Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Zakonom zajemčena reproduktivna prava žena poslednjih godina su sve češća meta napada u Srbiji i Hrvatskoj. Pokušaji da se ona destabilizuju, ograniče i ukinu dolaze sa raznih strana – od crkve i države, preko građanskih inicijativa i pokreta do lekarske struke. U Srbiji se tako moglo čuti kako stopa nataliteta opada zbog „čedomorstva“, pa su najavljivane mere za podsticanja rađanja u vidu novčanih naknada porodiljama, ali i strože procedure za obavljanje prekida trudnoće. U Hrvatskoj su opet u više navrata organizovane molitvene inicijative ispred porodilišta, zatim „prvi nacionalni hod za život“, a sve je češće i kršenje zakonskih prava žena u medicinskoj praksi pozivanjem na prigovor savesti zbog verskih ili etičkih uverenja. U središtu svih ovih napada je pravo na abortus, odnosno pravo žena da odlučuju o svom telu.

Hrvatsku javnost posebno je uzdrmao poslednji u nizu napada – najavljena promocija knjige Pobačaj – drama savjesti na Univerzitetu u Zadru. Naime, u organizaciji Teološko-katehetskog odseka i Zadarske nadbiskupije, za 9. novembar zakazano je predstavljanje knjige dr sc. Tončija Matulića. Povodom te objave, univerzitetu je anonimno upućena protestna nota njegovih članova i članica, na šta je iz kabineta rektorke usledio odgovor da promocija knjige Pobačaj – drama savjesti osigurava pluralnost naučnog mišljenja i rasprave. No, upravo je pozivanje rektorke na „akademske standarde pluralizma mišljenja i čestitosti“ povod za peticiju u kojoj se zahteva ravnopravni i sekularni univerzitet. Peticija ukazuje da, uprkos Statutu i Etičkom kodeksu, Univerzitet u Zadru organizuje predavanje „o političkoj temi kojoj autor pristupa iz dogmatske, a ne znanstvene pozicije i retrogradno u odnosu na civilizacijske dosege u području ljudskih prava“. Ipak, anonimno protestno pismo i peticija ukazuju pre na izraženu konzervativnost univerzitetskog stava, nego što pokazuju da je univerzitet izgubio svoju autonomiju. Drugim rečima, kada je u nekom društvu tradicionalni konzervativizam zvanična ideologija, konzervativni (ne-naučni) stav univerziteta postaje legitimni način ispoljavanja univerzitetske autonomije. Stoga u Platformi za reproduktivna prava ispravno postupaju kada osuđuju rektorku Vican „da iskorištava poziciju moći“ i podsećaju da „temeljna ljudska prava ne mogu biti tema rasprava suprotstavljenih mišljenja“.

Ako se ima u vidu da je odnos države i stručne javnosti prema pitanju abortusa pokazatelj civilizacijskih dostignuća jednog društva, jasno je da u Srbiji i Hrvatskoj stvari ne stoje dobro. Činjenica je da je pravo žena na prekid trudnoće u ovim zemljama nasleđeno iz zakonodavnih okvira socijalističke Jugoslavije. Međutim, treba naglasiti da osvajanje tog prava tokom 50-ih i 60-ih godina prošlog veka nije išlo glatko. To ilustruju debate koje su se odvijale u periodu usvajanja zakona vezanih za pravo na pobačaj – pre i tokom izglasavanja Krivičnog zakonika 1951, nakon ginekološkog kongresa 1953. i rasprave u Saveznoj skupštini 1967. godine. Naime, kada su 1951. jugoslovenski komunisti sastavljali prvi Krivični zakonik, u Narodnoj skupštini se žustro raspravljalo o pitanju abortusa.1 Okosnica tih rasprava bila je odredba prvog nacrta Zakona kojom bi se žene kažnjavale u slučaju prekida trudnoće. Uprkos neslaganjima unutar komiteta zakonodavaca, ova odredba iz prvog nacrta koji je zapravo kopirao sovjetsku odredbu iz 1936. je ukinuta.2 Legalizovan je abortus iz medicinskih i društveno-ekonomskih razloga. Zanimljivo je da je 1948, tokom pripreme nacrta zakonika, Komunistička partija Jugoslavije tražila mišljenje struke o problemu pobačaja. Kako kasnije svedočenje istaknutog komuniste i doktora Franca Novaka otkriva, svi ginekolozi predložili su punu zabranu abortusa.3 Odstupanjem od sovjetske kaznene prakse, jugoslovenski komunisti pokazali su razumevanje za lokalni kontekst, utoliko što su uspeli da izmire preovlađujuću ideju o abortusu kao „nužnom zlu“ sa pitanjem ženske emancipacije za koju su se članice AFŽ-a srčano borile.

Da je ovo izmirenje bilo na staklenim nogama postalo je jasno već u oktobru 1953, kada su na velikom ginekološkom kongresu lekari zahtevali da se ukine mogućnost pobačaja iz društveno-ekonomskih razloga, te da se uvede kažnjavanje žena.4 Tekstovima u Politici i Večernjim novostima debata je polarizovana, da bi se argumentom Vide Tomšić o nepravičnosti kažnjavanja žena i izuzimanja muškaraca debata uspešno okončala i zakonik iz 1951. ostao neizmenjen.5 Konačno, kada se u decembru 1967. u okviru skupštinske debate o osnovama ekonomske politike za narednu godinu raspravljalo i o Zakonu o zabrani abortusa, debata je pobudila veliko zanimanje domaće i međunarodne javnosti.6 Tako je, na primer, The Economist izveštavao o raspravi povodom zabrane abortusa, naglašavajući suprotstavljenost stavova suprotnih tabora.7 S jedne strane, članovi Socijalno-zdravstvenog veća podržali su uvođenje tog zakona, dok su ga, s druge strane, članovi Zakonodavno-pravne komisije proglasili protivustavnim.8 Zakon o pobačaju ni tada nije izmenjen, a Ustavom iz 1974 – kao jedna od tada svega 3 zemlje na svetu – Jugoslavija je ozakonila reproduktivna prava žena.

Olako shvatanje prava nasleđenih iz socijalističkog vremena briše istorijske napore kojima su te privilegije osvajane. Svođenje borbe za reproduktivna prava na zakonske odredbe stvara iluziju o istorijskom progresu kao jednosmernom i nepovratnom. Uprkos ideologiji rodne jednakosti, prava žena u socijalizmu su bila izborena. Iza njih su stajali progresivni komunisti i, pre svega, borkinje za žensku emancipaciju. Kao i danas, konzervativni tradicionalisti su pokušavali da ospore emancipacijske ideje, ali za razliku od današnjeg javnog diskursa, oni su bili na margini.

U doba konzervativnih univerziteta i naprednjačkih nacionalista osporavanje i omeđivanje reproduktivnih prava postaje deo svakodnevne retorike. Ono je mehanizam legitimizacije dogmatskih i fašistoidnih ideja. Ostaje još da vidimo koliko će vremena proći dok se sa lomljenja metaforičnih staklenih nogu ne pređe na one kojima koračamo. Bio bi to još jedan u nizu pokušaja da se nasilno ukine žensko telo.

Autorka je doktorantkinja na Univerzitetu u Notingemu. Bavi se jugoslovenskim i postjugoslovenskim omladinskim filmom (na primer: „Kultura mladih u tranziciji: analiza filmova ’Tilva roš’ i ’Klip’“ u Reči br. 85).

Peščanik.net, 14.10.2019.

TEMA – FEMINIZAM

________________

  1. Vidi Ivan Simić, Soviet Influences on Postwar Yugoslav Gender Policies / Sovjetski uticaji na posleratne rodne politike u Jugoslaviji, London: Palgrave Macmillan, 2018.
  2. Simić 2018, 74.
  3. Simić 2018, 74.
  4. Simić 2018, 75.
  5. Simić 2018, 75.
  6. Vidi Hrvoje Klasić, Jugoslavija i svijet 1968, Zagreb: Ljevak, 2012.
  7. Klasić 2012, 36.
  8. Klasić 2012, 36.