U januaru 1994. godine, nakon dve godine potpune bede tzv. srednjeg sloja društva, dobila sam džeparac od roditelja u vidu 5 deda Avramovih dinara. Kupila sam čokoladu na Zelenom vencu za 1 dinar i osećala sam se neverovatno bogatom. Ostatak sam potrošila sa društvom u kafiću, što je bio potpuno neverovatan događaj. Nikada neću zaboraviti osećaj da se mrvica normalnosti vratila u Srbiju, makar u vidu 5 dinara, pa makar i na jedan dan pozitivne energije (bio je čak i sunčan). Zatim sam ponovo utonula u mrak devedesetih, ali sa verom da bolji dani dolaze i da će bezumna mržnja i ratovi jednog dana ipak prestati.

Onda se dogodio 5. oktobar 2000. godine. Sećate li se kratkih spotova o toleranciji koji su se ubrzo pojavili na televiziji – „Da komšiji krava bude živa i zdrava“, „Ušuš, gibanica ćuš“ itd.? Tada sam zaista verovala da su humanizam i normalnost konačno stigli u Srbiju i da će se tu nastaniti. Priznajem, plakala sam sa sve onim žmarcima sreće kad god bih videla te predivne spotove. Mislila sam da nam se otvaraju vrata kulture u ophođenju, poštovanje različitosti, novi trendovi, cvetići i leptirići, nasmejana lica, sunčani dani i kada je kiša, duga na nebu … – sve ono što možete da vidite na razglednicama i čestitkama ili u najbljutavijim scenama iz holivudskih filmova. Nije mi bilo teško da doživim takva osećanja, nisam im se odupirala, jer sam zaista žudela za njima nakon teške pomrčine iz prethodne decenije. Verovala sam čak i da će se serijal „Nije teško biti fin“ nepovratno usaditi u glave tupana na talasu pozitivne energije. Ponesena takvim emocijama, odbila sam ponudu da odem iz Srbije. Bila je to moja zemlja u predivnom novom ruhu. A onda smo ponovo uranjali u sve veću tamu, počev od 12. marta 2003. godine.

Kažu da je najteže sahraniti nadu. Poučena ogromnim razočarenjima nakon velikih očekivanja, a ponajviše svojom naivnošću, čuvam se već nekoliko godina od intenzivnog proživljavanja svega što nam se dešava. Odbijala sam pomisao da je mrak crnji nego ikad. A onda sam otišla na tribinu „Evropa nema alternativu“ u Medija centru, što je bila neprikladna zamena za skup visokog rizika. Teško mi je da odagnam tugu i suze nakon ovog iskustva.

Pojavili su se mladi nacisti, odeveni u crvene ili crne dukseve, kivni na sve prisutne zbog izdajničkog ponašanja koje pati od hroničnog nedostatka „patriotizma“ i želje za samoizolacijom. Ne znam da li postoji neka razlika između crvenih i crnih (možda po činu), ali su definitivno bili uniformisani i veoma spremni za svađu. A šta su govorili? Pa, ništa što već niste čuli iz usta Koštunice, Tome, Samardžića, Velje i njima sličnih hibrida. Nedostatak maštovitosti i elokvencije pokrivali su dranjem, a možda se u svemu tome baš ništa novo ni ne može izgovoriti – „oteše nam kolevku“, „ukaljaše nam istoriju“, „svetska nepravda“, „ulazak u EU znači davanje legitimiteta otimačini“ i tako sve u krug. Porazilo me je što oni zaista duboko veruju u zabludu, pa čak i u zlu nameru profesora Univerziteta koji su se odazvali pozivu studenata. Jedan nacoš, onaj glavni u crnom, očajnički je uzviknuo: „Sram vas bilo! Trebalo bi vas pohapsiti!“, a dodatno se i čudio što su samo crveno- i crno-košuljaši bili legitimisani na ulazu, a izdajnici nisu. Ljutila ih je svaka reč drugih (neuniformisanih) studenata. Zaista tragično!

Nesrećni pokušaj profesorke Turajlić da podseti mladog ljutitog kolegu inženjera da svaki projekat, pored konačnog cilja, kakav god on bio, uključujući i projekat vraćanja Kosova u okrilje svoje majke Srbije, mora sadržati vrlo detaljan plan ozbiljnih i odgovornih postupaka, umesto isključivo puste želje, završio se očekivano neuspešno. Odbio se od svesti ovog dečaka naciste kao loptica bačena na Kineski zid. Problem sa ovim namrgođenim momcima jeste što njihovim mišljenjem dominiraju afekti i najprimitivnije emocije. Frojd je takvu mentalnu aktivnost označio kao primarni proces mišljenja, ili drugim rečima, magijskom, religijskom i dečijom logikom. Ovakav svetonazor podrazumeva odbijanje svake informacije koja se ne uklapa u mističnu sliku sveta. To je osnovni razlog zašto vam argumenti nikada ne mogu pomoći u razgovoru sa ljudima čiji životni konstrukti ne pripadaju ovom svetu. Racionalni um je promenljiv i modifikuje se spram činjenica. Možemo ga još nazvati i naučnim. Iracionalni, međutim, užasno je postojan i teško podleže spoljašnjim uticajima.

Mogla bih samo reći – kako smo sejali, tako sada i žanjemo. Uveli smo crkvu u centar društvenih događaja, versko fanatični političari imaju najveći uticaj na kretanje društva, veronauka pobeđuje nauku u školama, imaginarno je satrlo racionalno.

Zanimljivo je da se predvodnici ovih naci pokreta nisu školovali u Srbiji (jedan je pristigao iz Londona, a drugi iz Dizeldorfa), pa nisu ni preživeli užase devedesetih. Pretpostavljam da su detinjstvo proveli ušuškani u male srpske gastarbajterske komune, sakupljene oko nekog popa koji im je punio glavu romansiranom istorijom nebeskog naroda vekovno izloženog svetskim nepravdama. Veličina nacionalizma raste sa geografskom udaljenošću od matice, osim u slučaju mladog školovanog sveta koji je u prošloj deceniji pobegao iz srpskog horora. Kabinetski fašizam na daljinu dobija najradikalniji oblik, jer se ne suočava sa iskustvenim činjenicama već isključivo sa svojim mentalnim simbolima.

Moje ubeđenje da je sada mnogo crnje nego što je bilo devedesetih nije zasnovano samo na ovoj laičkoj psihoanalizi. Ovde je bitnija jedna druga stvar. Za vreme Miloševića mogao si praviti demonstracije na ulicama uz rizik da dobiješ pendrek u bubrege ili razbijenu glavu. Danas, međutim, ako izađeš na ulicu sa političkom porukom koja se ne uklapa u „patriotsku sliku sveta“, možeš biti zapaljen nekim koktelom i ubijen bez ikakvih problema. Sve je dozvoljeno sa ciljem odbrane „srbstva“! Da se kojim slučajem obistinila najava sa fašističkih sajtova patriotski namrgođenih snaga, i da smo svi zapaljeni po scenariju koji tamo možete pročitati, saopštenje našeg depresivnog premijera bi glasilo: „Strašno je to što se dogodilo i ja sam oduvek osuđivao svaki atak na ljudski život, a ponajviše sam se svojom politikom zalagao za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta republike Srbije.“

Dragi moji, svetlo je ugašeno. Pomahnitali mali fašisti dobili su svu slobodu da nam rade šta požele. Oni su postali cvetovi naše omladine. Ako su ovih dana i bili pod nekakvom kontrolom (možda), ubrzo će se potpuno raspomamiti. Mogu samo da se nadam da nisam u pravu i da ćete me nazvati preplašenom gnjidom. Moje emotivne euforije do sada su bile isključivo srećne, a crne slutnje uvek obojene dozom nade u bolje sutra. Prvi put mi se dešava da sam baš sasvim potonula u crnilo. „Ušuš, gibanica ćuš“ mi sada izgleda kao loša parodija jedne lepe ideje zasnovane isključivo na „primarnom procesu mišljenja“ nekih drugačijih ljudi. Molim vas demantujte me!

 
Peščanik.net, 21.02.2008.


The following two tabs change content below.
Biljana Stojković
Biljana Stojković, rođena 6. oktobra 1972. u Beogradu, profesorka na Katedri za genetiku i evoluciju Biološkog fakulteta u Beogradu. Magistrirala je i doktorirala na istom fakultetu. Od 1996. učestvuje u naučnim projektima u oblasti evolucione biologije. Autorka je većeg broja publikacija u vodećim međunarodnim naučnim časopisima, kao i poglavlja i knjiga iz oblasti evolucione biologije. Objavila je knjige „Darvinijana: vodič kroz evolucionu biologiju” (2009) i „Od molekula do organizma: molekularna i fenotipska evolucija” (2012). Religiju i misticizam svake vrste smatra najvećim preprekama za razvijanje inteligencije, kritike autoriteta i humanog i slobodnog društva. Svetliju budućnost vidi u sekularnom humanizmu, u čemu posebno važnu ulogu imaju popularizacija nauke, borba protiv klerikalizacije, ksenofobije i nacionalizma. Izvori najveće ljubavi, inspiracije i istrajavanja u Srbiji su joj suprug Oliver i sin Paja.
Biljana Stojković

Latest posts by Biljana Stojković (see all)