Slučaj je paradigmatičan. I poučan.
Već drugu sedmicu u novobeogradskom Bloku 45 traje pobuna. Građani protestuju zbog izgradnje benzinske pumpe. U stvari, do prvog protesta je došlo pre više od mesec dana kada je neočekivano prostor predviđen za pumpu ograđen žičanom ogradom. Građani su se okupili i u znak protesta srušuli ogradu. Onda se neko vreme, možda dve-tri nedelje nije dešavalo ništa da bi pre desetak dana osvanula nova, jača i bolje učvršćena ograda. Na to su građani odgovorili novim i jačim protestima.
Demonstracije su neposredno isprovocirane činjenicom da je to već peta pumpa na potezu od dva kilometra. Nije dakle reč o nekom protivljenju privrednom napretku, jer ga u konkretnom slučaju, ako se on meri brojem benzinskih stanica po kilometru puta, ima i previše. Ulica Jurija Gagarina bi po tom kriterijumu bila verovatno najnaprednija na svetu.
Protest naravno nije uperen, „lično“ i specifično, ni protiv Naftne industrije Srbije koja gradi pumpu. Isto bi se desilo i da je reč o bilo kojoj drugoj firmi, ukoliko bi, razume se, okolnosti bile iste. A okolnosti su takve da se zbilja čini da pumpi tu nikako nije mesto. Jer, podiže se takoreći u sred naselja, na dvadesetak metara od prvih zgrada, nešto preko 50 metara od jedne osnovne škole i 150 metara od druge osnovne škole i vrtića.
Ono što je možda najviše iznerviralo stanovnike jednog od prvih naselja sa „austrougarske“ strane Save jeste činjenica da njih niko ništa nije pitao. To jest, ako je neke „javne rasprave“ i bilo, onda za nju niko nije čuo. Uopšte, stiče se utisak da je odluka bila davno doneta i da joj je samo trebalo obezbediti propisanu formu.
Vlast, gradska kao i republička, nesumnjivo treba da vodi računa o razvoju „teoritorije“ kojom upravlja. Ali pre svega o interesima njenih stanovnika. Gradski privredni resursi, kao što je gradsko građevinsko zemljište, nisu vlasništvo gradskih čelnika pa da mogu da ga koriste kako im padne na pamet. Njihov posao je da, kao i na nivou države, postave okvir, pravila za korišćenje tih resursa, a onda omoguće da kroz konkurenciju ti resursi budu na najbolji način iskorišćeni. Jednu vrstu tih pravila predstavlja urbanistički plan. Čija je osnovna funkcija da omogući razvoj grada po meri njegovih stanovnika, a ne po meri interesa grupe na vlasti.
Ne bih da širim pesimizam, ali kako stvari trenutno stoje izgledi da građani uspeju nisu veliki. Radnici i mašine iza ograde rade udarnički, sami protesti nisu tako masovni da bi tom masom mogli da zaustave gradnju, a pouzdanje u pravnu državu je slabašno. Činjenica, međutim, da je sve veći broj ljudi spreman da se angažuje u odbrani svojih prava uliva optimizam. Jer, ovo je samo jedna bitka; borba za slobodu je tek počela.
Ili je bolje reći – nastavlja se. Ad infinitum.
Peščanik.net, 20.11.2017.
- Biografija
- Latest Posts


Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- Zoran Đinđić: Poslednje predavanje - 12/03/2025
- Politička artikulacija ili radikalizacija - 28/02/2025
- Neprelazna vlada - 31/01/2025