Upitnik

Broj 1244 je broj koji zna svako dete u Srbiji, to je broj rezolucije UN na koji se pozivamo kad god nam želje nadmašuju moći; sada treba zapamtiti drugi broj – 2483, ili 24-83, kako god nam je lakše da zapamtimo. To je broj pitanja u upitniku koji nam je pre neki dan poslala EU. Na osnovu odgovora koje budemo dali, oni će proceniti da li smo spremni za sledeći korak ka Briselu. Iako potpredsednik vlade za evropske integracije, čovek zadužen za klovnovske poslove i klovnovske izjave, Božidar Đelić, tvrdi da smo već spremili 90 odsto odgovora, ostaje nejasno da li su ogovori davani imajući u vidu Srbiju iz preambule ustava ili Srbiju do Merdara. Šefica kancelarije za pridruživanje EU, Milica Delević, reče juče da ćemo na pitanja odgovarati u skladu sa ustavom, to jest tretiraćemo Kosovo kao svoju teritoriju. Dobro, ništa pametnije se nije ni moglo smisliti kao odgovor, kada smo tako dugo i glupo ponavljali mantru iz preambule rođene u glavi Vojislava Koštunice, koja je onda iskočila iz nje i uskočila u prazni prostor mozga Borisa Tadića koji je taj ustav prisvojio kao svoje čedo.

Ako stvarno budemo odgovarali u skladu sa ustavom, onda će nam reći – sedi, jedan. Iako se formalno ovim upitnikom Kosovo tretira statusno neutralno, traže se odgovori za Srbiju bez Kosova. Čak i da hoćemo da se pravimo ludi i da dajemo odgovore uzimajući u obzir Kosovo, to neće moći. Na primer, jedno od pitanja glasi – koliko korisnika interneta ima u vašoj zemlji? Otkud mi znamo koliko stanovnika Kosova ima internet. Ili – koliki vam je bio uvoz a koliki izvoz – mi ne znamo ni koliki su naš uvoz i izvoz, a kamoli koliko je Priština trgovala sa Tiranom, Hrvatskom ili Crnom Gorom.

Pa kako ćemo preseći naš Gordijev čvor sa Kosovom kao srpskim Jerusalimom i Briselom kao srpskim Eldoradom? Rešićemo to pitanje kao i obično – lako i elegantno: za unutrašnju upotrebu ćemo pričati da upitnik ispunjavamo u skladu sa ustavom, a na pitanja ćemo odgovarati protivno ustavu, odnosno u skladu sa realnošću.

Mnoga od pitanja iz ovog upitnika su tipska, na ista su odgovarali Hrvati, Albanci, Crnogorci, ali neka su i specifična, i tu ne mislim samo na saradnju sa Haškim sudom, nego i na neprijatna pitanja o čuvenoj reformi pravosuđa. Takozvani predsednik vlade Mirko Cvetković je ogovarajući na poslaničko pitanje – šta će vlada učiniti kako bi otklonila tolike nepravilnosti u pravosuđu, rekao: sve će učiniti. Inače, zanimljivo je ko je to prekorno pitanje postavio Cvetkoviću, niko drugi do Čedomir Jovanović koji je u avgustu dramatično pozvao vladu i parlament da od politički motivisanih napada pod hitno zaštite one koji su tu reformu sproveli – Visoki savet sudstva I Državno veće tužilaca, posebno naglašavajući da je LDP podržao reformu i zbog toga što ju je sprovela osoba, a osoba je Nata Mesarović, koja je, kako kažu, imala hrabrosti da osudi ubice Zorana Đinđića. Neprijatno je kada najgrađanskija, najevropskija, najliberalnija i sve naj naj partija, ima potrebu da javno hvali jednog sudiju zato što je osudila ubice i da joj to uzima kao olakšavajuću okolnost za to što je vodila reformu pravosuđa zbog koje sada moramo da se pravdamo EU.

Nesrećna ministarka pravde Snežana Malović, kada je dobila packe iz Evrope, malo se ućutala, ali kad god progovori, ne propušta priliku da brani reformu pravosuđa. Pošto je gluposti teško braniti a da ne ispadneš i sam glup, ona sve češće nesuvislo spaja stvari koje su po definiciji kontradiktorne. Evo, pre neki dan nam je ministarka otkrila da je, kako je rekla, zgrožena činjenicom da postupak protiv Svetlane Ražnatović traje punih 7 godina, i da su takve stvari, kako je rekla, bile razlog što se krenulo u reformu pravosuđa. Prvo, od tih 7 dugih godina, ona je ministarka tek dve i po, drugo, ako je reforma dobra, kako to da reformisano tužilaštvo nije tražilo da se gospođi Ražnatović oduzmu putne isprave, a ne da nam iz Skoplja poručuje da je žrtva medijskog linča, i kako to da tužilaštvo nije tražilo privremenu zaplenu imovine Arkanove udovice, Dačićeve prijateljice, Koštuničine pevačice, Palmine i Veljine ljubimice i Dodikove mezimice.

A možda sve ovo pričamo bez veze, jer možda ta optužnica i ne postoji, ili postoji samo kao zvečka za narod i kao povod da kandidatkinja za potpredsednicu DS Nada Kolundžija, između dve posete frizeru kaže – isključena je svaka mogućnost da oni koji su prekršili zakon budu pošteđeni odgovornosti. Tačka.

Uz crkvu i vojsku, Ceca je najpopularnija srpska institucija. Ona je spoj svega što mladi i stari Srbi vole: lepa, bogata, silikonski nadarena, udovica ratnog komandanta Željka, prijateljica pripadnika žestokih momaka iz zemunskog klana, šefica FK Obilić koji fudbalere prodaje kao belo roblje, velika Srpkinja koja peva na mitinzima i svadbama koje organizuju Palma, Dodik, Velja Ilić, Koštunica, žrtva operacije Sablja zbog koje je bila utamničena na pravdi boga, i nadasve to je prava pravoslavka kojoj krst skoro erotski klizi u klividž, koja zajedno sa narkodilerom Kristijanom Golubovićem pred demostrantima sa cedulje čita Oče naš. Naravno da nije lako uhapsiti instituciju, a možda i ne treba; zamislite još tu sramotu da neko zapreti da će izaći iz vlade i da zbog te sestre imamo prevremene izbore. Znam da ne zvuči demokratski i pravno korektno i da to ne treba reći, ali ću reći: ako za 7 godina nisu mogli ili nisu hteli da je, zajedno sa sestrom, kumom i ostalim svatovima, smeste u zatvor – ne treba ni sada. Kao što ne treba više da nas ponižavaju ponovnim početkom suđenja ljudima koji su pre skoro 10 godina ometali hapšenje Slobodana Miloševića. Pri tome se vojvoda Siniša Vučinić, kojem je Koštuničina pravna država dala milionsku odštetu zato što je bio uhapšen za vreme Sablje, nije na suđenju ni pojavio, a Bogoljub Bjelica se branio ćutanjem. Koliko sam razumela, ukoliko presuda ne bude doneta u naredna 4 meseca, a to je skoro izvesno, ovo suđenje bi moglo biti prekinuto zbog zastarevanja. I logično je da će da zastari, jer je zastarela i krivica partijskih drugova i šefova Bogoljuba Bjelice, koji su od Tadića dobili indulgenciju i sada sede u vladi i zapomažu za još dva mandata da bi Mrkonjić završio koridor 10, a Ivica Dačić nas uveo u Evropsku uniju.

Ako ne računamo Cecu, dve apsolutno najuvaženije institucije međ Srbima su crkva i vojska.

Logično je očekivati da će posle ovih čupanja za bradu, povlačenja za mantiju i otimanja za episkopski štap, pasti popularnost SPC, verovatno i hoće, jer se radi i o parama koje je bivši vladika Artemije pokrao, a ljudi su ovde postali skoro isključivo osetljivi na novac. Pa i ode koje su pevane pokojnom patrijarhu Pavlu uglavnom su počinjale i završavale se divljenjem što je sam sebi pravio cipele, vozio se trolejbusom i gasio svetla po patrijaršiji štedeći struju. To je bilo mnogo važnije nego činjeica da je bio na čelu crkve u jednom od najsramnijih perioda u njenoj istoriji. Neću da pominjem, o tome će danas govoriti naši sagovornici, kako potrese u crkvi i pad njene popularnosti među građanima nije izazvala ni pedofilija, ni brutalno mešanje u državne poslove, ni anatemisanje homoseksualaca… I ja ću se za trenutak vratiti na pare, ali pri tome ne mislim ni da je glavni krivac Artemije sa novcem u grčkim bankama, ni Kačavenda čiji je vladičanski dvorac u Bosni takav da bi i Milanka Karić uzdisala za svakim komadom nameštaja, ni Nikanor i ostali božji izaslanici u Srbiji. Glavni krivac je država. Zašto, pa zato što je potpuno jasno da je sav taj novac kojim raspolaže crkva, novac koji je dobila od države. Za sada nema indicija da je Sveti Petar osnovao kovnicu novca koju kroz milenijume, koristeći sveti duh kao poštara, šalje dinare na eparhijske račune. Svaki put kada je crkvi davan novac, na svetogrđe od pitanja – a kako država zna da li je novac trošen namenski ili ne, ministri vera su bez trunke zadrške govorili: ne, država ne kontroliše kako se taj novac troši, mi imamo poverenja u crkvu. Dinkić i ostali navodni finansijski policajci stalno pričaju kako svakoga dana usavršavaju mehanizme borbe protiv, kako se Dinkić izrazio, netipičnog kruženja novca, ali se ta borba završavala na stepenicama patrijaršije. Iza tih vrata su se zajedno sa svojim bogom i svojim parama zaključale vladike i ulaz je za ostale bio zabranjen, sem za Jeremića, Koštunicu i Tadića, i to samo kada su imali želju da nekome celivaju ruku. Pare su se isporučivale vladikama na te ruke, štampane su poštanske markice koje je morao da kupi svako ko hoće da pošalje pismo i taj novac je išao direktno na račun SPC. Tu markicu su morali da lepe, hteli ne hteli, i katolici i muslimani i ateisti, samo se crkvama vraćala imovina koja je oduzeta posle Drugog svetskog rata… I šta sad ima da se žalimo na vladike, oni smatraju, vera im tako nalaže, da imaju puno pravo da odlučuju i o rađanju i o umiranju, i da li žene imaju pravo na abortus, i da li je neko zaslužio da bude sahranjen unutar groblja ili mora da leži sam, kao pas, izvan grobljanskih zidova. Ako o svemu ovome odlučuju, što je onda čudno ako smatraju da imaju neograničeno pravo da odlučuju o dinarima i evrima koje im daje država. Ali to pravo im je dala država oličena u ministrima vera koji kao ovce trče za vladikama gledajući na koju stranu će pokazati svojim pastirskim štapom.

Kako li je tek kosovskim Srbima koji su, posle poraza 1999. i opšte bežanije u koju su se dali njihovi dojučerašnji lideri, okupili oko crkve, tj. oko vladike Artemija. Sada im je rečeno ono na šta su i oni sumnjali, da su njihovi stubovi srpstva i čuvari kosovskog zaveta lopovi i vucibatine koji se otimaju za pare, mastire i monahinje, jer valja da im neko služi – kuva, pere, čisti cipele i loži vatru kada oni, uz čašu dobrog vina, zapevaju setno: Ječam žela Kosovka devojka…

I na kraju, nekoliko reči o trećem stubu srpstva – vojsci. Malo-malo pa čujete pohvale, i iz Evrope, o uspešnoj reformi vojske, o profesionalizaciji vojske, ministar vojni Šutanovac ubira aplauze na otvorenoj sceni zbog svoje otvorenosti prema NATO paktu. Neka je sve to i tačno, a nije, iritantna je ta Šutanovčeva samopromocija koja je u poslednje vreme postala bezobalna. Juče je na predavanju na Vojnoj akademiji rekao da vojska podiže privredu. Nije čak ni najveći problem što se on toliko hvali, nego je problem što, bukvalno preko leševa, od vojske pravi instituciju vrednu poštovanja. Šta smo sve čuli poslednjih dana a da niko nije rekao – stoj. Ministar se ponaša pre svega kao uspešan trgovac oružjem, hvali se velikim ugovorima sklopljenim sa nekim zemljama sa severa Afrike, čitaj Gadafijem, govori o vojnoj industriji kao najuspešnijoj izvoznoj grani. Što je najgore, to je tačno, osim malina, oružje je naš najvažniji izvozni proizvod. Zbog toga što smatramo da je to izvrsna privredna taktika, u Savetu Evrope i u UN moramo da podržavamo zemlje koje od nas kupuju oružje, a mnogima od njih vladaju razni diktatori i ludaci. Pre neki dan je prolepršala vest da je vlada odlučila da Srbija duplira broj vojnih izaslanika; bilo ih je 19, a sada će ih biti skoro 40. Kako? Zašto? Na osnovu čega su premudri minstar i vlada odredili toliki broj izaslanstava i po kom kriterijumu su birali zemlje u koje će ih slati. Oglasio se izvesni v.d direktora Vojnoobaveštajne službe i rekao – na osnovu analize bezbednosti, sagledavanja pretnji i potrebe za procenom političko-bezbednosnog stanja u pojedinim zemljama. Šta će na primer raditi novi vojni izaslanik u Libiji, procenjivati bezbednosnu situaciju na severu Afrike ili nastaviti da po Africi sklapa poslove sa oružjem. A šta će raditi novi vojni izaslanik u Norveškoj – sagledavati pretnju od ove nama tradicionalno neprijateljske zemlje? Šta će raditi novi Šutanovčev izaslanik u Belgiji, čuvati da se Belgija ne raspadne, a ako se raspadne, da dilujemo malo oružja Flamancima, malo Valoncima… Ne razumem, ali bi bilo dobro da nam neko objasni, zašto pored onih nesrećnih 28 Dinkićevih ekonomskih diplomata sada udvostručujemo vojne diiplomate.

Juče se vojska hvali da je donela Kodeks časti, kojim se utvrđuju opšta moralna načela – prvo načelo je služenje otadžbini Srbiji. To, što bi rekli srpski političari, postoji svuda u svetu, svaka vojska se kune da će služiti svojoj zemlji. Ali mi ovde imamo neke probleme sa tim moralnim načelom, iza njega su se krili i na njega pozivali najveći zlikovci i ubice, od kojih ne malo njih još uvek sedi u vojsci i na uniformi nosi razne šarene epolete. Znam da države i vojske, pa i ova, proizvode i prodaju oružje, da neguju imidž vojske kao čuvara nacije i države, ali mi, kao i sa onim Upitnikom EU s početka ove priče, imamo neke specifičnosti. Zbog njih je najblaže rečeno neumesno da, na primer, svake godine, šef države napravi vanredno stanje u Beogradu da bi novim mladim oficirima podelio neke sablje. Da bi na to imao pravo, prvo je morao jednom od tih sablji da, kao u stara vremena, ražaluje neke oficire, pukovnike i generale, tako što će im tom sabljiom prvo iseći jednu po jednu epoletu, a onda jedno po jedno dugme na utegnutoj uniformi. I to onim oficirima koji su učestvovali u zločinima, krili Ratka Mladića u Topčideru, koji su odgovorni za sumnjivu smrt vojnika u kasarni u Leskovcu, koji su skrivali dokumenta koja potvrđuju da su namerno žrtvovani radnici RTS-a za vreme bombardovanja 1999, oficiri koji su porodicama stradalih vojnika na Kosovu slali besramne telegrame u kojima ih obaveštavaju da su im deca izvršila samoubistvo…

Pa čak i da se desilo, na bilo koji način, to ražalovanje oficira koji su osramotli i svoju vosjku i svoju zemlju, ostale bi neke mirnodopske tragedije na koje moraju da odgovore pre nego što počnu da mi pričaju o kodeksu časti i velikim poslovnim dostignućima vojne industrije.

Ministar Šutanovac kaže da su do skoro radnici u vojnoj industriji štrajkovali glađu jer nisu imali posla, a sada će se pušiti od poslova koje im je on nabacio. Možda će morati da zapošljavaju nove ljude da bi ispunili obaveze iz ugovora. A šta bi sa onih sedmoro ljudi koji su poginuli u eksploziji u fabrici oružja Prvi partizan iz Užica, koja će i sada biti uključena u veliki Šutanovčev posao sa severom Afrike. Posle te tragedije je gradonačelnik Užica rekao da su u fabrici radili ljudi koji nisu obučeni za te opasne poslove. Tvrdio je da je poslovodstvo firme više puta tražilo od države da odobri prijem novih radnika na posao, ali im to nije bilo dozvoljeno. I onda su angažovani ljudi, među njima i jedna devojka koja je poginula u nesreći – preko omladinske zadruge. Tako je u momentu nesreće oružje u fabrici pravilo 650 stalno zaposlenih i 600 radnika po ugovoru, tih iz omladinske zadruge. Ne znam šta je bilo na kraju, ko je i da li je neko odgovarao za smrt tih sedmoro ljudi. Da li će i u realizaciji ovog istorijskog Šutanovčevog ugovora opet barutom baratati omladinci iz omladinskih zadruga.

 
Najava za emisiju 26.11.2010.

Peščanik.net, 26.11.2010.