Kada me studenti pitaju zašto govorim „u Ukrajini“ a ne „na Ukrajini“, podsetim ih na njihov odnos prema svojim prezimenima. Na prvom predavanju neko od studenata me obavezno ispravi napominjući na kom slogu njegovo prezime treba akcentovati. Neko neće da bude IvanOv, već IvAnov. Neka studentkinja ne želi da je zovu ZubrIckaja, već ZUbrickaja jer misli da je lepše da njena ličnost bude asocirana sa bubalicom (зубрила) nego sa bizonom (зубр). Ne znam za slučaj predavača koji je insistirao na svojoj verziji artikulacije nečijeg prezimena. Za sve profesionalno upućene na reči i jezik pravo na ime je neotuđivo i nepovredivo.
Ovu notornu istinu su na 73. sednici Generalne skupštine UN-a pokušali da objasne ljudima koje RIA Novosti iz nekog razloga naziva „ruskim borcima za ljudska prava“. Naime, RIA Novosti je ovim imenom nazvala Aleksandra Molohova, čoveka čija dužnost u prevodu na sve jezike sveta glasi „Rukovodilac radne grupe za pitanja međunarodnog prava pri stalnom predstavništvu republike Krim pod neposrednom upravom predsednika RF“. Što će reći, pomenuti gospodin je činovnik okupacione administracije, službeno dodeljen štabu vrhovnog okupatora.
I tako je taj činovnik u pratnji svojih kolega stigao u Njujork da bi se u velikoj dvorani Ujedinjenih nacija požalio na sankcije koje su SAD i zemlje Evropske unije uvele protiv Rusije i okupacione administracije Krima. Službenici UN-a im dugo nisu dozvoljavali da stanu za govornicu. Na kraju su ipak popustili i na posebnoj sednici Saveta za ljudska prava pri UN-u zatražili pismenu verziju njihovog izlaganja. Onda su našim „zaštitnicima ljudskih prava“ predočili greške u njihovom tekstu. Objasnili su im da se reč Krim ne piše onako kako su je oni napisali, nego „Autonomna republika Krim“, posle čega se obavezno mora staviti zapeta i dodati još jedna reč – „Ukrajina“. Tada su se okupatori uskopistili, započeli dugu i iscrpljujuću prepisku sa organizatorima, nakon koje su službenici Saveta za ljudska prava digli ruke od svega i dozvolili im da javno demonstriraju svoju nestručnost i neznanje.
Putin razume se nije došao na Generalnu skupštinu UN-a. Budući da su prava imena i službena zvanja „solsberskih“ trovača u Britaniji obnarodovana, da su njegovi štićenici na regionalnim izborima na više mesta u Rusiji pretrpeli katastrofalan poraz, da se Čečenija i Ingušetija na Severnom Kavkazu međusobno grizu s tendencijom da se uskoro pobiju, to jest da se u celoj zemlji unatoč budne prismotre vlasti nazire ozbiljna politička i ekonomska kriza, čudno bi bilo da je došao. Ali zato se ukrajinski predsednik Porošenko pojavio i prema ocenama mnogih prilično uspešno nastupio. A ruska zvanična medijska družina je njegov nastup ispratila po uzoru na najsvetlije sovjetske tradicije: nijedne reči o suštini, uz puno bljutavog i neumesnog „humora“ u stilu „Pravde“ i „Krokodila“ slavnih staljinskih vremena.
Osnovni sadržaj članka Jevgenija Šestakova pod naslovom „Porošenkov kafanski govor na Generalnoj skupštini UN-a“ objavljen na stranicama provladine „Rosijske gazete“, bio je vedro balavačko kikotanje nad činjenicom da se predsednik Ukrajine pojavio na tribini UN-a na svoj rođendan. Ovog autora je iz nekog razloga jako razveselila i deklaracija Sjedinjenih Američkih Država koja govori o tome da Amerika ne priznaje i da nikada neće priznati aneksiju Krima. On je u svom izveštaju iz SAD ovaj dokument nazvao „šaljivim“. Možda će uskoro, kada ga u procesu uvođenja novih sankcija američki pravosudni organi zamole da napusti teritoriju SAD, a u Rusiji prestanu da mu isplaćuju platu, Jevgenij Šestakov najzad shvatiti da u svakoj šali ima pola istine.
U emisiji „Veče sa Vladimirom Solovjovim“ emitovanoj na kanalu „Rosija 1“ 26. septembra takođe su se svi šalili. A šale kojima su se voditelj Solovjov i njegovi „eksperti“ u studiju međusobno častili i uveseljavali bile su dozlaboga neukusne i ogavne. Pravo na prvu šalu dato je kralju ovoga žanra, glavnom pajacu ruske politike Vladimiru Žirinovskom. (Uzgred, Solovjov je u značajnoj meri doprineo tome da predstavnici najpodlije političke stranke u ruskoj istoriji, LDPR, na čijem čelu je Žirinovski, na nedavnim izborima budu izabrani za gubernatore u dva ruska regiona. Pajac Žirinovski naravno nikada neće zavladati Rusijom. Ali ako njemu ili njegovim štićenicima posle neizbežne propasti i raspada zemlje pođe za rukom da osvoje makar delić vlasti u Rusiji, bolje da nas nema. Svi ćemo nadrljati, između ostalih i sam Solovjov ako u međuvremenu ne pobegne iz zemlje.)
„Oni su nam prvo nametnuli komunizam, a potom su ga srušili“, rutinirano je zaurlao Žirinovski, uključivši u sebi neku govornu spravu na kojoj je snimljena njegova uobičajena antiamerička histerija. „Sada im najveću opasnost predstavlja pravoslavlje i zato oni planiraju da ceo svet dehrišćanizuju. Katolici i protestanti su već odavno omlitaveli. Samo im još pravoslavlje pruža otpor. Ono im jedino smeta“, nastavio je nešto tiše Žirinovski, a onda se iznenada setio da je tema ove televizijske orgije zapravo Ukrajina i to mu je dalo novu snagu da ponovo zaurla: „Porošenko nikada neće nastupati u Ujedinjenim nacijama. Njega treba poslati pravo u Magadan“. Nakon ovih reči je uzeo vazduh i nevidljivi manipulator u njegovoj glavi je pritisnuo sledeće dugme, pa je umobolni lider LDPR-a počeo da sipa nove besmislice: „Zahvaljujući sankcijama Rusija će postati najnaprednija zemlja na svetu. Svi openhajmeri će se kod nas sjatiti i besplatno nam predati sva svoja znanja i najnovije tehnologije“. Tada se iz njegove glave začulo nešto kao škljocanje prekidača, znak za još jednu bujicu novih gluposti: „Kod njih niko u boga ne veruje. Crkve im zvrje prazne. I ne samo Krim… Cela Ukrajina pripada Rusiji. A zapad? Čime se oni bave? Njihov cilj je da u svest čitavog čovečanstva na mala vrata uvedu ateizam, novu jeres. To je put koji vodi pravo u satanizam“.
U tom trenutku se zamućeni pogled Žirinovskog iznenada zaustavio na Kovtunu i Trjuhanu, dvojici dežurnih Ukrajinaca koji radi navodne političke korektnosti često prisustvuju razuzdanim zabavama u studiju Solovjova. Naime, ta dvojica su se u nevreme zasmejali na šta je kralj pajaca, drhtavim prstom pokazujući na njih, zlobno zaurlao: „A vas Ukrajince će ceo svet proklinjati. Uskoro će doći vreme kada ćete se stideti toga što ste bili Ukrajinci, što je uopšte postojala takva zemlja koja se zvala Ukrajina“.
Istinu govoreći, nakon ove bučne seanse emisija je mirne duše mogla i da se završi. Sve ideje koje je trebalo predstaviti gledaocima kricima je obznanio Žirinovski. Ali u studiju je bilo još „eksperata“, a i ponavljanje je majka znanja. Zato su reč dobili svi prisutni. Izraelski „društveni delatnik“ Jakov Kedmi je sa sobom poneo redovnu količinu otrova namenjenog Ukrajini i SAD i bez škrtarenja je prosuo direktno u etar federalnog televizijskog kanala. „Za govornicom u OUN-u Porošenkov izraz lica je govorio da on ne može da veruje da su mu dozvolili da se tu pojavi“, saopštio je svoje utiske o sednici Generalne skupštine Jakov Kedmi, a onda se prebacio na Ameriku i po običaju je okrivio za nastanak terorizma. „11. septembar je odgovor gospoda boga Amerikancima“, uzvišenim himničnim glasom je objavio Jakov Kedmi. On sebe verovatno vidi kao nekakvog drevnog proroka, mada je to što je izgovorio za sve istinske vernike prosto bogohuljenje, a za ateiste gnusna svinjarija.
Danas, pred kraj svoga postojanja, putinska imperija je po mnogo čemu neobičan nasilni eksperiment nad čovekovom prirodom. Društveno-politički život Rusije je živa emanacija svih zamislivih i nezamislivih poroka i moralne izopačenosti. I prava je šteta što nemamo nekog savremenog Gogolja ili Boša da rečima ili na platnu sve to adekvatno izrazi. Portret ove unikatne nakaznosti će očigledno neko morati da oslika tek nakon njene smrti, u obliku jezive posmrtne maske.
Kasparov.ru, 28.09.2018.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 03.10.2018.
UKRAJINA