Da li je Putin zaista ozbiljan? To pitanje postavili su mnogi Rusi kada je postalo jasno da će Rusija i zvanično poslati trupe u susednu Ukrajinu. Putinovi protivnici nisu očekivali da će vladar iz Kremlja otići tako daleko, dok su njegove pristalice iznenađene doslednošću s kojom predsednik brani ruske interese.

Otvoreno je pitanje da li će zaista doći do rata između te dve zemlje. Ukrajina do sada nije pokazivala nameru da uđe u oružani sukob. S druge strane, jasno je da se konflikt podigao na sasvim novi nivo. Godinama su Moskva i rusofilski političari propovedali da su Ukrajina i Rusija bratske zemlje. Sada bratski narod šalje trupe na teritoriju onog drugog naroda. Moskva kaže da Rusi u Ukrajini strahuju za život. Do sada nije bilo razloga za to.

Ipak, nova vlada u Kijevu je Rusiji dala savršene izgovore da povuče ovakve poteze. Njena demonstrativna politika, poput planova da se ruski ukine kao drugi zvanični jezik, razjarila je mnoge Ukrajince koji govore ruski. Ubrzo se pokazalo da su nosioci revolucije u Kijevu nesposobni da ujedine Ukrajinu. Isto se dogodilo i pre deset godina, kada se narandžasta revolucija širila Ukrajinom. Njene vođe su tada pokušale da sprovedu jednostranu politiku u skladu sa željama zapadnih, navodno pravih Ukrajinaca.

Sada Rusija prodire svom silinom u tu pukotinu u ukrajinskom društvu. Putin smatra da su demonstracije na Majdanu i prevrat u Kijevu bili pre svega antiruski, a ne proevropski događaji. Rusija godinama pokušava da veže Ukrajinu za sebe. Putin sanja o Evroazijskoj uniji, koja bi postala novi globalni centar moći pod moskovskim štitom. Taj san se raspršio kada je potpuno diskreditovani Janukovič morao da pobegne iz zemlje.

Putinu je sve jasno – za sve je kriv Zapad koji podržava demonstrante. Zato ruska agresivna akcija nije usmerena protiv same Ukrajine, nego pre svega protiv evropskog i američkog uticaja, koji se, kada se gleda iz ruskog ugla, sada širi na stalnu sferu ruskog uticaja. Kremlj je odavno izgubio veru u iskreno partnerstvo sa SAD i EU, ako ju je ikada i imao. Crvena linija je 2008. prolazila kroz Gruziju, koja je pokušala da uđe u NATO. Sada je crvena linija u Ukrajini.

I Putin smatra da je ta linija ovaj put grubo prekoračena. Pri tom niko u Moskvi ne obraća pažnju na javno mnjenje u inostranstvu, niti na prigovore evropskih političara. Kada Evropska unija govori o demokratiji i slobodi, onda je to za Putina paravan kojim se prikrivaju stvarni i agresivni evropski interesi u regionu.

Putin je povukao svoj potez u skladu sa starom carskom doktrinom da su armija i mornarica jedini ruski saveznici. Bez obzira na gubitke. Bez obzira na to što bi time mogao da pokvari odnose sa navodno bratskim narodom. Sada su i u Rusiji mnogi zabrinuti što ruska vojska ulazi baš u Ukrajinu, zemlju sa kojom je ruska istorija i kultura tako duboko isprepletana.

Izgleda da je ovo za Putina poslednja šansa da obezbedni ono što po njemu Rusiji ionako pripada – Krim. Za Putina je ulazak bivše ruske teritorije u EU očigledno neprihvatljiv. Na Krimu je stacionirana ruska crnomorska flota: gubljenje te vojne baze bilo bi nacionalna sramota za jastrebove u Kremlju.

Putin ignoriše i reakcije iz SAD i EU, koje proteklih dana nepomično posmatraju kako Rusija stavlja Krim pod svoju kontrolu. Sada je svetska zajednica stavljena pred svršen čin, nesposobna da efikasno reaguje na rusku akciju. Rusija je već na Krimu, a ministri spoljnih poslova EU planiraju sastanak tek sledeće nedelje.

Die Zeit, 01.03.2014.

Izbor i prevod Miroslav Marković

Peščanik.net, 02.03.2014.

TEMA – UKRAJINA