Corax, 16.05.2015, Danas

Corax, 16.05.2015, Danas

Savez antifašista Srbije i Udruženje antifašista Novog Sada podneli su Ustavnom sudu inicijativu za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti pojedinih odredaba Zakona o rehabilitaciji iz 2006. i 2011. godine.

U inicijativi, koju su sačinili advokati dr Slobodan i Vladimir Beljanski, navodi se da su odredbe Zakona o rehabilitaciji iz 2006. godine koje omogućuju rehabilitaciju na osnovu opšte ocene da je neko lice lišeno života, slobode ili nekog drugog prava iz političkih ili ideoloških razloga, bez definisanja ovih pojmova i bez upuštanja u pitanje da li je to lice učinilac ratnog zločina i da li je ranija osuda bila osnovana i zakonita, suprotne ustavnim odredbama koje Srbiju određuju kao državu zasnovanu na vladavini prava. Takva rehabilitacija predstavljala bi negaciju odgovornosti proistekle iz iskustava prošlosti i negaciju zajedničkih težnji da se, sprečavanjem i sankcionisanjem ratnih zločina, kako je to proklamovano Poveljom UN i drugim međunarodnim pravnim aktima, zaštite ljudska prava i osnovne slobode, jača poverenje, razvija saradnja među narodima i unapređuje mir i bezbednost. Ujedno, takva rehabilitacija bi vodila povredi ljudskog dostojanstva koje Ustav proklamuje kao neprikosnovenu vrednost.

U Zakonu o rehabilitaciji iz 2011. godine smatraju se suprotnim ustavnim odredbama o jednakosti pred zakonom odredbe koje omogućuju paralelnu primenu starog i novog zakona i dopuštaju da se po potpuno različitim kriterijumima, a u slučaju Zakona o rehabilitaciji iz 2006. godine po znatno jednostavnijim i nekritički otvorenim uslovima, okončaju postupci koji su po tom zakonu pokrenuti.

dr Slobodan Beljanski

Vladimir Beljanski

И Н И Ц И Ј А Т И В А

На основу чл. 50. и 51. Закона о Уставном суду, Савез антифашиста Србије и Удружење антифашиста Новог Сада подносе иницијативу за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 1, члана 5. ст. 1. и 2. и члана 6. став 1. Закона о рехабилитацији (“Службени гласник РС” бр. 33/2006), и члана 30. ст. 1. и 2. Закона о рехабилитацији (“Службени гласник РС”, бр. 92/2011).

I – Оспораване законске одредбе

1. Подносиоци иницијативе оспоравају уставност одредаба члана 1, члана 5. ст. 1. и 2. и члана 6. Закона о рехабилитацији (“Службени гласник РС”, 33/2006), који је ступио на снагу 25. априла 2006. године.

а) У члану 1. прописано је да се могу рехабилитовати лица која су без судске или административне одлуке или судском или административном одлуком лишена, из политичких или идеолошких разлога, живота, слободе или неких других права од 6. априла 1941. године до дана ступања на снагу овог закона, а имала су пребивалиште на територији Републике Србије.

б) У члану 5. став 1. прописано је да решењем којим усваја захтев за рехабилитацију суд утврђује да је одлука која је била донета против рехабилитованог лица ништава од тренутка њеног доношења и да су ништаве све њене правне последице, укључујући и казну конфискације.

в) У члану 5. став 2. прописано је да се рехабилитовано лице сматра неосуђиваним.

г) У члану 6. став 1. прописано је да се жалба може изјавити само на решење којим се одбија захтев за рехабилитацију.

2. Подносиоци иницијативе оспоравају и уставност члана 30. ст. 1. и 2. Закона о рехабилитацији (“Службени гласник РС“, бр. 92/2011) који је ступио на снагу 15. децембра 2011. године.

а) У члану 30. став 1. прописано је да ће се поступци рехабилитације који су започети по Закону о рехабилитацији (“Службени гласник РС”, број 33/06), а нису окончани до дана ступања на снагу овог закона, окончати по одредбама тог закона.

б) У члану 30. став 2. прописано је да се права по основу рехабилитације утврђена овим законом стичу и на основу правноснажних судских одлука којима су усвојени захтеви за рехабилитацију у складу са Законом о рехабилитацији из 2006. године.

II – Одредбе Устава са којима оспораване законске одредбе нису у сагласности

У одредби члана 1. Устава, Република Србија је установљена као држава заснована на владавини права, начелима грађанске демократије, људским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима.

У одредби члана 3. Устава, владавина права одређена је као основна претпоставка Устава која почива на неотуђивим људским правима (став 1), а остварује се како уставним јемствима људских права, тако и повиновањем власти Уставу и закону (став 2).

У члану 21. став 1. и 2. Устава прописано је да су пред законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације.

У члану 23. став 1. Устава људско достојанство означено је као неприкосновена вредност коју су сви дужни да поштују и штите.

Према одредби члана 35. став 1. Устава право на рехабилитацију припада ономе ко је без основа или незаконито лишен слободе, притворен или осуђен.

Одредбом члана 36. ст. 1. и 2. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима и право сваком субјекту на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.

IIIОсновни међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права у вези са оспораваним законским одредбама

Повеља Уједињених нација изражава тежњу да се будућа покољења спасу од ужаса рата који је већ два пута нанео човечанству неизрециве патње (прва алинеја преамбуле) и да поново потврди веру у достојанство и вредност људске личности (друга алинеја преамбуле).

Више међународних правних аката посвећено је кажњавању ратних злочина и злочина против човечности, као важном елементу превенције, заштите људских права и основних слобода, јачања поверења, даљег развијања сарадње међу народима и унапређења међународног мира и безбедности:

Резолуција Генералне скупштине Уједињених нација о изручењу и кажњавању ратних злочинаца (3 (I) од 13. фебруара 1946. године. и 170 (II) од 31. октобра 1947. године);

Резолуција којом се потврђују принципи међународног права признати на основу Повеље Међународног војног суда у Нирнбергу од 8. августа 1945. године и пресуда тог суда (95 (I) од 11. децембра 1946. године);

Резолуција Економског и социјалног савета Уједињених нација о кажњавању ратних злочинаца и лица која су починила злочине против човечанства (1074 D (XXXIX) од 28. јула 1965. године и 1158 (XLI) од 5. августа 1966. године);

Конвенција о незастаревању ратних злочина и злочина против човечанства (Резолуција Генералне скупштине Уједињених нација 2391 (XXIII од 26. новембра 1968. године).

Општа декларација о правима човека (Резолуција Генералне скупштине Уједињених нација (217(III) од 10. децембра 1948. године) одређује да су сви пред законом једнаки и да, без икакве дискриминације, имају право на једнаку законску заштиту (члан 7), и да свако има право на делотворна правна средства путем надлежних националних судова због аката којима се крше његова основна уставом и законом гарантована права (члан 8).

Хелсиншки завршни акт (Завршни акт Конференције о европској безбедности и сарадњи од 1. августа 1975) предвиђа да обавезе држава према миру, које одражавају интересе и тежње народа, намећу свакој држави садашњу и будућу одговорност, повећану искуством прошлости (члан 1).

Закон о потврђивању споразума о стабилизацији и придруживању између европских заједница и њихових држава чланица, с једне стране, и Републике Србије, с друге стране (“Сл. гласник РС – Међународни уговори”, бр. 83/2008), одређује да је циљ придруживања, између осталог, подржавање напора Србије у јачању демократије и владавине права (члан 1. тач. 2-1), а у суштинске елементе Споразума, као основ унутрашње и спољне политике страна, убраја: поштовање демократских начела и људских права проглашених у Универзалној декларацији о људским правима и дефинисаних у Европској конвенцији о заштити људских права и основних слобода, у Завршном акту из Хелсинкија и у Париској повељи за нову Европу, као и поштовање начела међународног права (члан 2). У оквиру сарадње у области правосуђа посебна важност придаје се консолидовању владавине права и јачању институција (члан 80).

Према одредбама члана 16. став 2. и члана 18. став 2. Устава општеприхваћена правила међународног права и потврђени међународни уговори саставни су део правног поретка Републике Србије и непосредно се примењују.

IV – Разлози оспоравања

Владавина права подразумева ограничење моћи све три гране власти, укључујући и законодавну. Због тога се у државама заснованим на владавини права, а Републике Србија је Уставом декларисана као таква држава, у теорији и пракси изискује да закони и други прописи буду у складу са начелима рационалности, одређености, процедуралних јемстава, једнакости пред законом, ограничених дискреционих овлашћења, забране ретроактивности и познатих и сталних правосудних институција.

Сви прописи, наиме, у држави заснованој на владавини права требало би да буду оправдани, образложиви, логични, хармонизовани, јасни и разумљиви. Ово последње обезбеђује се њиховом граматичком, правописном и синтаксичком исправношћу, и употребом општепознате колоквијалне и правне лексике, или лексике која је за ту прилику и адекватну примену посебно објашњена. Потребно је да постоје унапред предвиђене и несумњиве процедуре за остваривање и заштиту права и слобода. Од ових претпоставки зависи да ли ће бити испуњен и захтев да постојана и предвидива судска пракса доприноси правној сигурности и осећању правде. Незаобилазно начело је да се сваки закон примењује једнако на све, тј. да су пред законом сви једнаки. Такође, неопходно је да у оквиру судске власти постоје познате и постојане институције које, и номинално и реално, имају услове за независно и самостално деловање.

Иницијатори сматрају да оспораване одредбе оба Закона о рехабилитацији нису у сагласности са Уставом.

Одредба члана 1. Закона о рехабилитацији из 2006. године сумарна је и неодређена. Правом на рехабилитацију обухваћена су сва лица која су имала пребивалиште на територији Републике Србије, а у одређеном раздобљу су лишена живота, слободе или неких других права из политичких или идеолошких разлога. Шта се сматра политичким или идеолошким разлозима није објашњено ни у овом закону ни у било ком другом закону. У овом закону, наиме, нема одредбе о значењу израза, а нема ни бланкетне норме која би упућивала на дефиницију из неког другог извора. Појмови “политика” и “идеологија” нису правни појмови, у свакодневном говору њихов садржај је разнолик, преширок и промењив, а у теорији немају општеприхваћену дефиницију. Њихово значење поготово је неизвесно када се доведу у везу са логичком функцијом “разлога”, односно када им се припише јединство смисаоне и практичне каузалности, јер је много лакше сагласити се о томе шта је политичка делатност или идеолошки програм, него шта су у историјском контексту политички или идеолошки разлози. Ово утолико пре што политички или идеолошки разлози леже у основама сваког правног система, будући да је и облик државног уређења резултат одређене политике, руковођене одређеним идејама и циљевима.

“Отвореност” појмова политички разлози и идеолошки разлози, иако од њиховог значења непосредно зависи да ли постоје претпоставке за рехабилитацију, чини их неодређеним и нерационалним у мери која допушта примену истих оних побуда и мерила због којих се, као проскрибованих, рехабилитација и допушта. Другим речима, неодређеност појмова, а тиме и појâва, које би нас водиле закључку да су за некадашње лишавање живота, слободе или неких других права постојали политички или идеолошки разлози, уводи управо разлоге истог ранга као основне операторе за доношење одлуке о рехабилитацији. Тако се и рехабилитација сама, уместо да се заснива на чврстим правним аргументима, своди на правну импровизацију и на политичку или идеолошку бенефицију.

Извор погрешке не може послужити као средство њеног исправљања. Иначе би се грешка понављала у недоглед и стварао зачарани круг у коме се афирмишу и побуда и метод оних појава које се управо због оспоравања таквих побуда и метода негирају. Не може се, на пример, поверити преком суду да проглашава неважећим судске одлуке само због тога што су их донели преки судови, као што би било апсурдно да тортура постане прихватљив начин за прибављање доказа који би обеснажили све пресуде засноване на тортури. Оспораваном одредбом члана 1. Закона о рехабилитацији из 2006. године чини се нешто слично: политички или идеолошки критеријум уводи се као једини параметар за поништавање осуда и правних последица осуда проистеклих из политичких или идеолошких разлога. То доводи до произвољности и неограничене примене дискреционих овлашћења. Само у Југославији тадашњи судови су због ратних злочина осудили 922 припадника немачких окупационих снага. Чињеница да су им судили судови ратних победника и њихових идеолошких антипода, са становишта оспораване одредбе могла би бити довољна за рехабилитацију. У крајњој линији, применом таквих мерила у другим државама, рехабилитација би се могла одобрити и за велики број нацистичких злочинаца и квислинга, осуђених после Другог светског рата.

Али, чак и да се са пуном сигурношћу може знати шта је садржај “политичких или идеолошких разлога”, правни проблем представљала би чињеница да ови разлози нису нормативно постављени као ексклузивни, јер им не претходи реч “искључиво”, “само” или “једино”. То допушта могућност, или је бар не искључује, да су уз ове разлоге постојали и други разлози који су могли бити чињеничне и правне природе. То, истовремено допушта могућност, или је бар не искључује, да су управо ти други разлози били претежни или одлучујући, будући да оспоравана норма не почива на сразмери вредности којом би се политичким или идеолошким разлозима дала предност.

Рехабилитација лица осуђеног за ратне злочине, допуштена само на основу апстрактних и у закону недефинисаних појмова о политичким или идеолошким разлозима осуде, а без упуштања у питање да ли је то лице ратне злочине учинило, да ли му је дата прилика да изнесе своју одбрану и да ли се осуда заснива на доказима на којима се може заснивати, представља негацију владавине права, јер у примену закона од кога зависе људска права и слободе уноси произвољност. Уједно, таква рехабилитација директно води негацији одговорности засноване на искуствима прошлости и негацији глобалних тежњи да се, спречавањем и санкционисањем ратних злочина, како то прокламује Повеља Уједињених нација, осигура мир, а будућа покољења спасу ужаса рата.

Различит закључак не би се могао извести ни да су појмови “политички или идеолошки разлози” снабдевени прилогом који их обележава као једине разлоге, или када би граматичко, логичко и циљно тумачење, пошто ниједан други разлог није поменут, без икаквих недоумица упућивало на исто зачење. У том случају би се претпостављало да ce радило о правно невином лицу, па би утолико пре, да би се ова претпоставка потврдила, морало бити разматрано и питање одсуства било каквих разлога чињеничне и правне природе. Другим речима, и искључивост политичких или идеолошких разлога морала би бити доказана не само њиховим пуким присуством, него и одсуством разлога који су оправдавали осуду за ратни злочин на чињеничном и правном нивоу.

Својеврсну критику одредбе члана 1. Закона о рехабилитацији из 2006. године и читаве концепције овог закона, представља Закон о рехабилитацији из 2011. године, чијим се основним делом отклањају управо они недостаци који претходни закон чине противуставним. Новим законом, наиме, изричито је прописано да се не могу рехабилитовати лица која су одлуком војног суда или другог органа под контролом Националног комитета ослобођења Југославије од дана ослобођења одређеног места проглашена за ратне злочинце, односно учеснике у ратним злочинима, као и лица која су судови и други органи Демократске Федеративне Југославије и Федеративне Народне Републике Југославије, као и Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача током Другог светског рата прогласили да су ратни злочинци, односно учесници у ратним злочинима, осим ако се у поступку рехабилитације утврди да та лица нису извршила, односно учествовала у извршењу ратних злочина. Овакав приступ у потпуности је примерен одредби члана 35. став 1. Устава.

Одредбом члана 35. став 1. Устава омогућује се право на рехабилитацију само лицу осуђеном без основа или незаконито. Одредба члана 1. Закона о рехабилитацији из 2006. године излази из уставног оквира. Појмови “политички разлози” и “идеолошки разлози”, због своје провизорности и “расутог” смисла, далеко су шири од појмова “без основа” и “незаконито”. С друге стране, они у одређеним случајевима могу директно бити супротни феноменима неоснованости и незаконитости. Ако је судском одлуком, у складу са тадашњим прописима, утврђено да је осуђено лице чинило ратне злочине или сарађивало са окупатором који је чинио ратне злочине, оно не би било осуђено ни без основа нити незаконито, упркос томе што су евентуално, осим чињеничне и законске подлоге, доносиоци пресуде имали и политичке или идеолошке побуде. По Уставу такво лице не би могло бити рехабилитовано, осим ако се у поступку рехабилитације утврди да није чинило ратне злочине или учествовало у њиховом извршењу. По Закону о рехабилитацији из 2006. године, међутим, такво лице би, насупрот Уставу, могло бити рехабилитовано, захваљујући једноставно општој оцени да су за осуду постојали политички или идеолошки разлози.

Одредбом члана 23. став 1. Устава прокламује се да је људско достојанство неприкосновено и да су сви дужни да га поштују и штите.

У класичној филозофији достојанство се убраја у неотуђива права и сматра апсолутном унутрашњом вредношћу која означава диспозиције човека као интелигибилног бића и изражава скуп његових дужности проистеклих из ума и из свести о узвишености моралне настројености. То прво припада човековој суштини и не зависи од акциденталних прерогатива, какви су, на пример, порекло или припадност неком сталежу. При томе, сматра се да чиста идеја ума има своју практичку реалност и да намеће обавезу законодавцу да, водећи рачуна о целини грађана, полази од етичких захтева и максима. Отуда људско достојанство има, поред или поврх практичног, и симболички смисао, у коме се остварује сама идеја ума, па и задатак човека да се узиже до другачијег поретка него што је поредак просте узрочности природе, а то је поредак којем тежимо и који припада ономе што је некада називано “царством сврха”, а данас се означава као одржавање међународног мира и безбедности, равноправности, сарадње и поштовања људских права и слобода. У политичком и етичком смислу, достојанство представља и захтев за признатошћу и признатост личности која се руководи овим дужностима, јер тежи интересима правде, морала и разума. У савременом свету људско достојанство се не може замислити без залагања за мир и слободу, и без осуде освајачких ратова, ратних злочина, насиља, холокауста и сарадње са окупатором.

Сваком непосредном или посредном заштитом лица осуђених за ратне злочине, у држави која се заснива на правним, моралним и политичким вредностима грађанског друштва и уставне парламентарне демократије, у којој се поштују и штите људска права и основне слободе, било би грубо нарушено људско достојанство. Могућност да се рехабилитује и сматра неосуђиваним лице осуђено за ратне злочине, без упуштања суда у питање да ли су ратни злочини учињени, повређује и реално и претпостављено достојанство човека који живи у држави заснованој на принципима грађанске демократије, владавине права и европских вредности.

У Закону о рехабилитацији из 2006. године нису обезбеђене основне процесне гаранције, које чине једну од претпоставки за деловање владавине права: нема странке која би штитила претпостављени јавни интерес или интерес супротан од интереса подносиоца захтева и нема права на жалбу против одлуке којом се захтев усваја.

У члану 30. став 1. и 2. Закона о рехабилитацији из 2011. године прописано је да ће се поступци рехабилитације који су започети по Закону о рехабилитацији (“Службени гласник РС”, број 33/06), а нису окончани до дана ступања на снагу овог закона, окончати по одредбама тог закона, и да се права по основу рехабилитације утврђена овим законом стичу и на основу правноснажних судских одлука којима су усвојени захтеви за рехабилитацију у складу са Законом о рехабилитацији из 2006. године.

Продужено временско важење закона није у складу са владавином права, ако подразумева истовремену примену два међусобно супротна материјална услова и два опречна поступка за остваривање истоветног правног интереса и циља. То непосредно води неједнакости пред законом. Карактеристичан пример је усвајање захтева за рехабилитацију Драгољуба Михаиловића Драже, осуђеног пресудом тада надлежног суда, и одбијање захтева за рехабилитацију К. Е. која је, без судске или било какве друге административне одлуке, стрељана 11. новембра 1944. године. У првом случају Виши суд у Београду (у предмету Рех. 69/2010) одлучивао је по Закону о рехабилитацији из 2006. године, не упуштајући се у проверу чињеница да ли је осуђено лице било учинилац ратних злочина, а у другом случају Виши суд у Новом Саду (у предмету Рех. 363/2014, првостепена одлука од 26.03.2015) одлучивао је по Закону о рехабилитацији из 2011. године, ослањајући се искључиво на копију документа Месног повереништва у Чуругу – Комисије за утврђивање ратних злочинаца и “Списак стрељаних ратних злочинаца” у коме је под одрђеним инвентарним бројем и под редним бројем 234 уписана К. Е. са датумом стрељања 11.11.1944. године!

Оваква законска регулатива и пракса уносе недопустиву правну несигурност, јер омогућују да се закон не примењује једнако на све и да се о истом праву истовремено решава на различите начине. Штавише, омогућују да се за онога за кога има више претпоставки за остваривање права на рехабилитацију, јер је лишен живота без суда и суђења, то право теже остварује него за онога чије су претпоставке за остваривање права далеко мање, јер му је осуду, након суђења, изрекао надлежни суд.

Процесни прописи примењују се, по правилу, унапред и на све поступке који су у току. Изузеци се најчешће чине у односу на оне предмете који су у првом степену пресуђени или су у фази решавања по правном леку. Различитост права може зависити од времена у коме је његово остварење затражено у случају прописаног рока застаревања, или прописаног рока за остваривање права. У конкретном случају такви услови нису остварени.

Упоредна примена два потпуно различита закона за остваривање истог права довела је до тога да по тим законима нема ни приближно сравњивих услова за рехабилитацију, да није исти састав суда, да је у оптицају и двостраначки и једностраначки поступак, да права на жалбу против одлуке којом се захтев усваја и има и нема. Све то указује не само на неједнакост грађана пред законом, него и на то да нема ни устаљеног, једнообразног и поузданог поступка ни познате и једнаког устројства институције која о рехабилитацији одлучује.

Одредба члана 30. став 2. којом се признају права по основу рехабилитације утврђена правноснажном одлуком о рехабилитацији по Закону о рехабилитацији из 2006. године, не може бити у складу са Уставом, пошто са Уставом нису у складу ни фундаменталне одредбе закона на којима се одлука заснива.

На основу наведеног, иницијатори сматрају да су одредбе члана 1, члана 5. ст. 1. и 2. и члана 6. став 1. Закона о рехабилитацији из 2006. године, супротне одредбама члана 1, члана 3, члана 23. став 1, члана 35. став 1. и члана 36. ст. 1. и 2. Устава. Такође, одредбе члана 30. ст. 1. и 2. Закона о рехабилитацији из 2011. године нису у складу са одредбама члана 1, члана 3, члана 21. став 1. и 2. и члана 23. став 1. Устава.

Оспораване одредбе супротне су и потврђеним међународним уговорима и општеприхваћеним правилима међународног права који се, у складу са Уставом, непосредно примењују.

V – Предлог

Иницијатори предлажу да Уставни суд, у складу са чл. 46. и 53. ст. 1. Закона о Уставном суду, решењем покрене поступак за утврђивање неуставности наведених одредаба, а потом да у складу с одредбом члана 45. тач. 1. Закона о Уставном суду, одлуком утврди да наведене законске одредбе нису у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима, односно да у време важења нису биле у сагласности са Уставом.

03.07.2015.

За подносиоце иницијативе, пуномоћници:

др Слободан Бељански

Владимир Бељански

Peščanik.net, 07.07.2015.

REHABILITACIJE U SRBIJI