Fotografije čitalaca, Vladimir Nedeljković
Pravosuđe u Srbiji već je dugo u izuzetnoj krizi. Sve ono što se dešavalo prethodnih godina uticalo je na profesionalni kvalitet ljudi koji sude i na urušavanje njihovog integriteta i nezavisnosti. Mnoge odluke sudova zbog toga dolaze u fokus javnosti kao nelogične, apsurdne ili prosto duboko nepravedne. Tako se dešava da sud proceni da odsecanje glave nije svirep način da se neko ubije; da je čoveku koji je u šest navrata seksualno uznemiravao žene i decu dovoljno 11 meseci uslovne kazne. Zanimljiva je i odluka Prekršajnog apelacionog suda da radnik obezbeđenja nije izvršio diskriminaciju kada nije pustio romsku decu u pratnji odrasle osobe u restoran, zato što njegova zabrana ulaska nije proistekla iz toga što su Romi, već zbog toga što je smatrao da su prosjaci. Neke druge političke odluke ne treba ni pominjati, dok je suđenje u razumnom roku samo fantazijski koncept koji u realnosti ne postoji.
Postoje međutim i oni postupci u kojima se postavljaju standardi suđenja, tumačenja zakona, koji su najblaže rečeno diskutabilni, a potencijalno i nezakoniti. Ovakvi presedani sami po sebi ne bi bili opasni – više bi se njima bavili kao kuriozitetima – da se ne radi o (verovatno) instruiranoj praksi, koja za cilj ima zaštitu „viših interesa“ pre nego zaštitu prava građana koji su pretrpeli štetu. Opasnost koju ovakve odluke nose je sistemska, jer će se sudovi pozivati na prethodne odluke svojih kolega u narednim slučajevima koji imaju isto ili slično činjenično stanje i pravnu kvalifikaciju. Ovime se obespravljuju svi oni koji su imali tu nesreću da im protivna strana u sudskom postupku bude država, dok se načela pravne države i vladavine prava urušavaju pred nekim imaginarnim opštim državnim interesima, iza kojih po pravilu stoje konkretni uski interesi ljudi na vlasti.
Imajući to u vidu, predmet ove analize biće veoma diskutabilna odluka jednog od apelacionih sudova u radnom sporu. Budući da se njome prvostepena presuda delimično preinačuje a delimično ukida i vraća prvostepenom sudu na ponovljeni postupak, neće biti navedena imena strana u postupku niti bilo koji drugi podatak, na osnovu kojeg bi se moglo zaključiti da se utiče na sud u predmetu koji nije konačno presuđen. Predmet nastavka teksta biće samo stručna analiza dva veoma diskutabilna tumačenja zakona od strane suda, koja se mogu ponoviti (i zasigurno će se ponavljati) u bilo kojem sličnom postupku – što celoj stvari daje posebno alarmantnu notu.
Naime, u analiziranoj odluci apelacioni sud je postupao kao drugostepeni i odlučivao po žalbi u radnom sporu. Predmet spora je nezakonit otkaz koji je zaposleni dobio u jednoj državnoj firmi. Iako je zaposlenom isplaćena otpremnina, otkaz je nezakonit jer je radnik otpušten kao tehnološki višak samo zato da bi se otvorio prostor za zapošljavanje druge, partijski ili rođački, podobne osobe. Tada važeći Zakon o radu je time prekršen i u prvostepenoj presudi se to sasvim jasno i konstatuje. Poslodavac je presudom obavezan da nezakonito otpuštenom radniku isplati neisplaćene zarade i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje, od dana otkaza do dana okončanja spora. Bivši zaposleni je sa druge strane dužan da vrati primljeni iznos otpremnine – u tom smislu odluci prvostepenog suda ne može se ništa zameriti.
„Problem“ za apelacioni sud međutim očigledno postoji u činjenici da je spor u prvom stepenu trajao čak devet godina, pa su se nagomilale neisplaćene zarade i prateći doprinosi koje je poslodavac dužan da isplati. I tu drugostepeni sud nastupa u svoj tami svoje diskrecione moći tumačenja propisa, a sve u cilju „zaštite budžeta“ Republike Srbije (a verovatno i sa dodatnim ciljem da se članovi sudskog veća istaknu kao dobri partijski poslušnici).
Apelacioni sud najpre konstatuje – i u tom delu preinačuje presudu prvostepenog suda – da je bivši zaposleni dužan da vrati primljenu otpremninu, ali sa kamatom koja se računa od dana njene isplate. Ovakav presedan je vredan pažnje, budući da je za obračun kamate na nešto što dugujemo drugom licu važno da li smo u docnji, odnosno da li kasnimo sa isplatom. Sasvim je uobičajeno da se docnja računa od dana dostavljanja presude strani koja je dužna da obavi plaćanje – dakle, od dana kada je to lice saznalo da je odlučeno u njegovu korist. Bilo bi besmisleno očekivati da će lice vratiti isplaćenu otpremninu ne znajući da li će dobiti sudski proces.
Ukoliko bi sud presudio da je otkaz bio zakonit, lice bi imalo puno pravo da isplaćenu otpremninu zadrži jer je na nju imalo zakonsko pravo u trenutku otkaza. Docnja, a samim tim i kamata na isplaćeni iznos otpremnine, postoje dakle tek od trenutka kada se otkaz poništi sudskom odlukom – tada prestaje i pravni osnov prema kojem je otpušteni radnik otpremninu primio.
Kako međutim rezonuje apelacioni sud? U drugostepenoj presudi se kaže da je tužilac (otpušteni) dužan da vrati iznos otpremnine uvećan za zakonsku zateznu kamatu od dana kada je novac primio, kako u presudi piše, iz razloga što je tužilac znao da je rešenje o otkazu nezakonito! Tužilac je ZNAO. Utvrđenje materijalne istine od strane nadležnog suda u zakonom utvrđenom i uređenom postupku, dakle predstavlja samo formalnu potvrdu onoga što građani inače „znaju“.
Zamislite kako bi izgledale sudske odluke kada bi ih sudovi donosili da bi potvrdili ono u šta je jedna od strana u sporu „ubeđena“? Zaista, mišljenje suda se ovde kosi sa zdravim razumom. Reč je zapravo o očajničkom pokušaju da se (nezakonitim) tumačenjem Zakona o obligacionim odnosima, a nasuprot zdravom razumu i dobro utvrđenoj praksi, što više umanji iznos naknade štete koji se mora isplatiti nezakonito otpuštenom licu.
Drugo sporno tumačenje propisa u istoj odluci je još besmislenije, ali je zasnovano na istom principu – po svaku cenu umanjiti iznos naknade štete. Naime, izmenama i dopunama Zakona o radu od prošle godine, uvedena je norma čiji je cilj da teret predugih radnih sporova zbog nezakonitog otkaza prebaci sa poslodavaca na zaposlene. Naravno, nijednog trenutka nikome nije palo na pamet da se ovaj problem reši na drugi način, kao ni da se država označi kao krivac za nesposobnost svojih nosilaca pravosudnih funkcija i tromost pravosudnog sistema.
Ova odredba (član 191. stav 9.) glasi: „Naknada iz st. 1, 5, 6. i 7. ovog člana (u visini izgubljene zarade koja u sebi sadrži pripadajući porez i doprinose, prim.aut.) umanjuje se za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa“. Dakle, svako ko je nezakonito otpušten dobiće kao naknadu štete neisplaćene zarade umanjene za sve ono što je sam zaradio (na drugim poslovima) od trenutka nezakonitog otkaza do trenutka presuđenja u sporu, i to ne samo u radnom odnosu nego prema bilo kom osnovu radnog angažovanja! Odredbu su još pre stupanja izmena i dopuna na snagu kritikovali i profesionalna i stručna javnost, ona je potencijalno neustavna, nesaglasna sa pojmom štete i nikako se ne može nazvati pravičnom, a ni razumnom – ništa od toga nije smetalo ministru Vulinu da je ostavi u tekstu Zakona o radu.
Apelacioni sud žarko želi da primeni ovu odredbu u konkretnom slučaju. Međutim, postoje dva problema koja sud mora da reši da bi se odredba primenila. Prvo, ušla je u radno zakonodavstvo tek desetak godina nakon što je došlo do nezakonitog otkaza i uopšte ne pokriva period na koji se presuda odnosi. Drugi problem je da tužilac (otpušteni radnik) u tom periodu nije radio (izuzimajući povremene honorare koje prvostepeni sud nije uzeo u obzir, a koji ne bi ni trebalo da se uzmu u obzir jer predstavljaju hobi kojim se tužilac bavio i u toku trajanja radnog odnosa i koji očigledno neće značajno uticati na iznos naknade štete čak i ukoliko se uračunaju), odnosno nije ostvarivao druge prihode svojim radom – pa se ni nema šta odbiti.
Sudije su našle alternativnu odredbu u Zakonu o obligacionim odnosima, koju primenjuju na konkretan slučaj a koji simultano „rešava“ oba navedena problema. Naime, oni se pozivaju na član 192. Zakona o obligacionim odnosima o podeljenoj odgovornosti za štetu, koji glasi: „Oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu. Kad je nemoguće utvrditi koji deo štete potiče od oštećenikove radnje, sud će dosuditi naknadu vodeći računa o okolnostima slučaja“. Drugim rečima, sud navodi da postoji podeljena odgovornost za štetu koja je nastala davanjem nezakonitog otkaza zaposlenom!
Obrazloženje koje je dato, spada u kategoriju montipajtonovskih. Sud u presudi navodi kako tužilac u određenom periodu nije bio prijavljen na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, odnosno nije aktivno tražio posao. Zbog toga je kriv za uvećanje iznosa štete, jer da je tražio posao sasvim sigurno bi ga i našao, čime bi ostvario određene prihode. Iako bi citirana odredba člana 191. Zakona o radu morala da bude jedina potencijalno relevantna, a ona je postala deo pravnog sistema 11 godina nakon što je došlo do nezakonitog otkaza i dve godine nakon što je prvostepeni sud doneo presudu (pa samim tim nije ni mogao da je primeni), taj detalj se uopšte ne pominje u presudi.
Sud naprosto smatra da odredba iz ZOO o podeljenoj odgovornosti za štetu pokriva svaku situaciju, bez obzira na postojanje posebnog režima naknade štete u radnim sporovima (a taj poseban režim čine odredbe tada važećeg Zakona o radu o naknadi štete u slučaju nezakonitog otkaza ugovora o radu) i na taj način „preskače“ ovu formalnu prepreku. Sudsko veće međutim „zakucava“ svoj logički sled misli izjavom da se obzirom i na odnos ponude i tražnje, što se utvrđuje iz izveštaja o broju nezaposlenih lica, slobodnim i popunjenim radnim mestima, može zaključiti da je tužiac mogao da ostvari zaposlenje. Ovde se bukvalno navodi da se prema nekom fantomskom izveštaju (sud ne navodi koje izvore citira u presudi) o stanju na tržištu rada moglo očekivati van svake sumnje da bi se čovek koji ima srednjoškolsko obrazovanje mogao zaposliti u posmatranom periodu u kojem nije bio na evidenciji NSZ. U Srbiji. U kojoj je sistemska nezaposlenost verovatno najviša u Evropi, a ukupna nezaposlenost takođe.
Međutim, tu nije kraj mudrolijama suda. Kada je ovako postavljen „logički sklop“, došao je red na veliko finale celog misaonog procesa. Sud ukida prvostepenu presudu u ovom delu, vraća je prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje i nalaže prvostepenom sudiji (između ostalog) da utvrdi da li bi tužilac, da je bio prijavljen u evidenciji nezaposlenih lica NSZ, ostvario zaposlenje i koji bi prihod ostvario po osnovu rada iz tog osnova. Drugim rečima, od prvostepenog suda se traži da zamisli da je otpušteni radnik bio zaposlen ili radno angažovan i da za iznos te neke fiktivne zarade koju bi imao da je radio, umanji iznos štete nastale nezakonitim otkazom.
Sudija mora da fiktivno retroaktivno „zaposli“ nezakonito otpuštenog radnika, kako bi umanjio štetu za iznos koji bi ovaj zaradio da „nije bio lenj“ i „doprineo uvećanju štete“ koja je nastala tako što ga je bahati direktor otpustio da bi zaposlio svastiku, ljubavnicu, ili partijskog druga. Ovako nešto se ni ne može komentarisati sa stanovišta prava (mada se može napomenuti da potencijalno ulazi u oblast krivične odgovornosti sudija za kršenje zakona).
Očigledno je da se u „modernoj“ (da ne kažem naprednoj) Srbiji pravo i pravda prilično razilaze, čak i mnogo više nego što je to među nama pravnicima uobičajeno. Kada međutim pravo i sud počinju da se razilaze, kao što je to sve češće slučaj i rezultat namere (a ne nestručnosti), stvari postaju alarmantne. Čak i da se jednog dana ukaže prilika da neko pošten, stručan i dobronameran vodi ovu zemlju, teško da će moći da ispravi sve nepravde. Pa čak ni da otkloni sva kršenja zakona od strane suda koja su „običnim“ građanima donela samo nepravo, na mestu gde bi pravo moralo biti svetinja.
Peščanik.net, 04.07.2015.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Mali leksikon radničkih užasa - 04/04/2024
- Domaćica mora biti zdrava? - 28/03/2024
- Diskriminacija je samo reč, i ništa više - 27/03/2024
