Ugovor je već prilično star, vlada ga je verovatno zato i zaboravila. Međutim, nikada nije bio aktuelniji. Reč je o ugovoru sa Levijatanom. Narod je jednom davno zaključio ugovor sa kršnim momkom u verižnoj košulji. Levijatan svojim mačem i žezlom štiti slobodu i svojinu ljudi od stranih nasilnika i domaćih nevolja. Oni mu, zauzvrat, duguju poslušnost.
To je taj dil. Na ovoj priči počiva moderna država, onako kako ju je pre 400 godina zamislio britanski filozof Thomas Hobbes. Zaštita za odanost – na ovaj princip oslanjaju se vlade gotovo svih država, a nemački ministar unutrašnjih poslova se poziva na Levijatana.
Međutim, sada je svima jasno da je ugovor postao preveliko opterećenje za jednu stranu. Levijatan ne može više da ispunjava svoje obaveze. Otkrića Edwarda Snowdena o informatičkim napadima tajnih službi na celokupnu svetsku komunikaciju nedvosmisleno stavljaju do znanja da je najvažnije obećanje države – zaštita slobode njenih građana – postalo prazno slovo na papiru. Ko štiti građane od totalnog rata podacima, koji je američki general i šef NSA, Keith Alexander, objavio izjavivši: „Sve signale uvek i svuda prikupljati“? „Ne mogu da se mešam u poslove drugih država“, bespomoćan je odgovor nemačke regentkinje.
Ne bi li zabašurio nemoć, Levijatan se okrenuo argmentovanju. „Milionski napadi na privatnu sferu su za dobro svih građana. Da bi se ispunila obaveza zaštite, sve i svako mora da bude nadziran, makar to činile vlasti neke druge države.“ Reč je o „ravnoteži između bezbednosti i slobode“, objašnjava ministar unutrašnjih poslova Hans-Peter Friederich. Tako važan ministar ne bi smeo da tako teške povrede ustava ulepšava rečima „da se to čini sa najboljom namerom“. Nemački Levijatan balansira na tankoj žici ustava, jedan pogrešan korak i nema ga više.
Moderna država je zaštitni konstrukt u okviru koga građani mogu da ostvaruju ustavom garantovane slobode. Ova funkcija, obećanje slobode demokratskih pravnih država, jeste njen jedini razlog postojanja, i poslednji. Pošto je kao kuća građanskih sloboda nezamenjiva, pitanje je da li ona može da opstane u svetskim ruševinama globalizacije. Izgleda da ovu sigurnu kuću parališu globalno umrežavanje i skladištenje digitalnih informacija. To nije problem kancelarke i njenog ministra unutrašnjih poslova, to je problem države kojoj preti digitalni slom.
Moderna država je slaba, neizlečivo slaba, jer kao demokratska pravna država ne raspolaže verižnjačom i mačem, već samo zakonima i njihovim sprovođenjem. Ova oruđa modernog Levijatana pokazala su se kao zastrašujuće tupa u digitalnom svetu.
Da li je rukovanje digitalnim informacijama posredstvom zakona još uvek izvodljivo? Reč je o pitanju koje muči političare i pravnike. Zadatak regulisanja interneta stavlja na probu mnoge delove privatnog pravnog poretka.
Sa ustavnim poretkom stvari su još komplikovanije. Kada je reč o slobodi građana i odgovornosti država nemački ustavni sud ima velika očekivanja. U njegovoj odluci o skladištenju podataka sud je državi naložio ne samo da poštuje privatnu sferu građana, već i da je aktivno štiti. U jednoj funkcionalnoj demokratiji svaki građanin mora biti u stanju da se izražava bez straha da će njegove reči čuti drugi osim onih kojima su namenjene.
Ova odluka je dopuna starog ugovora sa Levijatanom radi prilagođavanja digitalnom dobu. Nečuveno je da država još uvek ignoriše ovu odluku, ali nas to ne iznenađuje, jer se ispunjavanje ove obaveze čini gotovo nemogućim.
Zakoni pravne države funkcionišu samo onda kada je u njima precizno opisano pod kojim uslovima država nešto sme odnosno mora da uradi. Međutim, u svetu hard diskova, optičkih kablova i algoritama, starom dobrom zakonu često nedostaju reči. Šta je uopšte digitalno zadiranje u građanske slobode? Tek je odlukom ustavnog suda iz 1983. zauzet stav da je „petljanje“ oko ličnih podataka „povreda“ ljudskih prava. To je bilo u digitalnom srednjem veku.
Sada je pitanje na koji način zadiranje u podvodni optički kabal između Nemačke i Velike Britanije predstavlja povredu ljudskih prava (na primer) gospodina Müllera iz Bilefelda? I ko je počinilac? I gde je mesto zločina? Ni najvispreniji zakonodavac ovde nije u stanju da definiše povredu prava tako da iz nje proizađu pravne posledice. Šta da radimo sa mašinom koja se negde prilepila za spomenuti kabal i koja naše podatke predaje u neovlaštene ruke? Hoćemo li da uhapsimo mašinu? I da li je zaista time ograničena sloboda gospodina Müllera iz Bilefelda? Nije ni čudo da Amerikanci, koji o svemu tome imaju dijametralno suprotan stav, počinju da se sprdaju sa starom analognom Evropom.
Možda je sakupljačima podataka poput Keitha Alexandera (sve, uvek, svuda) smešan staromodni projekat i želja da se procesuiranje podataka uredi zakonom. U svetu koji svoja pravila stvara na osnovu principa ekonomije i efikasnosti, nameće se pitanje „zašto“? Zakoni ovde treba da odigraju dozirajuću i usmeravajuću ulogu. Svako delovanje, bilo da potiče od države ili privatne kompanije, vezuje se za postojanje određenih uslova, jer je samo na taj način moguće obezbediti racionalno ponašanje. U demokratijama se doziranje i usmeravanje prepušta mudrosti parlamentarnih zakonodavaca.
Zašto su nam potrebni zakoni ako je reč o jednom velikom ništa kao što su podaci? Oni nemaju težinu, njihovo skladištenje je gotovo neograničeno, oni su svuda i u svakoj količini dostupni. Čini se da je regulisanje u ovoj oblasti Sizifov posao.
Slično se ranije mislilo i o zaštiti životne sredine. Tek su stvarno zagađenje, divlje deponije i masovni pomori riba imali dovoljnu težinu da izazovu intervenciju države. Dugo niko nije ozbiljno shvatao stav da bi mogla da postoji obaveza države da očuva klimu, šume i čistoću voda, jer je ovde reč o povredama koje su navodno nevidljive i koje same po sebi ne proizvode posledice. Danas je, barem u Nemačkoj, zaštita klime ustavna obaveza države.
Do ovoga se došlo tako što su propisi koji se odnose na zaštitu klime u potpunosti izmenjeni. Ne primer, kada je reč o regulisanju emisije štetnih gasova, više nije reč samo o zaštiti života i zdravlja građana, već i o zaštiti samog vazduha. „Odgovornost“ država ne samo za život i zdravlje građana, nego i za „buduće generacije“ zapisana je u ustavu. Zadatak države: očuvanje javnih prostora.
Veliki broj uticajnih pravnika u Nemačkoj lomi glavu oko toga kako nešto slično postići i u oblasti zaštite podataka. Zakonski propisi ne treba da regulišu samo predstojeću povredu prava pojedinca, već i izvor opasnosti – digitalni centri i programi moraju da se tretiraju puput termoelektrana, a Google server kao opasno postrojenje protiv čijih štetnih uticaja moraju da se preduzmu mere predostrožnosti. Ovo se takođe odnosi na državna, inostrana i „postrojenja“ tajnih službi koja bi onda bila podvrgnuta strogim procedurama dobijanja dozvola i kontrole. Svrha jednog takvog režima zaštite podataka ne bi više bila zaštita privatne sfere gospodina Müllera iz Bilefelda, već očuvanje javnih prostora od prisluškivanja.
U tom slučaju stručnjaci iz institucija za davanje dozvola bi u velikoj meri uticali na to koji softver će se kako upotrebljavati. Baš onako kako se to danas čini u pitanjima zaštite životne sredine. Jednu takvu ideju na nož će dočekati Google i ministarstvo unutrašnjih poslova, jer se time ugrožava način poslovanja ekonomije podataka i tajnih službi. Ukazaćemo im samo na to da je prvi zakon o zaštiti životne sredine naišao na isto tako snažan otpor industrije.
Sada je sa zaštitom podataka isti slučaj kao sa zaštitom klime: SAD u tome ne žele da učestvuju. Uprkos tome, ekologija je idealan primer za to da je državne ciljeve moguće ostvarivati i van granica sopstvene države. Zaštita klime je u međuvremenu postala sastavni deo prava naroda, a nemačka kancelarka je stekla veliku popularnost kada je odlukom da zatvori sve nuklearne elektrane u Nemačkoj dobila nadimak „kancelarka za klimu“.
Angela Merkel „kancelarka za podatke“? Da postoje problemi od kojih građane ne mogu da zaštite ni Levijatani, priznao je, 150 godina posle Thomasa Hobbesa, filozof Immanuel Kant. U svom traktatu „O večnom miru“ zahtevao je da preko državnih granica deluju mnogi Levijatani ne bi li ispunili veliko obećanje.
Ali ko zna da li su u vladi upoznati sa starim zapisima.
Thomas Darnstädt, Spiegel, 22.07.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 04.08.2013.
