Početkom ove godine na DVD-u je izašao tinejdžerski film A Girl Like Her autorke Amy S. Weber. U jednom od intervjua autorka je objasnila da ju je dvadesetogodišnje iskustvo u radu sa decom motivisalo da napravi film koji će tinejdžerima govoriti o jednom od najtraumatičnijih iskustava odrastanja – vršnjačkom nasilju. Reč je o svojevrsnoj doku-drami, dakle igranom filmu snimljenom u stilu dokumentarca. U filmu deca ne glume prema gotovom scenariju, već se scene zasnivaju na improvizaciji koju su mladi glumci sa autorkom prethodno uvežbavali na višemesečnim psihološkim radionicama. Vođeni sopstvenim iskustvom odrastanja u američkim školama, deca profesionalni glumci kao i deca naturščici briljiraju u ovom filmu. Mlada glumica Hunter King, koja igra Avery, jednu od dve glavne junakinje priče, u intervjuu kaže da je i sama bila žrtva vršnjačkog nasilja.

A Girl Like Her je priča o dve srednjoškolke – to su Jessica i Avery – koje su bile najbolje prijateljice, da bi s vremenom njihov odnos prerastao u mučnu igru žrtve i nasilnice. Pošto filmska ekipa dođe u srednju škola koju pohađaju dve devojčice sa namerom da napravi film o jednoj od zvanično najboljih škola u Sjedinjenim Državama, dogodi se da učenici saznaju da je Jessica (Lexi Ainsworth) u bolnici posle pokušaja samoubistva. Nemili događaj skreće pažnju rediteljke u filmskoj ekipi (nju u filmu igra sama autorka) na pozadinu skrivenu iza uspeha i popularnosti škole. Ona će ubrzo otkriti javnu tajnu da Avery već mesecima maltretira Jessicu. Nasilje se nije događalo samo u školi, već i u sajber svetu – preko pretećih poruka i poziva sa mobilnog telefona, Fejsbuka, Tvitera i imejlova. Dok je Jessica u bolnici, rediteljka otkriva dinamiku odnosa dve „drugarice“: Jessica je bila sve ranjivija zbog stida što je postala žrtva, dok Avery nije mogla da predvidi traumatične posledica maltretiranja „iz zabave“. Okolnosti u kojima se zlostavljanje odvijalo – učenici u strahu da ne budu „izdajice“ ili „tužibabe“ ćutke saučestvuju a škola zataškava nasilje jer brine o reputaciji – čine da se Jessica, i pored sve ljubavi i podrške porodice, oseti usamljena i obezvređena.

O prijemčivosti tinejdžera za sadržaj filma A Girl Like Her svedoče njihove brojne YouTube reakcije. Širom Sjedinjenih Država mladi ljudi u svojim video blogovima školama preporučuju da film uvedu u program kao „obaveznu lektiru“. Najčešće ga opisuju kao iskustvo koje „otvara oči“. Vrednost filma je pored ostalog i to što pažnju skreće i na žrtvu i na nasilnika. Obe figure dobijaju prostor da identifikuju i objasne svoje ponašanje. Film tako tematizuje svojevrsni dijalog, ne previše čest u narativima o vršnjačkom nasilju u široj sferi javnog govora i popularne kulture. U prvi mah Avery nije jasno zašto bi ona bila kriva za to što je Jessica pokušala da se ubije. Ali, ona u filmu dobija šansu da govorom u kameru ispriča svoju stranu priče. Gledaoci tako dobijaju priliku da uđu u Averyin porodični život i shvate da za njeno nasilno ponašanje takođe postoje razlozi. Pred sam kraj filma rediteljka će Avery pustiti snimke sa Jessicine skrivene kamere. Kada vidi sebe kao nasilnicu, Avery konačno prepozna svoje „zadirkivanje“ kao nasilje sa fatalnim posledicama. Averyinu samospoznaja i duboko kajanje s kraja filma poklapa se sa Jessicinim izlaskom iz kome. I jedna i druga otvaraju oči.

Ovde nije reč o apologiji nasilništva, kako neki kritičari čitaju film. Radi se o pozivu na redefinisanje razgovora o vršnjačkom nasilju. Izbegavši crno-beli pogled na stvari, po kome je nasilnik uvek demonizovan, A Girl Like Her pravi svojevrsni presedan, ne samo u kinematografiji za mlade već i u debatama o definisanju i rešavanju problema nasilja. Film naglašava da je u vršnjačkom nasilju reč o deci/tinejdžerima koji mehanizme za razumevanje sveta odraslih i kontrolu jakih emocija tek treba da nauče. Umesto disciplinovanja, A Girl Like Her pravi prostor da se čuje dečji glas – deca tako postaju ravnopravni sagovornici u traženju rešenja za nasilje među mladima.

***

Sve brojniji slučajevi nasilja među mladima u Srbiji – očekivani s obzirom na nasleđe ratnih sukoba iz devedesetih – pokazuju da nekoliko ograničenih i slabo vidljivih programa za prevenciju vršnjačkog nasilja ni izbliza nisu dovoljni. Tranzicijama je i inače svojstveno povećanje nasilja, a problem u tranzicijskoj Srbiji čini još gorim to što nema volje da se napravi distanca prema nasilnoj nedavnoj prošlosti. Odbijanjem pune saradnje sa međunarodnim sudom za ratne zločine i neprihvatanjem obrazovnih predloga da se u škole uvede dijalog o postjugoslovenskim ratovima, država i društvo negiraju vlastitu odgovornost za nasilničku prošlost. Tako se nasilje već dvadeset godina kontinuirano legitimiše.

Slično je i sa tranzicijskim procesima: država se pokazala kao slaba u regulisanju političkih i ekonomskih promena. Na ekonomskom i političkom planu se kao jedini zakon uspostavlja „pravo jačeg“. U tako uređenoj državi prosperiraju najviše privilegovani. Drugim rečima, „svet odraslih“ na koji deca u Srbiji treba da se ugledaju obiluje nasiljem. U takvom društvu, prihvatanje nasilja postaje oblik prisvajanja „prikladnih“ i „očekivanih“ obrazaca ponašanja.

Popularna kultura koju mladi svakodnevno „konzumiraju” mogla bi biti od preventivne pomoći. Baš kao što američki tinejdžeri žele da gledaju A Girl Like Her, tako bi se i u domaćem kontekstu mogli koristiti filmovi, muzika, predstave u okviru školskog programa za senzibilisanje mladih za određene probleme. Umesto toga, javni prostor se zatrpava slučajevima vršnjačkog nasilja gde se samo nasilje tretira kao atraktivna tema, a uzroci i objašnjenja potiskuju u drugi plan. Paralelno sa tim, javni prostor se otvara i za zagovornike „čvrste ruke“ i kaznenog disciplinovanja. Potonje podstiče i prvo, zatvara krug nasilja, i stvara utisak da izlaz ne postoji.

Peščanik.net, 14.06.2016.