Natpis sprejem na zidu: Postaja karantena 65+ zabranjen izlaz od 20-05
Foto: Slavica Miletić

Scenografiju su uspešno postavili najviši organi vlasti.

Predsednika Republike je – ko drugi nego BIA – obavestila da će epidemija potrajati, te on pragmatično preseče da se radno vreme kafića i sl. ima skratiti za čitava dva sata. Predsednica Vlade se bavila teorijskim pitanjem negacije podele društva, tezom da postoji mirna ogromna većina, uz buntovnu, ali takođe ogromnu manjinu. Skupština – Santa Maria della Salute (ovde: zbogom, pameti)i ostali ekspozei preko ivice razuma.

Iza živopisnih kulisa čiju skorojevićku pompeznost opravdano ismevaju nezavisni komičari i ozbiljni novinari, odvija se istinska radnja. Jednoumno i tupoumno kršenje Ustava donošenjem Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti. A to kršenje nije ni malo bezazleno. Pojedinim od odredbi izmena Zakona krši se Ustavom zajemčeno temeljno ljudsko pravo – sloboda.

Pod marginalnim naslovom „Pravo na slobodu i bezbednost“, u čl. 27. Ustav jemči slobodu ovako:

„Svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost. Lišenje slobode dopušteno je samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom.

Lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa odmah se, na jeziku koji razume, obaveštava o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se stavlja na teret kao i o svojim pravima i ima pravo da bez odlaganja o svom lišenju slobode obavesti lice po svom izboru.

Svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito.

Kaznu koja obuhvata lišenje slobode može izreći samo sud.“

Da bi lišenje slobode bilo legitimno moraju se, po Ustavu, ispuniti elementarno sledeći uslovi:

– čoveka može lišiti slobode samo državni organ;

– čovek može biti lišen slobode samo iz onih razloga i po pravilima postupka, koje predviđa zakon;

– čoveku lišenom slobode odmah se mora i to na jeziku koji razume saopštiti razlog lišenja slobode i mora mu se omogućiti da o tome da je lišen slobode obavesti lice koje sam izabere;

– čovek koji je lišen slobode ima pravo da se zbog toga žali sudu, a sud je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode.

Očigledno ne polazeći od ovog ustavnog jemstva, jednomisleća skupština je usvojila predlog Vlade da se Zakon o zaštiti stanovništva dopuni novim članom 29a, koji glasi:

„Kućna izolacija je mera kojom se nalaže lečenje u kućnim uslovima i ograničava sloboda kretanja obolelim od zarazne bolesti, a kod kojih nije utvrđeno prisustvo nijednog simptoma ili znaka zarazne bolesti i licima obolelim od zarazne bolesti kod kojih težina bolesti ne zahteva lečenje u bolničkim uslovima, tokom perioda zaraznosti.

Mera kućne izolacije se primenjuje u toku epidemija zaraznih bolesti od većeg epidemiološkog značaja, u skladu sa zakonom i drugim propisima.

Meru kućne izolacije nalaže doktor medicine specijalista za infektivne bolesti ili drugi doktor medicine u skladu sa naredbom ministra, o čemu obaveštava epidemiologa teritorijalno nadležnog instituta, odnosno zavoda za javno zdravlje ili druge nadležne zdravstvene ustanove.

Bliže uslove i način određivanja mere, organe, odnosno službe zadužene za kontrolu i način vršenja kontrole poštovanja mere kućne izolacije propisuje Vlada.“

Šta iz ove formulacije proističe?

Najpre, kućnu izolaciju zakonodavac eufemistički naziva ograničenjem slobode kretanja, iako je izvesno da je mera kućne izolacije mera lišenja slobode, ne zatvorska, ali svakako ista kao ona sa nanogicom. To jasno proističe iz opisa ove mere: nalaže se lečenje u kućnim uslovima, tj. boravak kod kuće i nigde drugde, a čak i nanogičarima se daje izvesna sloboda da se povremeno kreću van kuće. Primetiće neki možda, da se iz kućne izolacije može pobeći. Može i iz zatvora, samo su prepreke bekstvu različite. Oba bekstva su kažnjiva.

Ovu meru, jasno je iz citirane odredbe (stav 3) ne izriče državni organ, što je prva povreda Ustava, koji tvrdoglavo insistira na tome da lišenje slobode može izvršiti samo državni organ. Ko izriče ovu meru? Izriče je doktor medicine specijalista za infektivne bolesti ili drugi doktor medicine (zamislite samo da vam zapadne Kon, Nestorović i drugi dekorisani), doduše, u skladu sa naredbom ministra (misli se na ministra zdravlja) i o tome mora obavestiti nadležne epidemiološke institucije ili zavode javnog zdravlja. Međutim, ni doktor medicine, ni ministar, ni epidemiološka institucija, kao ni zavod nisu državni organi. Jedini državni organ koji bi po prirodi stvari mogao da izrekne ovakvu meru jeste Ministarstvo zdravlja. Polazim od toga da se – iako je to ovde teško – razume da ministar i ministarstvo nisu isti pojmovi.

Sledeći uslov za legitimno lišenje slobode jeste da razlozi i postupak lišenja budu uređeni zakonom. Koji su razlozi za meru kućne izolacije? Postoje dve grupe razloga, obe sadržane u stavu 1. ovog člana. Prva grupa jeste prividni razlog: mera se može odrediti licu kod koga nije utvrđeno prisustvo nijednog simptoma ili znaka zarazne bolesti. Dakle, onako, ni zbog čega. Drugu grupu čini stvarni razlog, jer se mera određuje licima koja boluju od zarazne bolesti kod kojih težina bolesti ne zahteva lečenje u bolničkim uslovima. Da je odredba redigovana po pravilima pravne profesije prvo bi bio naveden stvarni razlog, a ako bolesno lice ne živi samo, onda bi zdrava lica bila obuhvaćena merom onda kada žive u istom porodičnom domaćinstvu sa bolesnim. Verovatno je ideja bila da se zdravim licima izrekne mera kućnog lečenja, iako nemaju od čega da se leče, kao mera samoizolacije zbog kontakta sa licem koje je već obolelo od zarazne bolesti. Ovakvom nakaradnom formulacijom, iako je razlog naveden u zakonu, što Ustav traži, način njegovog redigovanja dovodi do istog rezultata, kao da nije ni predviđen. Što se tiče postupka lišenja slobode, za koji Ustav nalaže da bude određen zakonom, nema ničeg izuzev obaveštavanja nadležnih institucija. Ali, ipak ima pravne Kvake 22: „Bliže uslove i način određivanja mere, organe, odnosno službe zadužene za kontrolu i način vršenja kontrole poštovanja mere kućne izolacije propisuje Vlada“ (stav 4). Da li Vlada donosi zakone? Ne, najviši akt koji iz Vlade može proizići, čak i danas kad imamo najbolju predsednicu Vlade, jeste uredba, opšti akt niži od zakona, a Ustav, sad već bandoglavo, zahteva da postupak bude uređen zakonom. Ustav nalaže da se čoveku lišenom slobode odmah na jeziku koji razume saopšti razlog lišenja slobode, kao i da o tome može obavestiti lice po svom izboru. Ništa od toga nema u ovoj odredbi dopune Zakona.

Najzad, svako ko je lišen slobode ima pravo da se žali sudu, a sud ima dužnost da hitno odluči o zakonitosti tog lišenja. Pravo na žalbu je ustavno pravo, pa bi se moglo smatrati da licu lišenom slobode usled određivanja mere kućnog lečenja, ovo pravo pripada po sili samog Ustava. Tako jeste. Ali, opet zakonom se mora odrediti koji je sud nadležan, koliki je rok za žalbu, koje elemente žalba treba da sadrži. Ničega od toga u dopuni Zakona nema. Zbog toga, čak i kad bi se pravo na žalbu podrazumevalo, ta žalba ne bi bila efektivni pravni lek, a to je istovremeno i kršenje čl. 13. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja je ratifikovana i, kao takva, deo je pravnog poretka Srbije.

Ne treba pogrešno misliti da je ustavna odredba o lišenju slobode primenjiva samo na krivični i prekršajni postupak, zato što je njena redakcija kaznenopravno obojena. Ona je primenjiva i primenjuje se i u građanskim sudskim postupcima: sud odlučuje o smeštaju lica u neuropsihijatrijsku ustanovu, jer i to je lišenje slobode kretanja.

Potpuno iste neustavnosti sadržane su u čl. 31a, koji je dodat u Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, a nosi naslov Karantin u kućnim uslovima. Nešto modifikovane, sadržane su i u dodatom čl. 31b, koji nosi naslov Preventivna mera ograničavanja slobode kretanja licima u kolektivnom smeštaju s ciljem sprečavanja unošenja infekcije u kolektiv. Razlika je u tome što meru određuje ministar, a ne lekar. Ponavljam, ministar nije državni organ.

Sa širenjem zaraze, povećava se zaražena, kao i sumnjiva populacija, zatočena protivno nadležnosti predviđenoj Ustavom (državni organ, pa sud), bez prava na žalbu, iz razloga koji su neizvesni, u postupku koji određuje Vlada, a ne parlament zakonom. Kontrola sumnjivih lica se proširuje uvođenjem u igru poslovično nežne komunalne policije.

Vlada i Skupština odista kao da čine sve da opravdaju svrstavanje Srbije među autokratije. Da li je narodni poslanik (koji prerasta u tribuna) Bakarec tu ne da se komično razmeće deklamovanjem, već da nam poruči da nam ostaje samo da se pomolimo Svetoj Mariji našeg spasa? A mi ćemo ga, ona ogromna pokorna većina, poslušati. Umesto da se pobunimo – svako kako ume i zna. Za početak, makar inicijativom za ispitivanje ustavnosti izmenjenih i dopunjenih odredaba Zakona o zaštiti stanovništva, nad kojom će Ustavni sud sanjariti do vakcinacije? Nesuvislostima o vaspitavanju za vladavinu prava, koju zagovara ministarka za ljudska prava? Istinom o tome da najviše izvršno i zakonodavno telo mrzi da se bakće sa Ustavom i da se nije potrudilo da nove odredbe makar izgledaju kao da poštuju Ustav? Istina – ona može biti lekovita samo ako dođe do dovoljnog broja ušiju već zagluvljenih bukom i besom postavljanja tragikomične scenografije.

Peščanik.net, 18.11.2020.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima. Dobitnica nagrade „Osvajanje slobode“ za 2020. godinu.
Vesna Rakić Vodinelić

Latest posts by Vesna Rakić Vodinelić (see all)