Тако ми времена, сваки човјек је увијек на губитку, осим оних који вјерују и добра дјела чине, који једни другима истину препоручују и који једни другима препоручују стрпљење. (сура Ел-‘Аср)
Меша Селимовић почиње свој чувени роман Дервиш и смрт са неколико ајета из различитих куранских сура. Завршава га модификованим цитатом из суре Ел-‘Аср, који прекида усред реченице: „да је сваки човјек увијек на губитку“. Не наставља Селимовић цитат, који послије констатације да је човјек преодређен да губи, ипак даје наду за неке људе, и то сљедећим редом: који вјерују, који чине добра дјела, који једни другима препоручују истину, који једни другима препоручују стрпљење.
Читао сам негдје да је Исламска заједница, која је критиковала Селимовићев роман из више разлога (ем помиње мрску ријеч конвертити, ем не слика у претпостављеном сјају и благостању период отоманске владавине), иако су били свјесни да је ријеч о најбољем књижевном дјелу које је написао један босански муслиман, био он вјерник, или не, критке упутила и на рачун цитата на почетку романа. Управо због тога што је окрњен, и тако му измијењено значење. Мислили су можда часне ефендије, да би основна мисао, у коју је уткан несагледив осјећај бесмисла, била другачија ако би писац прије приче о Ахмеду Нурудину потврдио да је ипак лакше уколико је човјек вјерник.
Јуче је у Сарајеву један зорни вјерник узбунио читав град, али и државу и регион. Видјећемо колико ће он бити на губитку, иако засигурно и вјерује и мисли да чини добра дјела; другима је вјероватно препоручивао своју истину, а да би извео што јесте и сам је морао у некој мјери да буде стрпљив.
Млади Санџаклија је приредио велику непријатност Исламској заједници и Федерацији БиХ, али је зато неке много усрећио. Синоћ се у дневнику (a тако ће бити и данас, и наредних дана) на РТРС-у и осталим српским медијима у БиХ причало о вехабијама, терористичким пријетњама, радикалном исламу, итд. Сви позивани аналитичари и новинари-истраживачи су били видно задовољни, што су се сва њихова вишегодишња упозорења почела остваривати. Након приче о терористичком акту у Сарајеву, дошле су на ред и остале вијести, од којих је једна да је Тужилаштво БиХ опет начинило неправду према српском човјеку (који изгледа јесте увијек на губитку, био вјерник или не), у случају „Корићанске стијене“. Након тога на ред је дошло вријеме, па спорт.
Вехабија из Рашке области, иначе, није могао изабрати боље вријеме за злочин који је починио.
У Србији ће ускоро избори, а код прекодринске браће, свих вјера, глад само што није наступила. Терористички акт у Сарајеву и радикални ислам су дошли као поручени.
Шта је довело до тога да младић од 23 године пуца на америчку амбасаду вјероватно никад нећемо сазнати. Он је престао бити важан оног тренутка кад је испалио задњи метак. Нико неће испитивати из какве је породице поријеклом, какав је био у школи, ко га је све и на какав начин поучавао таквом исламу који га је обријао на чудан начин, подврнуо му ногавице до глежњева, и послао га да пуца по недужним људима. Такве ствари су сад неважне. Оно што је важно, барем нама Србима, је сљедеће: у опасности смо. И врло добро знамо ко нас од те опасности једини може заштитити. У знак захвалности за ту заштиту спремни смо све опростити својим заштитницима.
И нека неко сад каже да нисмо добри хришћани! Моћ нашег праштања је безгранична. Помало јеретички би било сад се позвати на неки цитат из Курана, али, ако смо већ толико добри и благи: зашто смо и сами увијек на губитку?
Пешчаник.нет, 30.10.2011.
