igračke političara koji ne žele da se bave dobrim upravljanjem, ali ipak misle da polažu pravo na vršenje vlasti. I – da se vratim na svoja prethodna pitanja – igranjem istorijom i identitetom i tradicijom možete se pretvarati da ozbiljno ulažete sve svoje napore u ta osnovna, fundamentalna i opšta pitanja državnog rezona. Ali to je očigledno zastranjivanje. Srpski državni rezon neće profitirati od istorije, već konačno mora kodifikovati nešto oko čega se može složiti najmanje 70% građana ove zemlje u vezi sa budućnošću svog društva i države. Samo na osnovu tog dogovora (možete ga, kao Ruso, zvati nekom vrstom društvenog ugovora) možemo znati kako da odgovorimo na sva ona pitanja koja sačinjavaju svakodnevni politički posao, i na osnovu čega ćemo moći svima da objasnimo zašto se svakim problemom bavimo na način na koji to činimo. Tek tada političke odluke postaju razumljive ljudima, i tek tada će ljudi moći da učestvuju u političkom odlučivanju.

 
Predavanje održano na Paliću, 22.02.2011.

Peščanik.net, 13.03.2011.

Leave a Reply