Goran Radosavljević1

Dugo najavljivane i dugo odlagane reforme su najzad počele. Neočekivano. Ne da ih nismo očekivali, jer jesmo – očekivali smo ih kao ozebli sunce – nego nismo očekivali takve reforme. Na primer, očekivali smo reforme koje će državu skinuti sa grbače građana, a dobili – da država skida građane sa svoje grbače. U Beogradu su trudnicama prepolovljena primanja, penzionerima će na jesen biti smanjene penzije, profesorima plate. Ali, ko im je kriv. Tačnije – sami su krivi. Trudnice što su radile to što su radile, a one dobro znaju šta su radile, kao što znamo i mi; penzioneri što su otišli u penziju, a trebalo je da i dalje rade (ne ono što su trudnice radile, naravno); profesori zato što su odabrali da podučavaju decu pa sad sa svojom platom jedino mogu da rade ono što su radile trudnice.

Reformiše se i famozni ”mind set”. Samo što smo mi mislili da način mišljenja treba da nam se ”podesi” tako da u budućnosti razmišljamo onako kako razmišljaju ljudi u razvijenim i uređenim kapitalističkim društvima, a ispada da nas podešavaju da mislimo kao u socijalističkoj prošlosti. Propagiraju nam vrednosti socijalizma oličene u nekadašnjim Omladinskim radnim akcijama (poznatim po skraćenici ORA) koje su kao najveće vrline isticale rano ustajanje i udarnički, a volonterski rad. A ako kod nas volontiraju (ili nam je bar tako rečeno) čak i takvi kapitalistički kapitalci kao što su Guzenbauer i Stros-Kan, stvarno nije u redu da sitne ribe kao što su radnici u tranziciji traže platu za svoj rad. Koji pritom nije ni blizu toliko udarnički koliko udarnički ima da rade državni službenici.

Dobro, da premijer rano ustaje znali smo još u prošlom mandatu kad nam je sam učestalo referisao kako prvi dolazi na posao i poslednji sa njega odlazi (doduše, ako je suditi po činjenici da u svakom javnom nastupu komentariše nešto iz medija, reklo bi se da većinu tog vremena provodi čitajući novine i gledajući TV), ali sada je to postala radna obaveza svih u državnoj službi. Buđenje uz trubu i podizanje zastave nije uvedeno, ali ako se ostvari nakana da poslanici spavaju u skupštini, možda bude i toga. Osim ukoliko neko od savetnika volontera ne da besplatan savet da je iznurivanje na poslu zapravo pokazatelj lošeg lidera koji ne ume da se organizuje i da delegira poslove.

Iz starog (dobrog?) socijalizma nam se vraća i moralno-politička podobnost. Malo-malo pa nam neko politički podoban spočita da nije moralno kritikovati, odnosno da, ako baš moramo nešto da kritikujemo, to treba da bude (drugarska?) konstruktivna kritika. Kao da nisu baš oni ti koji su uveli ruganje u javni govor. I kao da je nazivati političke oponente ”dosmanlijama” bilo konstruktivna kritika, kao što je i sada konstruktivno neprestano izrugivanje opoziciji (”Pozajmićemo vam ljude za proteste”), pa čak i koalicionim partnerima (”Ja nisam slatkorečiv kao Ivica”).

Peščanik.net, 05.05.2014.


The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik. Poslednja knjiga: „Ponedeljak može da počne“, 2020.

Latest posts by Nadežda Milenković (see all)