Svesno pristajem na neprijatnu ulogu da reagujem na provokaciju u vidu novih budalastih izjava gradonačelnika Beograda koji, savršeno neopterećen bilo kakvim utemeljenim znanjima o prošlosti, povremeno izbacuje parole o tome kako u Srbiji treba da izgleda odnos prema Drugom svetskom ratu i njegovim akterima. Možda je imao preliminarni uvid u „nacionalnu čitanku“ pa je odatle dobio inspiraciju… No, ironiju na stranu, jasno je da je sve skupa samo još jedno zatrpavanje javnosti gomilom budalaština, budući da je manir vlasti u Srbiji da, zahvaljujući neograničenim resursima besprizornosti, bezobzirnosti, botova i medijske pokrivenosti uvek otvorenim drži sve frontove kako bi se onaj centralni rasteretio ili „utopio“ u okeanu nebitnosti. Međutim, pojedini sadržaji koji se izlučuju naprosto su toliko odvratni i njihovo potezanje toliko besprizorno da je nemoguće ostati nem i ignorisati ih, bez obzira što je njihova suštinska funkcija stvaranje šuma.
Svojoj nedavnoj inicijativi u vezi sa rasturom Kuće cveća Šapić je sada dodao još i Grobnicu narodnih heroja na Kalemegdanu i, pride, ideju o podizanju spomenika Draži Mihailoviću. Spomenika Mihailoviću, naravno, neće biti, kao ni izmeštanja Titovog groba. Nešto manje sam uveren u takav ishod u pogledu Grobnice narodnih heroja, ali ostavimo na stranu spekulacije. Već i sama činjenica da sve ove inicijative nisu obuhvaćene prvobitnom idejom govori o tome da je reč o blentavom ad hoc domišljanju i prisećanju u maniru: „Ček’, ček’… Moglo bi, bre, i ovo!“ Bez obzira da li to gradonačelnik čini po svojoj raskošnoj pameti, po uhodanom mehanizmu stranačke podele uloga ili se pali „na taster“ i dobija instrukcije kada da aktivira svoje šovinističke tlapnje, primetan je u toj proizvodnji haosa jedan sistemski pristup: kako bi se stalno održavao catch-all partijski princip neka Šapiću slična pojava u SNS strukturama reći će nešto pozitivno o partizanima, ovaj je zadužio četnike, treći će da tvrdi da sve to „treba ostaviti istoričarima i gledati u budućnost“, a naći će se i četvrti i peti. Uostalom, nemojmo zaboraviti da je pre samo tri godine Skupština grada usvojila kao zvaničnu pesmu „Himnu Beogradu“ iz 1960. godine (Službeni list Grada Beograda, br. 40/2021), koju je komponovao Mihovil Logar, a tekst napisao Tanasije Mladenović. Tekst himne je veoma upečatljiv:
„Slobodom drevni grade budi gord
digni zvezdu na svoj steg.
Da svetom tvoje slave prođe glas,
da odjekne dol i breg.
Jedinstva i bratstva sad pesmu zapoj
nek tiranin svaki tu nađe grob svoj…“
Ovo pominjem kao flagrantnu ilustraciju pomenutog catch-all pristupa: zvezda na stegu i jedinstvo i bratstvo neki su od najprepoznatljivijih toposa socijalističke Jugoslavije, koja se neretko naziva i – Titova Jugoslavija. (Sa ili bez implicitnih konotacija.) Istini za volju, iz originalne pesme je, za potrebe novog doba, izbačen stih koji pominje Maršala (Ali sada, uz Maršala / nepobediv, čvrst ko kam / u svetlu sijaš novom…). Ako se, sada, uz izbor za gradsku himnu pesme iz socijalističkog perioda, sa stihovima koji predstavljaju samu srž ideologije socijalističke Jugoslavije, postavi ideja da se u Beogradu podigne spomenik Dragoljubu Mihailoviću, dobijena kombinacija izgleda kao vrhunska politikantska kalkulacija. Kada se tome doda takođe nedavno preimenovanje ulica u Beogradu kako bi se imena Koče Popovića i Peka Dapčevića našla na plavim gradskim tablama utisak o bednom politikantstvu samo se pojačava.
Ako nekakvog ideološkog, vrednosnog sadržaja u svemu tome i ima, onda je ta ideologija ništa manje besprizorna od načina na koji se manifestuje. Naime, radi se o nacionalizovanju simbola antifašizma i njihovom svođenju isključivo na srpsku komponentu. To jednonacionalno „jedinstvo i bratstvo“ u koje se veštački guraju zvezda Koča Popović i kama Draže Mihailovića deluje vrhunski perverzno. Ako neko misli da preterujem, neka predstavi sebi sliku jedne ovakve manifestacije: gradonačelnik Šapić otkriva spomenik Draži Mihailoviću, a na svečanosti upriličenoj tim povodom odjekuju zvuci Himne Beogradu: „Digni zvezdu na svoj steg… Jedinstva i bratstva sad pesmu zapoj!“ To ne bi bilo samo groteskno, to je naprosto nešto protiv čega se zdrav razum neminovno mora pobuniti!
Rekavši ovo, osvrnuo bih se kratko na fenomen politike sećanja, odnosno na to kako društva, pojedine društvene grupe ili, pak, vlade konstruišu i koriste kolektivna sećanja na prošlost radi savremenih političkih, društvenih ili kulturnih ciljeva. Politika sećanja obuhvata odluke o komemoracijama, obrazovnim sadržajima i „zvanično“ tumačenje prošlosti, njeno prikazivanje u medijima ili pak brisanje, negiranje, osudu određenih iskustava. Ovaj proces oblikuje nacionalni identitet i javni diskurs, često odražavajući dinamiku moći u vezi s tim ko kontroliše istorijske narative, koji se narativi privileguju, a koji marginalizuju. U postkonfliktnim kontekstima, politika sećanja igra veoma važnu ulogu u zahtevanju odgovornosti, u procesu pomirenja, uopšte u prevazilaženju traumatičnog iskustva obeleženog konfliktom.
Politika sećanja tim je delotvornija što je jasnija i manje „analitična“. Ona, po pravilu, ne trpi previše kontroverzi, voli pojednostavljenu sliku sveta, dobre i loše momke, svođenje na osnovne sadržaje i jednostavne poruke. Ta njena osobina je, istovremeno, i prednost i nedostatak. Prednost je učinkovitost u postizanju društvene kohezije (utoliko manja ukoliko je društvo više pluralnije), a mana je odsustvo osetljivosti na kontroverze, na kompleksnost određenih situacija i neuzimanje u obzir širokog kruga razloga za određeno delovanje. Sadržaj politike sećanja nikada nije cela istina, ali je veoma loše ukoliko u njoj preovlada neistina. Upravo ta opasnost sadržana je u pomenutim Šapićevim inicijativama.
U kontekstu teme o odnosima na jugoslovenskom tlu u Drugom svetskom ratu ključno je pitanje šta će politika sećanja uzeti kao svoj osnovni kriterijum. Ako se kao kriterijum uzme etnija istorijskih aktera (Srbi – srpstvo, Hrvati – hrvatstvo itd.) i ako taj kriterijum postane mera istinitog, pravednog, moralnog (u smislu da su „naši“, ma šta činili, činili to sa idejom nacionalne dobrobiti) onda se u tome gubi svaka druga moralna vrednost i rezultat te zamene etičkog etničkim kriterijumom proizvodi bezobzirni nacionalistički etički relativizam. Ovaj se kriterijum, međutim, uvek toleriše samo u slučaju sopstvene grupe i zato je, u konačnoj implikaciji, izrazito šovinistički: teško da će neki srpskostanovišni glorifikator Nedića imati razumevanja za veličanje Pavelića u Hrvatskoj i obrnuto, iako je to, sledeći tako usvojeni kriterijum, jedino logički konsekventno. U konačnoj implikaciji nema sumnje ni da je Hitler bio veliki borac za interese nemačkog naroda, pa bi zasluživao makar neki spomeničić, mesto u nazivu ulice ili lokalne likovne kolonije?
Zbog očiglednog etičkog ćorsokaka u koji nas vodi etnički kriterijum njemu možemo dodati još neki: na primer zahtev da organizacija i njeni pripadnici, u odnosu na koje se zauzima vrednosni stav, nisu vršili zločine. Kada je reč o ratnim prilikama, po pravilu, nijedna organizovana ratna grupacija ne ispunjava ovaj kriterijum, budući da organizacije neokaljane zločinima, u ratnim i neposrednim posleratnim uslovima, ne postoje: čak i kada većina pripadnika nije neposredno umešana u zločine izostaje distanca od onih saboraca koji su zločine činili jer se u ratu od saboraca ne distancira lako, a teško je to učiniti i posle rata.
To nas dovodi do krajnje neprijatne kontroverze u politici sećanja, a to je potreba da, ukoliko želimo da odamo priznanje borcima za „ispravnu stvar“ budemo istovremeno spremni da izvršimo jedno veoma mučno odmeravanje koje treba da nam odgovori na pitanje: da li u delatnosti grupa i pojedinaca preteže ono što treba proslavljati ili ono što treba osuditi u okolnostima kada je, nedvosmisleno, prisutno i jedno i drugo? Ishod tog odmeravanja zavisi od kriterijuma o kojem je već bilo reči.
Najprihvatljiviji efekat postiže se upravo postavljanjem na centralno mesto ideje slobode, odnosno (ako je u pitanju ratna prošlost) ideje oslobođenja, koje je i nacionalni cilj, ali i samostalna univerzalna vrednost. Uslov je, razume se, i prethodno časno držanje onoga ko se bori za takav ideal: nekakav nemački pokret otpora koji bi se 1945. godine borio za slobodu od savezničkih trupa na tlu Nemačke svakako ne bi ispunjavao ovaj kriterijum. Drugačije rečeno, skrivljeni gubitak slobode ili neke druge vrednosti do koje je svakome opravdano stalo narušava pomenutu koncepciju i nameće drugačije kriterijume politike sećanja.
U kontekstu Drugog svetskog rata, dakle, ultimativni zahtev Istorije bila je borba protiv fašističkog okupatora i kolaboracionista. (Sva tri segmenta kvalifikacije protivnika su ovde od značaja: i fašizam i okupacija i kolaboracija.) To znači da u politici sećanja centralno pozitivno mesto zaslužuju oni koji su dali doprinos toj borbi i koji, uz to, nisu činili takva nedela koja bi duboko u senku bacila to opredeljenje. Taj kriterijum, koji je, po mom razumevanju, jedini prihvatljiv ostavlja na strani kojoj pripada priznanje u isključivo partizanski Narodnooslobodilački pokret (NOP). To nipošto ne znači da su partizani bili besprekorni i da nema potrebe da preispitujemo i iznosimo svaku dostupnu činjenicu o njihovim postupcima. Međutim, kao što niko iole obavešten o Prvom srpskom ustanku danas neće ostati nem na strašne, zlikovačke postupke Karađorđa i njegovih ustanika, tako isto će malo ko osporiti da je Karađorđe jedna od najznačajnijih ličnosti srpske istorije, koja je postavila temelje moderne srpske države. I da zbog toga, uprkos svemu, zaslužuje dostojno mesto u nacionalnom panteonu. U kontekstu Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije toj priznanja vrednoj strni treba dodati i sve one pojedince, iz bilo kog drugog konteksta (dakle izvan NOP-a), čiji je doprinos borbi protiv fašističkog okupatora i njegovih saradnika bio značajan. Tu, međutim, nipošto ne spada vrhuška kao ni ubedljivo najveća masa Ravnogorskog pokreta.
Osnovna linija ratne delatnosti četnika su bestijalni zločini nad nesrpskim stanovništvom, nad partizanima, komunistima, njihovim porodicama i simpatizerima. Paralelno sa time, četnici su, uprkos prvobitnom svrstavanju u antiosovinski blok, prolazeći razne mene, faze, prestrojavanja i taktiziranja (dakako uz izuzetke koje treba istaći i ukazati im dostojno poštovanje kao pojedincima) masovno završili u potpunoj kolaboraciji sa fašističkim okupatorima. To su učinili na najbedniji mogući način: nudeći svoje usluge okupatoru, koji je – da sunovrat ukupne četničke strategije bude potpun – i njih progonio kad mu nisu bili potrebni. Nemci su četnike nazivali „nacionalni banditi“, ali su ih rado koristili kao topovsko meso za borbu protiv partizana, kada im je to koristilo, prihvatajući njihovo neprestano nuđenje saradnje, sve češće i sve izraženije kako se rat primicao kraju. Mihailović, koji osim u Divcima 1941. godine, nije lično učestvovao u pregovorima sa fašističkim okupatorima, redovno je takve pregovore i sporazume sa okupatorima i kvislinzima odobravao i ohrabrivao, gotovo tragikomično pravdajući tu strategiju kao korisnu „ratnu intrigu“ kojom će, tobože, na kraju iskoristiti okupatore i kvislinge za svoje ciljeve. Brojni sporazumi o saradnji, odnosno pružanju usluga okupatorima i kvislinzima, uključujući i ustaše, najsramnije su stranice srpske istorije tokom tog svetskog sukoba.
Za kraj ovog kratkog osvrta, preneću ovde samo dva izvora, dva viđenja četnika, koja nisu ni po čemu, osim po jasnoći formulacije, najbolji niti najrelevantniji izvori o četništvu u Drugom svetskom ratu. Uostalom, nema boljih dokaza o napred rečenom od samih četničkih izvora i onih poteklih od okupatora i ostalih kvislinga! Ali za potrebe ovako kratkog prikaza sledeća dva izvora ubedljivo i tačno ilustruju suštinu.
Prvo viđenje dao je niko drugi do Dragiša Cvetković, bivši predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije, potpisnik pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu i prononsirani antikomunista. Cvetković je čitav rat proveo u Srbiji, povremeno je hapšen, zatim i konfiniran u Niškoj Banji, ali je uspeo, krajem 1944. da izbegne u Tursku. Iako je tokom rata imao veze sa Mihailovićevim pokretom, u jednom pismu iz Ankare od 15. septembra 1944. upućenom profesoru Mihailu Konstantinoviću Cvetković piše: „Videli smo jasno da je oslobodilački front (narodnooslobodilački pokret – prim. S. M.) u svojoj borbi protivu okupatora bio na daleko većoj visini od pokreta srpskih oficira (Ravnogorski pokret – prim. S. M.)… Da li su žrtve u srazmeri sa doprinosom koji je naš narod dao u borbi ujedinjenih naroda za opštu stvar oslobođenja, to je pitanje o kome se može govoriti tek onda kada se svi podaci imaju u rukama. Ali se jedno mora priznati: nadčovečanske žrtve koje je narod u domovini podneo u borbi protivu okupatora… Možda je naša sudbina da od početka svoga saznanja i narodnog osećanja tako skupo plaćamo svoju nacionalnu svest i težnju za slobodom. Iz tih razloga narod više ceni borbene napore oslobodilačke vojske protivu okupatora od pokreta srpskih oficira… Oružani sukob traje već dve godine i on stalno raste. Okupator je umešao svoje prste, a maloumni oficiri (‘ravnogorci’ – prim. S. M.) svaki u svome kraju radi na svoju ruku. Klanja i ubijanja ne prestaju. To je ono što se najhitnije mora sprečiti… Ali mi sada moramo ići dalje. Titova ustavna reforma mora se uzeti kao podloga za naš dalji zajednički život… Politika srpskog kluba u potpunosti je uspela da srpsku misao i svu našu prošlost iz osnova kompromituje. Građanski rat koji danas besni, to je njegovo delo. I što je najžalosnije, sve se to radi u ime srpskog naroda koji ide putem svoje najveće tragedije.“
Drugi izvor izvod je iz sećanja Mirka Tepavca, koji je kao partizanski borac izbliza gledao četnike i njihova zlodela u Srbiji i Bosni:
„Kako je rat odmicao, beda lažnog ratovanja postajala je sve očiglednija! Tako su se, na primer, u istočnoj Bosni, druge polovine rata, oko Bijeljine, Tuzle, Srebrenice i Vlasenice motale bradate aveti vođene nekim vojvodama: Derikonjom, Čelonjom, Kerovićem, pop Savom… Sve vojskovođama na dobrim konjima, sa nekoliko desetina ili stotinjak naoružanih bednika, ‘boraca protiv komunizma’, koji nikada ni metka nisu opalili na okupatora. Sa pompeznim ‘štabovima’, ađutantima, brojnim ‘seizima’, posilnima, ordonansima… Vašljivi, plašljivi, prljavi i pijani, vozili su se fijakerima, lokali i pucali, slavili i zaklinjali se ‘mladom Kralju’… Najzad, krajem rata, demoralizacija zbog naređenja Njegovog Veličanstva Kralja Petra II, da se stave pod komandu komunističkog Maršala Tita. Najtragičnija je, međutim, morala biti sudbina onih između njih, koji su uzeli pušku u ruke u poštenoj veri (a bilo ih je ne malo – pogotovu na početku rata) da su dužni da se žrtvuju za otadžbinu i slobodu. Verujem da su najbolji među njima iskreno poverovali da tako najbolje služe srpskom narodu. Mnogima je pogodovalo što se u isti mah i ‘bore’ (nose puške u okupiranoj zemlji) i spasavaju sebe i svoje (a aktivna vojna lica izbegavaju još i nevolje nemačkih zarobljeničkih logora). Kod trećih se ‘sretno’ spojila sklonosti ka besposličenju ili nasilju, sa ‘višim’ ciljevima srpstva, monarhije, pravoslavlja. Ambicioznim mladim oficirima ‘akademcima’ mogući put da se posle savezničke pobede probiju do viših činova i velikih nacionalnih priznanja… Bilo je, kasnije, sve više onih koji su prisilno mobilisani, ne shvatajući smisao tog beskorisnog lenčarenja i potucanja…“ Tepavac ukratko poentira ocenom četničkog pokreta koja deluje kao konačni sud o toj patetičnoj pojavi: „Četništvo je velika tuga i beda, srpska i ljudska.“
Peščanik.net, 21. 09.2024.
Srodni linkovi:
Dejan Ilić – Draža na Terazije; neka se spremi Mladić
Ljubodrag Stojadinović – Čiča i Šapić na Terazijama
Dragan Markovina – Grobnice i spomenici: Beograd i Zagreb
REHABILITACIJE U SRBIJIREVIZIJA ISTORIJE
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Srđan Milošević (see all)
- Spomenik za Dražu - 21/09/2024
- Koliko nacionalnog identiteta? (II) - 17/09/2024
- Koliko nacionalnog identiteta? (I) - 12/09/2024