Ustav kao krpa

Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Dobro se sećam kako mi je u detinjstvu bilo žao stvari koje se bacaju. Recimo, živi tako svoj srećni život neka moja omiljena majica, uredno složena i udobno smeštena u ormanu. Često je oblačim, izlazim u njoj na ulicu ili u dvorište, dobijam malo grdnje kada je isprljam, potom je mama pere, pegla i onako još toplu ponovo smešta u orman. A kada izbledi i dobije uporne fleke ili se pocepa, ona svoj kratki život završava na đubrištu, izložena hladnoj kiši i snegu, u društvu opušaka i ostalog smeća koje više nikome ne treba. Ili još gore, pretvara se u podnu krpu.

Otprilike takva osećanja – sentimentalna i u isto vreme mučna – danas u meni izaziva Ustav Ruske Federacije, izglasan na današnji dan pre 25 godina, tačnije 12. decembra 1993. Ovaj najvažniji državni akt je od samog početka bio pomalo nakaradno skrojen. Izrazito predsednička konstrukcija vlasti, koja se kao nekakav grubi kolac u tom aktu ustobočila, ubrzo je njegovu prvobitno zamišljenu evropsku odeću (tako je u početku bila deklarisana zamisao tvoraca ovog dokumenta) pretvorila u azijatsku samodržavnu porfiru. Blagovremeno smešten u telo osnovnog zakona naše zemlje, taj maligni defekt samodržavlja je potom počeo nezadrživo da raste. Naime, pokazalo se da je naš sledeći (drugi po redu) samodržac jedna obična lopuža, osoba koja ne priznaje nikakve zakone i ograničenja, pa tako ni Ustav Ruske Federacije. On je prema slovu ovog dokumenta još pre 10 godina morao da napusti vlast. Međutim, kako bi se od čoveka takvih moralnih kvaliteta i moglo očekivati, on na „vladarskom tronu“ Rusije sedi već punih 18 godina i „služi“ faktički 5. po redu predsednički mandat, umesto ustavom predviđena dva.

U vezi s ovim ne mogu a da ne pomenem jedan zaista smešan članak koji je u decembarskom broju časopisa „Zakon“ objavio Dmitrij Medvedev. Članak je izašao pod naslovom „25 godina ustava: ravnoteža slobode i odgovornosti“. Evo i jednog veoma ilustrativnog citata: „Promene ustava će naravno biti usmerene na aktuelizaciju statusa svih organa vlasti“. Nije li to čudesno? U zemlji u kojoj je sprovedena gruba uzurpacija vlasti, u kojoj su faktički likvidirani izbori, u kojoj nema podele vlasti na izvršnu i zakonodavnu, u kojoj ne postoji nezavisno sudstvo i u kojoj se sistematski zatiru ljudska prava, sve to će se sada jednim imenom nazvati „aktuelizacija statusa vlasti“. A možda to i nije tako loša ideja. Jednoga dana kada Putin, Medvedev i ostali njihovi saradnici budu izručeni Hagu, njihov odlazak će biti ispraćen sličnom beleškom s naslovom „Aktuelizacija statusa bivših vlastodržaca Rusije“.

Glavni problem naravno nije to što je naš ustav donet s već ugrađenom greškom, pa čak ni to što ga je ova vlast usput „dograđivala“ menjajući mu samu suštinu. Ono što zaista treba da brine je da on zapravo nikome ne treba i da je kao takav bačen u smeće. Ili, ako se to nekom više sviđa, vremenom pretvoren u podnu krpu. Rusija je jedna od najnepravednijih država sveta u kojoj desetine miliona ljudi živi u krajnjoj bedi i u kojoj prihodi 10% najbogatijih 15,6 puta premašuju prihode onih koje zvanična statistka smatra siromašnim. Mislim da nema potrebe nikome dokazivati da je realni raskorak neuporedivo veći. Kad bi mogao, član 7. našeg ustava u kome piše da je „Ruska Federacija socijalna država“ od nemoći i sramote bi već davno izvršio samoubistvo.

Od bruke i stida crvene i redovi svih članova Druge glave ustava pod naslovom „Ljudska prava i slobode građanina“. Evo baš sad, dok Putin priređuje svoj svečani prijem povodom 25-ogodišnjeg jubileja Ustava Ruske Federacije, jedan od aktivnih tvoraca ovog najvažnijeg zakona naše zemlje, 77-ogodišnji doktor fizike i matematike i istaknuti borac za ljudska prava Lev Aleksandrovič Ponomarjov sedi u zatvoru jer je štitio grupu momaka i devojaka kojima se sudi za nepostojeće krivično delo. Na sednici Saveta za ljudska prava i razvoj građanskog društva (uzgred, tom „čudu“ je takođe 25-ogodišnji jubilej), Putin je odgovarajući na pitanje jednog od članova Saveta o Levu Ponomarjovu rekao sledeće: „Nadam se da niko od nas ne želi da nam se dogodi to što se sada događa u Parizu, gde podivljala gomila čupa sa ulica asfalt i pali sve pred sobom, pa je država primorana da uvodi vanredne mere“. Samo neko ko već punih 18 godina boravi u Kremlju, duboko ogrezao u apsolutnoj vlasti, nesposoban da čuje ijednu jedinu reč kritike na svoj račun može sebi da dozvoli tu bezumnu pretpostavku da bi Lev Ponomarjov, dugogodišnji saborac Andreja Saharova i dosledni i osvedočeni protivnik svakog nasilja, mogao biti inicijator bilo kakvog pogroma.

Rusija je pre 25 godina dobila ustav koji je bez obzira na svoje mane ličio na ustave najrazvijenijih zemalja sveta. A evo nas sad gde nakon četvrt veka živimo u uslovima izrazito personalističkog režima fašističkog tipa. No, teško da je naš ustav tome kriv.

Ежедневный журнал, 12.12.2018.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 18.12.2018.